ВЕСТ О ПОГИБИЈИ СИНА ДОТУКЛА КНЕЗА ПАВЛА: Иако сам обожавала мог оца, комуникација с родитељима ми је постала напорна

КАДА сам имала шеснаест и по година, део летњег распуста провела сам у Лондону. На забаве сам увек ишла с братом Никијем, он је био мој пратилац. С њим и тетком Марином сам одлазила и у позориште. Популарни клубови у које смо одлазили звали су се „400“ и „Милрој“.

Кнез Никола је био интелигентан, даровит, духовит, Фото Википедија

У Кливдону, дому виконта Астора, једном приликом се одржавао бал и тада сам обукла црвену хаљину без бретела. Појма нисам имала какву ће то атракцију изазвати! Мој пријатељ из Шкотске Александар Макивен наговорио ме је из шале да пођем са њим у жбуње тисовине. Једва сам се избавила! Двојица дечака, браћа Рори и Александар, звани Ек, наши пријатељи, одвезла су Александру и мене кући. Ек се дрзнуо да упита Александру да ли сме да је пољуби, на шта је она само праснула у смех, па се он није усудио ни на какав даљи корак.

Александра и ја смо много причале о сексу. Пошто смо обе биле девице, та тема нам је била истовремено интригантна и застрашујућа. Присећале смо се времена проведеног у једном немачком замку, када ме је наш дебели немачки рођак, искористивши нестанак струје, спопао у мраку и гурнуо ми језик у уста, замуцкујући: „Баш ми се свиђаш, Лизи!“

Александра и ја смо, носећи свећу, отрчале у тоалет где сам сатима испирала уста. Смејале смо се лудачки. Данима сам игнорисала дебелог дечака све док ми се није извинио.

Потом је уследио прави хорор! Морала сам да проведем чак два месеца с породицом грофа од Париза у Португалији. У то време сам већ почела да се преједам. Анри ми је показао како да повратим и тиме олакшам себи муке. Ово је деловало као идеално решење за моју халапљивост. Приметила сам да бих, сваки пут кад осетим тензију, јела заслађену храну да се утешим, али морала сам да се обуздам да се не бих претерано угојила.

Иако сам обожавала мог бриљантног оца, комуникација с родитељима ми је постала напорна. Обоје су се надали да ћу се удати за краља Бодуена од Белгије. Но, како сам била дебељушкаста шеснаестогодишњакиња, а притом нисам била ни католикиња, тај план је брзо пропао. Краљ је био паметан и музикалан. Послао ми је у Париз плочу са Баховим прелудијумима. Отац ми је ставио до знања да ће ме лишити наследства ако се удам за некога кога он не би одобрио.

ДА САМ само могла да одем и живим у Енглеској са својом рођаком Александром од Кента, све би било другачије! Нисам била срећна у Паризу и нисам имала пријатеље. Многи одрасли Французи мени су се обраћали у трећем лицу, због чега сам се увек окретала преко рамена да видим да ли се можда не обраћају неком другом. Други су били бесрамно непристојни, мислећи да ме због моје титуле морају увредама спуштати на земљу с мојих умишљених висина.

Мајка ми је стално говорила да се сетим ко сам и да не смем да дозволим људима да ми се обраћају присно са „ти“. Са друге стране, нисам имала ни најмању представу о томе ко сам и шта сам или шта би требало да будем.

Уздала сам се у то да ће витез на белом коњу доћи да ме спасе од мене саме.

– Молим те, тата, да ли бих могла да упишем универзитет или макар нађем посао у Енглеској?

– Апсолутно не. Универзитети нису за девојке, а и неко на твом положају не би требало да ради!

Каквом то положају?, питала сам се...

Отишла сам на аристократску вечеру у Паризу обучена у дугачку хаљину, са исто тако дугачким белим рукавицама, савршеним за дланове који се зноје као моји.

Кући ме је одвезао један двадесетогодишњи Парижанин, полумексиканац, у свом "ситроену 2CV". Док смо се возили ка мојој згради, он је откопчао панталоне, извадио свој пенис и ставио га у моју шаку пресвучену белом рукавицом. Седела сам скамењена, са испруженом руком у којој се први пут нашао „митски предмет“ који је био честа тема дискусија са Александром.

Шта би требало да радим с њим? Зурила сам мирна кроз прозор. Ускоро је изгубио ерекцију. Изашла сам и, не гледајући у младића, побегла из маленог аутомобила. Сутрадан сам рекла Александри да је моје прво искуство било узбудљиво колико и држање банане у аутобусу, и по обичају смо обе праснуле у смех. Тај момак сигурно није био очекивани витез!

ЈЕДНОГ априлског јутра 1954. године пробудила сам се у својој малој соби у Паризу стиснутој између спаваћих соба мојих родитеља. Кожа ми је била прекривена тачкицама. Добила сам овчије богиње, и то таман кад сам планирала да отпутујем у Енглеску и тамо прославим осамнаести рођендан, 7. априла! Нисам могла да поверујем да ми се то дешава, баш нисам имала среће! Мајка је била у Копинсу с тетком Марином, а ја тако у туфнама од богиња, мрзовољна због пропалог рођендана, у Паризу са оцем.

Мислила сам да се ништа страшније не може догодити. Неколико дана касније свануо је фатални 12. април 1954. Те ноћи, у два после поноћи, зазвонио је телефон. Кад зазвони ноћу у то доба, не може бити ништа добро. Глас са друге стране ми је пренео: „Ники је погинуо у саобраћајној несрећи на путу од Копинса ка Лондону, десетак километара од теткине куће. Био је сам у аутомобилу.“

Стајала сам скамењена са слушалицом у руци. То ми је био један од најтежих тренутака у животу.

Будим оца. Саопштавам му трагичну вест. Не знам ни како сам то учинила, мислим да нисам била ни свесна шта изговарам, само сам понављала исте оне реченице које сам чула из телефонске слушалице. Отац је пребледео, укочио се, био је у потпуном шоку.

Ово га је дотукло. Не сећам се да је икад био тако неутешан, тако несрећан, тако изгубљен.

Његов омиљени син, његов вољени Ники. Интелигентан, даровит, духовит. Волео је спорт, добре аутомобиле, жене, био наклоњен уметности. Он и отац су се увек добро разумели.

КАО у магновењу, спремили смо се да кренемо за Лондон. Отац скрхан, некако се смањио и скупио, потпуно одсутан... А ја као машина, обављам припреме, и даље као у полусну, још нисам свесна губитка. На тренутке ми се у мислима враћа Никијев неодољиви осмех, његове шале и ведрина, а онда све опет постане црно, безнадежно.

Уследили су суморни дани. Сахрана је одржана у малој цркви близу Копинса 17. априла 1954. Када су спустили ковчег у земљу, пожелела сам да умрем. Само поглед на родитеље био је довољан да ме потпуно сломи. Никија више нема, одзвањало ми је у глави. Никад више га нећу видети. Никад више...

Никијев ковчег је касније, када је тата умро, пренет у Лозану и сахрањен на гробљу Боаде-Во, поред оца, где је касније сахрањена и мајка.

Наша кућа у Паризу постала је као гробница. Музика у кући више никада није била дозвољена. А коме је и било до музике? И поред свих недаћа које смо прошли, на ово нико није био спреман. Најтеже су те изненадне смрти, без поздрава, без опроста, без последњег погледа или речи. Та недореченост појачава недостајање и очај.

Мајка је годинама носила црнину јер је девет месеци после Никијеве погибије изгубила средњу сестру, моју тетку Вули,  а две године касније и мајку.

Моје школовање је завршено. Снови о одласку у Енглеску су се распршили. Наступило је време туге и тишине.

ИСТИНА О ТРАГЕДИЈИ

МНОГО  година касније, уз помоћ краљице Елизабете II, успела сам да дођем до проверених полицијских извештаја о погибији мог брата Николе,  јер су ми раније преношене којекакве измишљотине о томе да је убијен. Ники је у саобраћајној несрећи повређен и изгубио је свест, али је пао главом на тло и лице му је завршило у некој бари. Није било никога да му укаже помоћ и он се угушио у тој води. Да ја нисам добила богиње, отишла бих у Копинс и Ники не би био сам у колима.

 СУТРА: ДВА МЕСЕЦА У РЕНЕСАНСНОМ ПАРКУ ПОРОДИЦЕ ДЕМИДОВ 

Препоручујемо

Фељтон

0 3

СУМОРНИ И ДЕПРЕСИВНИ ДАНИ У ПУСТИЊИ КЕНИЈЕ: Кнез Павле никако није могао да се помири с тим да га Енглеска третира као непријатеља

21. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 4

ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК СЕ СА СУЗАМА ОПРАШТАО ОД КНЕЗА: Мој старији брат је био миљеник краља Александра, који га је уважао више од сина Петра

20. 01. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације