ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - КОСОВО ПОЉЕ ЦЕНТАР ОТПОРА: Спонтана мобилизација народа због дискриминације Срба на Косову и Метохији

ПРОТЕСТИ Албанаца на Косову 1981. и политичке промене које су уследиле отворили су простор за колективно деловање различитих група Срба. С једне стране, протести Албанаца појачали су несигурност међу Србима; с друге стране, нова партијска политика је повећала њихова очекивања да ће се власти посветити решавању њихових проблема.

Архива

Ипак, многи су временом закључили да се партијска политика само делимично спроводи и исељавање се наставило. Неки су веровали да високи функционери Југославије и Србије нису били свесни размера тог проблема па су зато организовали низ приватних састанака, понекад великих делегација, са функционерима и другим утицајним личностима.

Срели су се са Николом Љубичићем, председником државног председништва Србије (1982-1984), високим функционерима Црне Горе, Светозаром Вукмановићем Темпом, високим функционером у пензији, и Бранком Пешићем, градоначелником Београда, између осталих. Дража Марковић је записао своје виђење једног од тих састанака у свом дневнику. У већини случајева делегације су примљене са разумевањем и уверавањима да ће партијска политика, укључујући и мере на заустављању исељавања, бити у потпуности примењене.

ИСТОВРЕМЕНО, све више обичних људи, углавном у насељима са српском већином, одлазило је на састанке локалних огранака званичних политичких организација, најчешће Социјалистичког савеза радног народа (ССРН) да би изразили забринутост политичком ситуацијом. У Косову Пољу, предграђу Приштине са већинским српским становништвом, око 30 политичких аутсајдера, од којих су неки били чланови СК, редовно су дискутовали о различитим питањима на локалним састанцима ССРН, и слали записнике високим функционерима на свим нивоима, од Приштине и Косова до Србије и федерације. Мада нису прелазили границе званично дозвољеног неслагања са властима, све више су окривљавали руководиоце Косова, и Албанце и Србе, за неједнакости којима су неалбанци били изложени.

Мирослав Шолевић и Богдан Кецман

Од самог почетка, језгро те групе - Коста Булатовић, Бошко Будимировић и Мирослав Шолевић - заједнички је припремало састанке и постепено померало дневни ред од локалних проблема ка онима од ширег политичког значаја. Сличне ствари су се упоредо дешавале и у другим насељима већински насељеним Србима.

УПРКОС појединим успесима, као што је повремено присуство функционера Приштине и Косова састанцима ССРН у Косову Пољу, дискутанти су сматрали да власти неће схватити озбиљно њихове проблеме ако не стекну ширу подршку међу Србима у покрајини. Булатовић, Будимировић и Шолевић су зато проширили своје деловање изван званичних организација и тражили подршку обичних људи.

Средином осамдесетих укључили су у своју групу и Зорана Грујића, професора економије на приштинском Универзитету, и Душана Ристића, бившег високог функционера Косова смењеног после демонстрација из 1981. Сложили су се да је тренутна партијска политика према Косову добра и да власти само треба притиснути да је примене. Плашећи се репресије, нису ни покушали да створе нову организацију, али су се редовно сусретали да координирају акције.

НАСИЉЕ НА НАЦИОНАЛНОЈ ОСНОВИ

СУДСКИ спорови поводом жалби Срба да су мете насиља на националној основи, или да је њихова имовина оштећена, обично су занемариване. Органи безбедности често нису подизали тужбе против Албанаца, нарочито у областима Косова у којима су Срби чинили незнатну мањину или су се судски спорови отезали више година. Понекад органи безбедности и управе нису извршавали судске одлуке. Локалне власти су често одбијале захтеве Срба за издавање разних дозвола. Тешко је установити ниво неједнакости између 1966. и 1981. јер нема довољно података услед званичне политике сузбијања политизације међунационалних односа. После 1981. појавила су се уверљива сведочења у званичним извештајима који су пружили увид у обим и облике неједнакости..

Иван Стамболић, Никола Љубичић, Слободан Милошевић и Богдан Трифуновић

ПОГРЕШНЕ СТАМБОЛИЋЕВЕ ПРОЦЕНЕ

ИВАН Стамболић је тврдио да је протесте, мада засноване на легитимној забринутости Срба, организовала београдска "националистичка централа", мислећи на интелектуалце-дисиденте и Добрицу Ћосића, а да су протести проширени деловањем Милошевића. Ипак, нема много информација које потврђују тај став. Поред тога што циља на Стамболићеве бивше политичке противнике, то виђење одражава општи недостатак података о колективном деловању Срба са Косова пре 1988, када су српско-албански односи још били табу тема изван режимских организација.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

ХАПШЕЊЕ КОСТЕ БУЛАТОВИЋА

КРАЈЕМ ОКТОБРА 1985. косовопољска група послала је петицију највишим државним и партијским органима Југославије и Србије, као и другим званичним организацијама. Протествовали су против дискриминације против Срба на Косову, тражили заштиту својих права и успостављање "реда и мира" у покрајини. Говорили су да је Косово постало све више "етнички чисто" од Срба, оптуживали функционере Косова за прећутно одобравање присилног исељавања Срба из покрајине и захтевали од високих руководилаца Југославије и Србије да то зауставе. Петиционаши су тражили да се њихови захтеви одмах ставе на дневни ред савезне и републичке скупштине под светлом медија. Петиција је превазишла сва њихова очекивања. Око 2000 људи је потписало петицију за десетак дана, а до следећег априла број потписника се повећао више пута.

Коста Булатовић

ВЛАСТИ су узвратиле медијском кампањом против утицајних активиста. Недељама су били главна мета локалне штампе и званичних организација. Упркос одбацивању њихових захтева и претњи активистима, није било непосредног прогона, што их је охрабрило да наставе са протестним иницијативама. Ујутро 26. фебруара 1986, група од 95 људи, од којих су неки били у сеоској ношњи, нашла се испред зграде Савезне скупштине у Београду. Неформално изабрани представници Срба из 42 града и села из свих делова покрајине захтевали су састанак са савезним руководством. На састанку су касније дуго говорили о својим бригама и наводили примере неједнакости и малтретирања. Услед честог гласног одобравања других учесника, састанак је повремено личио на мале демонстрације. На крају, високи руководиоци су пристали на стварање радне групе која би испитала те жалбе и предложила решења.

ПРОТЕСТЕ власти су озбиљно схватиле и ухапсиле Булатовића 2. априла. Хапшење је узбунило српске активисте и ујединило их у пркосу према властима. Одмах су организовали протесте испред куће свог колеге завереника и до 5. априла број учесника протеста, који су долазили из разних делова аутономне покрајине, повећао се на неколико хиљада. Мала делегација активиста срела се са Кољ Широком, партијским вођом Косова, и Душаном Чкребићем, председником републичког државног председништва, и захтевала хитно пуштање Булатовића из затвора. Они који су протестовали испред куће Булатовића захтевали су да Иван Стамболић, партијски шеф Србије, говори Србима на Косову. Пронеле су се гласине да су стотине људи били спремни да крену на протест у Београду. Да би зауставио протесте и смирио Србе у покрајини, Стамболић је посетио Косово Поље 6. априла. Одржао је два говора, један у сали партијским активистима и други испред сале, стојећи на школској клупи, захтевајући да Срби остану на Косову и тражећи да власти решавају њихове проблеме, а да не слушају српске националисте, мислећи на утицајне активисте Срба из покрајине.

Демонстрације Албанаца 1981. године

СТАМБОЛИЋ није успео да смири демонстранте. Мада је Булатовић већ пуштен из затвора, око 550 Срба, на челу са осамдесетогодишњим Божом Марковићем из Батуса, села у близини Косова Поља, стигло је на београдску железничку станицу следећег јутра. Колона Срба, појачана бројним ранијим исељеницима са Косова који су сада живели у централној Србији, усмеравана милиционерима прешла је мост преко Саве на путу ка Сава центру, стварајући саобраћајну гужву и остављајући снажан утисак на оне који су се затекли у близини. На састанку са високим функционерима Југославије и Србије више српских активиста је говорило о својим проблемима и неједнакостима, као и одсуству заштите од стране судова и органа безбедности. Неки су захтевали оставке појединих руководилаца Косова, а други су тражили уставне промене да би се покрајина вратила под контролу централних власти републике.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

ПРОТЕСТНИ МАРШ ИЗ БАТУСА

СРПСКИ АКТИВИСТИ те 1986. године покренули су неколико у јавности веома запажених протеста и низ малих локалних догађаја. Главни догађај одиграо се 20. јуна, неколико дана пре Конгреса СКЈ, када је неколико стотина Срба кренуло аутомобилима и на тракторима према централној Србији. Тврдећи да су под притиском комшија Албанаца и изазвани скорашњим инцидентима на националној основи, српски сељаци из Батуса кренули су у протестни марш. Неки Срби из Метохије, западног дела покрајине, придружили су се протесту. Пошто је милиција већ затворила неке путеве између западног и централног дела Косова, више људи је наставило пешке. Стигли су у Косово Поље након дужег пешачења, где су им се придружили локални српски активисти. Испред Косова Поља, Азем Власи, председник Покрајинског комитета, и Петар Грачанин, члан републичког партијског председништва, безуспешно су покушавали да убеде активисте да се врате кућама. Када је милиција наредила да људи изађу из кола и са трактора, ови су наставили пешке. На крају, кордон милиције је препречио пут и није их пустио да наставе даље. После неколико сати активисти су одустали и мирно се вратили кућама. Патрола милиције је зауставила једну групу активиста на контролном пункту у централној Србији, пошто су ови раније кренули из Косова Поља, и послала их кућама.

БИЛО је и других у јавности запажених протеста те године. Трећег новембра је више од стотину Срба из Приштине и околине дошло у Београд да протестује услед инцидената на националној основи - недоличних напада на десетогодишњу девојчицу и младу жену. Прошетали су улицама главног града и задржали се испред зграде Савезне скупштине. У разговорима са високим руководиоцима захтевали су посебну седницу Савезне скупштине о Косову и опет нагласили непосредну везу између ситуације на терену у покрајини и њеног уставног положаја. Нешто више од две недеље касније одржан је протест у Бабином Мосту, селу у близини Приштине, када је око 300 Срба кренуло за Београд пошто је један од њих осуђен на 30 дана затвора, очигледно, мада не и формално, због говора на локалном протесту неколико дана раније. Српски активисти су пешачили неколико километара до најближе железничке станице, али су, након уласка у локални воз, заустављени у Косову Пољу од стране локалних функционера и доведени на велики јавни скуп. Након уверавања да ће власти поново размотрити овај случај, вратили су се кућама.

Жена са децом из села Прекале код Србице

ПОРЕД тога, низ малих локалних протеста одржан је широм аутономне покрајине, најчешће у облику јавних дискусија или великих скупова на отвореном, организованих као одговор на поједине инциденте на националној основи. Чим су грађани постали свесни предности ванинституционалног политичког деловања, почели су да пишу петиције локалним властима, понекад и руководиоцима великих друштвених предузећа, да би изразили незадовољство дискриминацијом на радном месту. У априлу 1987, 47 инжењера у руднику Добро Село послало је такву петицију у централу свог предузећа и локалним функционерима и онима у покрајинским органима; другу је припремило 98 железничких радника.

ГЛАВНА последица тих иницијатива после 1981. године, унутар и изван званичних установа, било је стварање локалних, у почетку неповезаних мрежа активиста и оних који су их подржавали у градовима и селима Косова у којима су живели Срби. Током целе 1986. године косовопољска група, укључујући и новопридошлог Богдана Кецмана, раније познатог боксера, радила је на повезивању локалних мрежа активиста у нешто озбиљнију политичку снагу. Свако је преузео одговорност за одређену област Косова и затим повезивао постојеће активисте на терену, регрутовао нове и обавештавао потенцијалне присталице о њиховим иницијативама. Услед тога, косовопољска група је у кратком року могла да мобилише мале групе активиста из различитих делова покрајине за протесте унутар или изван Косова.

ЗАХТЕВИ српских активиста, у почетку усредсређени на одсуство заштите од стране судова и милиције и на неједнакости у друштвеном сектору, углавном су изражавани речником званичних организација. Активисти су указивали на малтретирање Срба, укључујући убиства, нападе, уништене приносе, отету имовину и разне облике дискриминације. Пошто су веровали да локални и покрајински руководиоци намерно избегавају примену закона када се радило о правима Срба, захтевали су њихове оставке и претили да ће се колективно иселити са Косова. Пошто су разлике унутар и између функционера федерације, Србије и Косова расле, захтеви су временом еволуирали ка уставном питању. Активисти су истицали да ако покрајински функционери нису могли да гарантују заштиту права и имовине Срба, онда Косово треба да се врати под контролу централне власти Србије. Поред захтева који су се углавном уклапали у званичну реторику било је и неколико радикалних, углавном на маргинама протеста.

Препоручујемо

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ГРЕШНИЦИ СА ПРАВЕ СТРАНЕ ИСТОРИЈЕ: Комунистичко отпадништво није мимоишло ни југословенску партијску структуру

13. 06. 2021. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПРВА ЗВОНА ЗА СЛОБОДУ МИСЛИ: Облици отпора интелектуалаца политичким суђењима, цензури и угрожавању људских права

12. 06. 2021. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ШТАП И ШАРГАРЕПА ЗА ДИСИДЕНТЕ: Опозициони покрет у Титовој Југославији - бунтовници или либерална фасада режима

11. 06. 2021. у 17:14

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -ДОМОВИНА , ТО ЈЕ - СЛОБОДА: Милован Ђилас и Михајло Михајлов, први дисиденти који су се нашли на светској сцени

10. 06. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације