БЕОГРАЂАНИН НА ЗБОРУ НОВОГ БЕОГРАДА: КАКО ТО ИЗГЛЕДА!

По различитим крајевима Београда ничу зборови као печурке после кише. Прошле недеље добио сам позив на збор на Новом Београду. Сваки блок или њих неколико удружују се и народ се окупља, кажу, сви имају право гласа. Нисам желео то да пропустим, као Београђанин у педесетим годинама желим да се питам, да чујем шта се то нуди и промовише.

Фото: Град Београд

Такозвани „црвени паркић“ између блокова 9А, 11Б и 11Ц, око дванаест часова. Народ пристиже, видим има нас преко 70, 80. Није мало. Убрзо једна жена узима мегафон и обраћа се окупљенима, који прилазе не би ли је боље чули. Каже „Ово је иницијални збор, да видимо колико ће да вас се одазове и да поставимо циљеве“. Након увода у којем је рекла да би требало да бринемо о свом крају, да сарађујемо за добробит наше околине, да је мој проблем и туђи, као што је туђи и мој, угледао сам црвену шаку нацртану на мегафону. Хм, пришао сам мало ближе, у том првом прстену биле су неке жене полуобријаних глава с беџевима, личиле су ми на политичке активисткиње. Очекивао сам да сваког тренутка узму мегафон и да се обрате скупу. Али уместо тога чуо сам да нешто зуји изнад моје главе. Погледах горе, кад оно дрон, снима нас, не знам ни ја због чега, ако смо се спонтано окупили? Убрзо млађи, али просед мушкарац узима мегафон и каже како морамо шире да делујемо, како не би требало да се промене врше само на локалу, него на нивоу читаве државе и да сви морамо да се удружимо не би ли режим пао. Сад већ почиње да личи на политички скуп. Осврћем се ја, осврћу се многи око себе, питајући се вероватно исто што и ја: „Шта ја овде радим? И да ли је могуће да сам у овим годинама тако лако преварен?”

Потом једна старија жена узима мегафон и обраћа се скупу. Каже како све може да се реши ако људи имају вољу и да је она успела да реши проблеме у својој згради. Почиње да наводи конкретне ситуације. Сад опет поверовах да сам на правом месту, све док не чух разговор ове две активисткиње из првог реда како се мешкоље и једна другој кажу „Склањај ову, све ће да упропасти. Мора то жустрије, ништа конкретно нису рекли“. Хм, сад се опет питам ко то није рекао и шта конкретно. Ова старија госпођа, можда коју годину старија од мене је баш кренула у смеру у ком би тај, назови, збор требало да иде. Појединци звижде у позадини, чује се „Уааа“, а ја се чудим што негодују жену која је желела сасвим пристојно да партиципира у скупу. Отимају јој мегафон и тада се смењују правник који се, ето, случајно нашао у истом том првом реду, који објашњава, како, чини ми се, мора да се одаберу представници од овде нас присутних који би деловали у наше име. Постаје ми нејасно да ли се то спрема стварање паралелних институција и да ли сам и ја део тога. Затим господин ИТ-стручњак излази на говорницу и почиње да прича о некој шифри, ваљда за Вибер групу, па да сви приступимо. Нисам понео телефон, па нисам могао да упишем те бројеве које је он неколико пута поновио. Каже да су скупили неки новац као ИТ заједница, и да су тако помогли професорима у блокади.

Сад ми опет није јасно, да ли је ово скуп који би требало да реши смеће око зграде, дивље паркиране аутомобиле на зеленој површини, комуналне проблеме или да одлучује да ли би деца требало да иду у школу или не. Мегафон узима једна особа обријане главе, са качкетом, за коју нисам могао да проценим да ли је женско све док се није представила женским именом. И она позива на промене. Поново се оглашава неки од мушкараца који нас позива да својим старијим суграђанима пуштамо снимке са Н1 телевизије, како би схватили шта се дешава у држави.

Н1? Ја гледам РТС, јер чујем нападају га и једни и други, што значи да је ипак објективан.  А нешто ми се провлачи кроз главу да се на Н1 редовоно говори о геноциду у Сребреници, па креће да ми кува у стомаку. Сад већ схватам да је скуп у потпуности обојен бојом црвене шаке и да сам залутао у њега. Повремено неко викне „пумпај”, крене аплауз и поново наступа она жена с почетка која је рекла како није припадник ниједне политичке партије, али је дала отказ у државној фирми, само нисам разумео зашто. Вероватно да би могла да се бави оваквим скуповима, а и могуће да је боље плаћено.

Напослетку дозивају студенте на бину да објасне како се организују пленуми. Међу нас седамдесетак, ниједног студента. „Тужно“, помишљам, „ми се боримо за испуњење њихових захтева, а испаде да њих баш брига и за нас и за наш крај“. Ипак, грешим. Ево једне, излази испред нас на узвишење, који из милоште зовем бина. Ништа је не разумем шта прича. Још ти млади кад крену све да читају са телефона, као да им неко други пише говоре, одмах помислим да су само средство за остварење нечијих циљева. Ваљда ће убрзо крај ове агоније, ручак се хлади.

На крају се договарамо да се следећи скуп одржи за седам дана на истом месту и тада ће се дефинисати тачни циљеви деловања. Размишљам да ли да за тему кандидујем фарбање справа у паркићу, може и у црвено, него се плашим да ће да ме исмеју, ипак су ове подшишане тете, како и многобројни власници паса са минђушама по лицу паметнији. Имаће сигурно боље идеје. Враћам се у стан и размишљам о једној реченици коју је просед господин изрекао на скупу – како се они што су се накрали возе џиповима, а ја гледам све џип до џипа у свом крају. Да нису то ти исти који су се накрали, а сада протестују против себе самих? Или су можда ти чувени програмери, који добро зарађују, па се буне против режима који им не брани да купе све те џипове? Још гледам ту силну дечицу коју су мајке довеле на овај збор, не знају шта би са собом, али дрон не види ко је мали, а ко велики, важан је број. Са рукама у џеповима улазим у стан где ме жена пита „како је било?“. Разочаран одговарам: „исто као за време Тите, само смо тад заиста сви били исти“.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације