Smrt Zorana Đinđića, jednog od najpoznatijih srpskih političara, pogodila je ljude širom Srbije. Prošlo je više od dve decenije, a uspomena na njega danas je jača nego ikad.
Pre mnogo godina, davne 2010. godine, novinarka Tamara Nikčević, razgovarala je s Milom Đinđić, majkom premijera Srbije dr Zorana Đinđića, pa se taj intervju godinama prepričavao po medijima.
Jedna verzija tog intervjua objavljena je 2015. godine u nedeljniku NJuzvik, a u njemu i svedočenje Mile Đinđić o poslednjem razgovoru koji je vodila sa sinom.
Foto: N. Fifić
- Možda će zvučati čudno, ali izgleda da je gospođa Mila Đinđić, upravo zato što pišem za "sarajevske novine", ovoga puta odlučila da baš meni da intervju. "Zoran je, dušo, Bosanac, kao i ja. Tamo se rodio..." - objasnila mi je.
Pročitajte još
- Hajde, dođite ujutro u devet - napisala je tada Tamara Nikčević, novinarka NJuzvika.
- Deo godine provodim ovde u Beogradu, a deo u selu kod Prokuplja. Tamo imam kuću, baštu. Zasadila sam cveće. Nosim ga Zoranu na grob i kukam: E, moj sine, nisam ga tebi namenila... Ne daj, Bože, da ikada saznate kako je. Suprug nije živ. Drago je umro u Prokuplju 2002, godinu dana pre Zoranovog ubistva. Ipak sam ga ovde sahranila. Leži na Bežanijskom, a naš sin Zoran na Novom groblju. Nikada jednome nisam otišla na grob, a da istoga dana nisam otišla i drugome. Drago je umro, ubila ga je kap dan posle nekog od Zoranovih povrataka iz inostranstva. Šta je mom sinu to trebalo, hajde, recite mi?!
Foto: N. Fifić
- Tog 12. marta bila sam u opštini, plaćala račune, neki porez. Iako su svi šalteri bili zatvoreni, videla sam da zaposleni sede i piju kafu... Zoran nije podnosio lenje ljude. Uživao je u radu, baš kao i ja... Ne uspevši da platim račun, na kraju sam otišla kod šefice službe da se požalim. Proverivši nešto u kompjuteru, prekorila me je zbog toga što, rekla je, šest godina nisam platila porez."Ni slučajno!", planula sam. "Gospođo, znate li da bi moj muž pre umro od gladi nego dozvolio da ne plati bilo koji račun. Bio je čestit, uredan čovek." Celo jutro sam se time bavila. Dan lep, pravi prolećni...
- Sećam se da sam na kraju svratila u stari "Merkator" da nešto kupim, a onda krenula... Bila sam na vratima kad sam čula telefon. Sećam se da sam se stresla... "Crna Mila, jesi li videla šta ti je sa Zoranom?!"
- Nazvao me sused iz Prokuplja kome sam nekoliko dana ranije pričala koliko se bojim za Zorana. "Uključi televizor!", vikao je. Imala sam šta da vidim!
Foto: N. Fifić
- Kako to da ste saznali od prijatelja iz Prokuplja, a da niko iz vlade nije došao da vam javi šta se dogodilo? Možda su i dolazili, ko zna. Bila sam vani, ne znam... Odmah sam pozvala momke iz Zoranovog obezbeđenja i odjurila u Urgentni. Dvorište je bilo prepuno policajaca.Sad mu ne trebate, ponavljala sam u sebi; kad je trebalo da ga čuvate, nije vas bilo... Ušla sam. Doktor je odmah rekao sestri da mi da tabletu za smirenje. "Neću nikakvu tabletu. Ne treba mi!", odbila sam. Ušla sam u onu ledenu salu u kojoj je ležao Zoran. NJegova lepa glava... Oči zatvorene... Lep, a dole... Grudi raspukle... Srce mu je bilo prosuto na sve strane... Stajala sam pored njega, grlila ga, kukala... Ponovo su pokušali da mi daju nešto za smirenje. Nisam htela...
- Nisam htela da dozvolim da mi umanjuju bol. "Neka boli!", vikala sam. "Pobogu, ubili su mi sina!" Ležao je tako... Miran, čistog lica. Bio mi je sav život... Imam ja i Gordanu, tačno je, ali je Zoran bio moj život. Ružica je već bila kod Zorana, pre mene. Kad sam izašla iz sale, videla sam da razgovara s Mijatom, doktorom. Posle je otišla do prozora, gledala dole kako se ljudi okupljaju. Kako može, pomislila sam. Odozdo su vrebali foto-reporteri. Onda sam otišla...Kod Ružice, u njihov stan. Plakala sam. Videla sam da su nekima zasmetale moje suze. Želela sam da vrištim jer sam znala koga sam izgubila. Kad sam juče bila na groblju... "Sine moj", kukala sam. "Šta ćeš tu?! Više bih volela da si u onoj ‘mišjoj rupi’, samo da si živ."
- Milorad Dodik je Zorana upozoravao na to da mu spremaju atentat, ali... "Šta hoćete?!", rugao se Zoran. "Da se sakrijem u mišju rupu, da pobegnem, to želite?! Ne pada mi na pamet. Neka me ubiju!" Eto, bio je takav. I tako, ubili su ga. Znam da su Zorana Đinđića i drugi upozoravali na opasnost. Bio je tvrdoglav i... Bio je naivan, lakomislen, verovao ljudima. Bo je hrabar. Veoma hrabar čovek.
Foto: N. Fifić
Poslednji razgovor sa Zoranom
- Sećam se, bila je nedelja. Pošla sam u kupatilo. Zvonio je telefon. Vratila sam se, podigla slušalicu, ali nisam prepoznala glas. "Izvinite, s kim razgovaram?", pitala sam. "Mama, ja sam, Zoran!", smejao mi se. "Kako to da mi ne prepoznaješ glas?" Počela sam da plačem.
- "Šta je, Zorane, sa tobom? Kako to zvučiš? Kaži mi, sine, šta se događa, šta ti je?" Osetila sam da se sprema nešto strašno, ali nisam mogla ni da pretpostavim da će ga ubiti... Molila sam ga da se pazi, podsetila ga na to šta su pokušali onomad, kod hale Limes... A on? Ništa. Slušao je, ali me nije čuo. Kao što ni ja više nisam mogla da čujem njega. Nikada! Uvek je negde žurio. "Zorane, čuvaj se! Zorane nemoj me obući u crninu, tek sam je skinula", bilo je poslednje što sam mu tog dana rekla. "Gordana neće preživeti ako ti se nešto dogodi." Nije me poslušao. Verovatno nije ni mogao. Odavno su već bili odlučili da ga ubiju. Taj prosti, bedni naš svet koji ne voli pametne, one što su iznad... Pogledajte mu samo biblioteku! E, moj Zorane...Ogovarali su ga, izmišljali o njemu svašta...
Foto: N. Fifić
Sećate li se svog poslednjeg susreta sa Zoranom?
- Ne, ne, ne mogu da se setim... Znam samo da sam ga, kad je postao premijer, retko viđala. Nije imao vremena, stalno je negde jurio. Ostali smo ga željni. Dobro, viđam ga na televiziji, tešila sam se. Umeo je ponekad da dođe kod mene na ručak, da dovede decu... Luka trenira košarku, Jovana uči... Dođu na ručak uvek kad nađu vremena.
Foto: N. Fifić
- U Prokuplju sam mu nedavno sama podigla spomenik. Gde su ti njegovi veliki prijatelji, gde su "saborci"?! Neki su, eto, i došli... Došlo je i mnogo običnog sveta. Vidim, plaču, žale... Iako Zorana nisu voleli dok je bio živ. Poznavali ste, dušo, mog Zorana, je l’ da da je bio izuzetan čovek? Žao mi je samo što je sebe ponizio, što je dozvolio da tako ode, da ga ubiju... Neka mu je laka crna zemlja... To kako su ga ubili, to je najgori zločin! Bedni, mali, nepismeni ljudi! Ubiti takvo čudo! Srce me boli za ovom mojom Gordanom, crći će od tuge. Ja sam jača, majka sam, sve izdržim... Idem na groblje i... Svakoga dana na njegovom grobu nađem cveće. Neko je juče ostavio kale. Četiri bele kale... Kao da je znao da ih je Zoran najviše voleo.
(Glossy)
BONUS VIDEO:
