ПО СВЕТУ ИХ РАСУЛА "ОЛУЈА": Први пут се окупиле три генерације након скоро три деценије

ЗЛОЧИНАЧКА акција "Олуја" их је расула по свету пре 28 година, а неки од њих срели су се први пут летос у Црној Гори. Било је окупљање три генерације фамилије пореклом из хрватске Крајине који су након егзодуса нашли уточишта на свим странама мердијана.

Фото. Б.Дабић

Не својом вољом морали су отићи из  Хрватске. Доживели прогон на ивици живота и смрти, неизвесности преживљавања "Oлује" и свих пустоши после ње, искусили сурове растанке, неимаштину у избеглиштву... а дочекала их је “бонаца” у Црној Гори. То је један од разлога зашто су за место сусрета изабрали баш Црну Гору, а повод је био прослава рођендана Мирјане Дудуковић коју је пут “трбухом за крухом” половином 90-тих довео у Режевиће где је радила у кући Светозара Вукмановића Темпа.

Како су Дудуковићи стигли у Црну Гору, за Новости се присећа Мирјана.

Фото: Б.Дабић

Кад је почео грађански рат на простору некадашње Југославије из хрватске крајине, судбински код Дудуковиће  је довео у Црну Гору. Након што су из Хрватске избегли у  Београд, пут им се отворио  ка Режевићима  код чувеног Темпа, народног хероја и дугогодишњег сарадника Јосипа Броза Тита, човека који је био у врху елите некадашње Југославије .

У Црну Гору долазе преко огласа за посао

-Прочитала сам у новинама оглас – тражи се кућна помоћница у Будви. Те суботе, назовем телефоном и са друге стране ми љубазно објасни госпођа Милица да живе у Режевићима, надомак Будве. Већ у пононедељак ујутро, ноћним возом смо  стигли у Бар. Е, то је било за филм. На железничкој станици сви се разишли, остали супруг,  ја, и један полицајац. Пита нас полицајац- Јесе ли ви Мира и Мане. Одговоримо позитивно, али и уплашено. Како полицајац у Црној Гори  зна наша имена, због чега нас пита…Он љубазно објасни  да га  је госпођа замолила да дође по нас, присећа се Мирјана.

Стижемо, наставља причу,  у Режевиће и тек тада, испред куће,  полицајац ме  пита- Миро, је ли знате код кога идете?

-Одговорим код госпође Милице. Полицајац упитно погледа обоје и дода, идете код Светозара Вукмановића Темпа. Нешто ме у моменту пресекло.  Наравно да сам знала за народног хероја Темпа, занала сам да је био уз Тита, али нисам ни могла помислити да долазим радити у његову породичну кућу. Искрено да кажем мало сам се и уплашила. Међутим, још док сам била у неверици, изашла је  госпођа Милица, Темпова супруга и  љубазно нас  дочекала.

Док су кроз главу пролазила бројна питања, чула сам топле речи: “Добар дан госпођо. Добро нам дошли” Било је као у сну,  питала сам се – је ли  то мени кажу. Нисам веровала јер смо доживели  вређања . Супруг просветни радник, ја лаборант, али околности учине да човек доспе на маргине, прича Мирјана И додаје: “Сећам се као да је данас било, обраћа се госпођа Милица полицајцу и каже му  да однесе наше кофере у део куће где ћемо живети”.

-Ми кофера немамо, из Србије у Црну Гору донела сам само моју женску торбицу коју држим у руци. Било ми је непријатно- како да објасним да немам  ништа ни од пртљага, отворена је Мирјана.

“Помешале ми се емоције, додаје она,  то су тренуци кад човек уз сву скрханост осети неописиву немоћ.

- Кажем тихим гласом  мом Мани, хајде да питамо има ли какав воз за назад, али се истовремено питам – где је то назад. Бројна питања пролазе кроз главу- можемо ли ми удовољити условима код Темпа”.

Међутим, породица Вукмановић су били бољи него што се и замислити може.Четири године сам радила у њиховој породичној кући. Уважавали су нас као људе.  Са њима се све лако могло договорити. Образовани људи. Њихова деца су, такође, према нама били изузетно пажљиви. Темпо је помогао и мом супругу да се запосли. Подржавали су нас, саосећали се са нама. Њихове последње године живота провели смо заједно. Живот у малом, мирном  руралном подручју, богате вегетације у близини мора,  био је рај, наводи Мирјана додајући да је долазак у Режевиће био њихово прво путовање у Црну Гору где је неколико година касније у Будви са супругом поново створила дом.

 --Долазак у Режевиће за супруга и мене уз то што смо нашли посао значио је и повратак људског достојанства. Живели смо,  радили код дивних и брижних људи. Након голготе, борбе за опстанак, то је био повратак у нормалан живот. Деца већ тада нису била са нама, недостајале су нам, али управо Вукмановићи су нам помогли  да добијемо путне исправе, били су према нама  као да смо род,  прича Мирјана.

То је судбина једне породице  која је доживела егзодус почетком августа  1995. године, када је  за  само три дана,  протерано преко 220.000 људи, углавном Срба  из хрватске Крајине у војно-полицијској операцији хрватских јединица “Олуја”. Убијено је или се води као нестали око 2.000 људи.  Хиљаде кућа и осталих објеката је спаљеноОтоком операције …

Фото: Б.Дабић

Сестре, Далиборка и Дијана

ЗАШТО СУСРЕТ У ЦРНОЈ ГОРИ

Љубав према  Црној Гори која  је “широм отворила врата”, то се памти са посебним поштовањем.

У разговору са Мирјанином кћерком, Дијаном Зеиндлер, спознаје се  да је човек тврђи  од камена, а срца мекшег од памука.

-Фамилија се окупила након скоро три деценије. Леп повод, рођендан нашој мами,  а уз све то и јака жеља да се деца наших рођака упознају.  Неки су се током сусрета у Црној Гори видели први пут. То су наше треће генерације. Кад смо се нашли у избеглиштву неки од нас су били у двадесетим, тридесетим, неки у 50.-тим годинама животне доби. Сурова судбина нас је раселила  по  свету. Преживели смо бројне недаће.   Моја нећака је те страшне 95.-те године имала само осам месеци кад се нашла у трагичном прогону. Беба у наручју мајке која мора да бежи. Једва је преживела тај егзодус. Сестра и мајка су се смењивале носећи је у наручју док су колону невиног народа заспиле бомбе и рафали. Мало старијој деци која су била у колонама и дан данас су остале трауме, последице. Свима нама дубоки  ожиљци. Није лако кад си приморан да одеш из свог дома. Сећања су проткана јаким емоцијама. Место гђе си рођен не заборавља се, наводи Дијана која већ 25 година живи и ради у Швајцарској.  

Време, додаје Дијана,  учини своје и заволиш други град, земљу, али оно што је у генима све нас вуче, тежимо ка јединству које су нам други својевољно одузели.

-Искористили смо заједнички проведено време са нашом фамилијом  да евоцирамо успомене, прича Дијана

- Наш први сусрет са Црном Гором из све те муке, страхота који смо преживели у егзодусу, па јада у избјеглиштву, у времену када смо заиста изгубили тло под ногама био је зрачак наде за боље сутра. Црногорски народ нас је пригрлио, са искреном подршком без предрасуда - како говоримо, којим нагласком, које смо религије, шта смо, од куд потичемо. То је за моје родитеље значио један опоравак, благослов, казала је Дијана Дудуковић Зеиндлер истичући “Живим четврт столећа  у Швајцарској и једина земља за коју би заменила је Црна Гора. Срећна сам јер и мој супруг Горан воли Црну Гору”.

Фото: Б.Дабић

-Желела сам мојој фамилији, од којих многи никада до сада нису били у Црној Гори да покажемо  колико је најмања балканска земља лепа. Колико дражи има у Старом граду Котору, лепом Перасту, божанственој Госпи од Шкрпјела. Крстарили смо Бококоторским заливом, пре тога били на  Светом Стефану, провели заједничко време у Будви где сада живе мама и моја сестра Далиборка  која се вратила из Скандинавије. Мамин рођендан је био диван повод да се окупимо. Срце ми је пуно,   закључила је Дијана.

Биљана Дабић

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације