ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - УРЕДНИЦИ ОДРАЂУЈУ ПОСАО ЗА ПАРТИЈУ: Највећи број забрана уметничких дела у СФРЈ је био у време културног процвата

ПОЗНАТА је изрека да о историји једног друштва више говори оно што је забрањено или ненаписано него целокупна идеолошко-пропагандна активност државе.

Из филма „Заседа“ Живојина Павловића

Парадоксално, али истинито-управо у време највећег броја забрана у СФРЈ долази до процвата културног стваралаштва захваљујући релативној либерализацији и културном отварању, расту друштвеног стандарда и знатним финансијским издвајањима али и другим друштвеним предусловима од којих су неки и глобалног карактера.

Поједини истраживачи чак период од 1963. до 1988. - време најподбније и најквалитетније продукције, великог замаха у стваралаштву, поезији, прози, музици, филму, позоришту, телевизији итд. - називају Периклово доба у култури и уметности СФРЈ. Изгледа да је тајна у томе што је та клацкалица између слободе и забрана деловала изазовно и мотивишуће за уметнике, а релативно благе казне су временом слабиле аутоцензуру.

С друге стране, можда још важније, велика финансијска потпора државе омогућила је пројекте за које је тешко замислити да би се данас могли реализовати. Нарочито добар пример су идеологизовани филмови попут "Сутјеске" и "Неретве" који су имали баснословне буџете. Недоследност југословенских комуниста по питању политичког прогона и репресије уочио је и Лешек Колаковски.

По њему могло се супротстављати режиму, али се у затвор могло и лакше доспети него у земљама Источног блока јер нису биле тачно омеђене границе. У прилично хаотичној атмосфери понекад се није знало која инстанца је забранила дело или су одговорност за неугодни цензорски посао пребацивали с једне на другу институцију као врућ кромпир.

У ЧЕСТИМ променама политике "либерализације и чврсте руке" било је тешко одредити шта "може проћи". Тако се процена издавача "Народне књиге", да је 1984. дошло време за истинито виђење студентске побуне и издавање књиге Живојина Павловића "Испљувак пун крви" после деценију и по чекања показала погрешном. (После жалбе издавача Врховном суду Видак Перић, тадашњи уредник "Народне књиге", каже да су и судије биле неодлучне и да је њихова жалба одбијена гласањем судија 3 : 2.)

Упорни Желимир Жилник, када је желео да сазна од кога потиче забрана његовог филма "Рани радови" (1969) после посете Бори Павловићу и Вељку Влаховићу у ГК СКС, који је пред њим окретао телефоне, није успео да сазна ко је иницијатор. У другом случају Душан Саша Глигоријевић, секретар Градског комитета СКС, жалио се на управника Народног позоришта Велимира Лукића: "Оће да се извуче да Градски комитет забрани представу „Карамазови“. То он хоће да будемо цензори, а они у Народном позоришту изигравају мученике, као прогањамо их. Е нећемо тако!".

Лазар Стојановић

НЕСУМЊИВО да су постојале теме о којима није било пожељно слободно размишљање - као што су култ Ј. Б. Тита, НОБ-а и Други светски рат, историја КПЈ, карактер Краљевине Југославије, политичка репресија и људска права, национално питање.

Отварање ових тема водило је критичара у забрану, а неретко и иза решетака. Унутар Југославије нису се све републике односиле једнако према слободи испољавања различитих духовних стремљења. После савезних уставних реформи довршених Уставом 1974, којима је значајна моћ пренесена с центра на републике, отворена је још једна пукотина у систему, у смислу да су писци и уметници "непожељни" у својој републици могли понекад објављивати без тешкоћа у другим републикама.

У том смислу словеначки режим је важио за најлибералнији, док је у Хрватској, а нарочито Босни и Херцеговини током седамдесетих и осамдесетих власт била нарочито осетљива на испољавање национализма и најчешће се на тој основи вршио прогон уметника и културних стваралаца.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Цензура формално није постојала

У СЛОВЕНИЈИ је и после забрана приказиван опус Живојина Павловића, док су у Београду нашли уточиште и подршку београдског круга многи уметници и дисиденти где су се склањали од прогона у својим републикама. Чак и званичан партијски документ са саветовања о идејној борби у култури у ЦК СК Хрватске у Загребу, објављен у Београду као „Бела књига“ 1984. бива забрањен. Такође је занимљив феномен да су неки филмови као "Рани радови" Желимира Жилника или "Заседа" Живојина Павловића слати на међународне фестивале у време када су у земљи забрањивани. У смислу либерализације, Љубљана, а нарочито Београд у то време важили су за центре критичке мисли и отпора.

Мада цензура формално-правно није постојала, идеолошка контрола садржаја, брига о кадровском саставу издавачких предузећа и медија, проширен појам државне и привредне тајне, вишестепена контрола уредника, били су инструменти надзора над слободом мишљења и изражавања.

У ПОСЛЕРАТНОЈ историји Србије истраживачи најчешће разликују три основна вида цензуре: партијску, судско-полицијску и самоуправну. Желимир Кашетовић и Зага Голубовић се слажу да је најефикаснија била самоуправна која је, као југословенски изум, подразумевала "да уредник ради посао ауторитарне државе". Самоуправну цензуру су обично спроводили савети у којима су најчешће седели уметници, који су по партијској линији, у име правоверности, онемогућавали надарене и способне (али је било и супротних примера као што су Иво Андрић, Добрица Ћосић, Слободан Селенић, Александар Петровић и други). Скривена и масовна, свеприсутна, самоуправна цензура измиче прецизном мерењу.

Полицијска цензура је била углавном усмерена на заплену и забрану уношења штампаних бројних публикација из емиграције. У периоду до увођења самоуправљања преовладавају партијско-државна и аутоцензура, а касније доминира мање приметна самоуправна уз све ређе отворене партијско-државне и бруталне полицијске притиске. Најпре је преко Агитпропа контрола била директна и потпуна у кадровском и финансијском смислу, као и строгим давањем директива, док је касније систем постао софистициранији. У њему је ССРН одлучивао о најбитнијим питањима на основу политике коју је водио СК. У оба случаја често је приметна дискрепанца између нормативног (Устав, Програм СКЈ, Закон о јавном информисању и др.) и праксе где је слобода јавне речи на различите начине гушена.

Желимир Жилник

ЦЕНЗОРСКИ апарат формално није постојао, међутим с обзиром на укупну друштвену климу страха готово и да није био потребан. Осим у области кинематографије, режим претходне дозволе постојао је само за уношење и растурање иностраних средстава масовног информисања. У филмској продукцији је била доминантна самоуправна и политичка цензура, док је судских забрана било свега четири (филмови "Цигули Мигули" 1952, "Град" 1962, "Пластични Исус" 1972, "Оаза", 1988) од седамдесетак колико је укупно забрањено. Институцијама су често достављане црне листе неподобних аутора и дела, спискови непотребних представа, чиме се директно утицало на програмску политику, па се од многих пројеката одустајало у самој припреми. Тако су се на црној листи уредника дуго налазиле песме попут" Тамо далеко", "Играле се делије", "Ој војводо Синђелићу", "Српска труба се с Косова чује", "Марш на Дрину"... До краја педесетих џез као "свињска музика" (Титов израз) био је потпуно непожељан, а за забавну музику постојале су посебне комисије које су одређивале шта (не)може ићи због текста или музике. Непожељне су биле и личности - Ђилас, касније Ранковић, па и Јованка Броз. Касније су редовно исецани са групних фотографија, а њихово појављивање на насловним странама медија било је изразито непожељно.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Партија подржава хајке на уметнике

ХАЈКЕ НА УМЕТНИКЕ" чак и када нису покретане одозго имале су логистичку подршку у партијским врховима. Маршал Тито и његови најближи сарадници су често подстицали на будност "чуваре самоуправљања" и упозоравали на "антисоцијалистичке" појаве у књижевности и култури, тако да је тешко понекад разлучити партијско-државну од самоуправне цензуре. Ревносни чувари идеолошког чистунства били су јавни тужиоци (касније и правобранилац друштвеног самоуправљања) као и главни и одговорни уредници часописа и издавачких кућа, који су били надзирани и често "одлазили по мишљење" у партијске комитете. Посебну улогу су имали тзв. савети - цензорска тела састављена, као судови редакције, од проверених партијских кадрова. Били су корективан орган и спречавали евентуалне пропусте уредника или тужиоца. Овако постављени и прилично недоречени остављали су режиму одрешене руке. Политичка конотација увек је била важнија од уметничких и естетских домета дела. Повремени цензорски пропусти, око којих су се отварали тзв. случајеви у култури, више су били изузеци који су потврђивали југословенску посебност.

ПОЈЕДИНИ аутори деле цензуру на видљиву и невидљиву, при чему је прва репер демократичности неке власти и једини опипљив доказ постојања ове врсте репресије. Аутоцензура и индиректни притисци су далеко недокучивији, понекад и за самог писца. Своде се на широк систем мера одбијања рукописа, наручених критика, полицијских притисака (позивање на разговор, праћење, проблеми са пасошем...), отежано запошљавање, решавање стамбеног питања, у неким случајевима и злоупотребу медицине (психијатрије) ради дискредитовања аутора.

У атмосфери страха до 1951, па и касније, доминантна је аутоцензура - појединачна или институционална, пошто се за писану или изговорену реч могла изгубити глава, док касније постаје све чешћа и самоуправна. Најпре су оправдање и легитимитет тражени у супротстављању "противницима слободе" по ослобођењу у виду остатака поражених квислиншких и фашистичких снага и информбироваца, док су касније стварани нови политички непријатељи, унитаристи или анархолиберали, национал шовинисти и други.

Кадар из филма „Цигули мигули“

ВЛАСТ је разним мерама застрашивања, претњи и кажњавања изазивала осећање страха и кривице настојећи да развије у ствараоцима "сопственог полицајца". Познато је да је Исидора Секулић после појаве Ђиласове књиге о Његошу 1952, која са идеолошког становишта оспорава њено виђење, спалила своју студију о Његошу. С друге стране, будући да је држава финансирала установе у области науке, културе и информисања, од власти је буквално зависила егзистенција запослених у овим областима друштвеног живота.

Изузмемо ли судске забране, тачан број забрањених и цензурисаних дела тешко је утврдити због непостојања или недоступности писаних трагова и документације. Наводи се да у тзв. специјалним фондовима библиотеке САНУ има око 2.500 забрањених наслова, док су оквирне процене да је у периоду 1945-1990. било око 15.000 разних цензурисаних дела. Истраживачи ове појаве, говоре о 1.300 сасечених дела, од чега 570 књига, 380 новина и часописа, 76 филмова, 70 позоришних представа, 50 народних новокомпонованих песама и шлагера, три изложбе слика, неколико радио и ТВ емисија, мноштво карикатура и афоризама.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Београд главни град цензуре

НА ГРАНИЦИ Југославије заплењено је око 500 дела насталих у емиграцији и иностранству. Готово целокупна штампа Срба у дијаспори до 1990. била је званично недоступна читаоцима у отаџбини. Наводно је у овом периоду судски и партијски кажњено више од 200 аутора и писаца, док су они у емиграцији били под сталним дипломатско-обавештајном присмотром. Судови и тужилаштва су изрекли 340 трајних и привремених забрана појављивања дела у јавности, док су политички форуми прекратили ембаргом живот 330 наслова. Једино је самоуправна цензура била скромна, са око 150 осуђених умотворина, али тај податак је крајње сумњив будући да је њу било тешко докучити.

НАЈПОЗНАТИЈИ проскрибовани домаћи ствараоци у првој декади по ослобођењу били су најбољи српски правно-историјски писац Слободан Јовановић (осуђен као ратни злочинац), познати књижевници Драгиша Васић, Јован Дучић и Милош Црњански, касније и Милован Ђилас, Исидора Секулић, Антоније Исаковић, Драгослав Михаиловић, Добрица Ћосић, Иван Ивановић и многи други. Занимљиво је да су забране учестале оног тренутка када је режим почео да се либерализује што је манифестација својеврсне друштвене "аномије" јер је жеља стваралаца за слободом расла брже него што тече либерализација друштва, која је више била на речима, а много мања у пракси. Постојале су и разлике у степену цензуре по републикама, неке су важиле за либералније (Словенија), а неке ригидније (Босна и Херцеговина), мада је било и изузетака. Београд је због највеће културне продукције, као и три нивоа власти (градска, републичка, савезна), истовремено био и "главни град" цензуре.

Живојин Жика Павловић

Међу најзабрањиванијим ауторима били су филмски режисер Живојин Павловић и позоришни Александар Поповић, књижевник Растко Закић са по десетак и више цензурисаних дела. Већ изнету тезу да либерализација и цензура иду заједно потврђује чињеница да је највише забрана изречено управо у периоду 1968- -1972, који се обично назива либералним. Тада је само у Београду изречено 45 забрана позоришних представа, а 1972. било их је 12. Касније број забрана поново расте у запаљивој атмосфери после смрти Јосипа Броза Тита - 1982. и 1983. по две, 1984. чак 8 а у целој Србији 16.

О том периоду остало је забележено сведочење тужиоца Милоша Алексића: "Дешава се да добијемо по четрдесетак часописа и књига дневно, па ни физички не можемо да прелистамо, а камоли да прочитамо. Тада се селекција грешника врши на основу искуства, познавања издавачке делатности и саме праксе... Дешава се да нас и сами словослагачи упозоре пре штампања на неки текст. Нама је тада јасно шта треба чинити јер је и сама граница преко које се не може доста јасна.. Зар осам забрањених штампаних ствари могу да угрозе слободу стваралаштва 17.000 наслова колико се годишње изда у Београду?")

Најчешће забрањиване теме су НОБ и револуција, Голи оток, међунационална питања и личност Ј. Б. Тита. Као и самоуправљање, цензура у Србији односно Југославији имала је противречне карактеристике, била је тотална и систематска, али је захваљујући недефинисаним и еластичним критеријумима у репресивном смислу деловала као ад хок цензура.

Желимир Жилник на снимању „Раних радова“

ОБРАЧУН СА НЕПОДОБНИМ СТВАРАОЦИМА

ОД ПОЧЕТКА педесетих година расте број забрањених дела (осцилира почетком шездесетих), да би максимум досегао 1970. и 1975, у времену када су свест и потреба за слободом нарасли после 1968, али и режим је одлучио да користи чврсту руку у обрачуну са неподобним културним и научним ствараоцима (анархолибералима и националистима). Број цензурисаних дела зависио је и од дневнополитичке ситуације. Само током 1971-1972. стављено је под разне видове забране чак 56 дела, док рецимо у години када се одржавала конференција КЕБС-а у Београду 1977. није било ниједне забране. У времену 1968-1976. забрањено је више дела него у целом периоду 1945-1968.

ЛУКАВА КРИТИКА БИРОКРАТИЈЕ

РЕЖИМ је званично од половине педесетих, због домаће и светске јавности, настојао да прикаже како су уметничке и политичке слободе неограничене, па је прибегавао лукавству, подстичући јавно критику и сатиру на рачун своје бирократије. Критика се међутим толерисала до нивоа предузећа и ситних чиновника, тј. до приказивања њиховог иживљавања над недужним грађанима и злоупотреба. Била је и идеолошки лимитирана марксистичким позицијама. Такав вид критике неговао је сатирични лист "Јеж", касније и радио-емисије "Весело вече" и "Караван", а затим и ТВ серије Лоле Ђукића, Синише Павића... Везане на кратком ланцу, те уметничке слободе нису биле опасне по господара и његове слуге, већ су чиниле део моћног механизма гушења стварне слободе уметничког стварања.

Препоручујемо

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СЛОБОДА ЗА ЉУДЕ "НЕОШИШАНЕ" МИСЛИ: Студенти Београдског универзитета под лупом партије и Службе безбедности

21. 08. 2021. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - РЕПРЕСИЈА ОРУЖЈЕ ДНЕВНЕ ПАРТИЈСКЕ ПОЛИТИКЕ: Поратни идеолошко-политички надзор над науком и културом

20. 08. 2021. у 17:14

Друштво

2 5

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЈЕРЕТИЦИ НАДИРУ И С ЛЕВЕ И ДЕСНЕ СТРАНЕ: Хронологија забрана и прогона у Србији од 1944. до 1991. године

19. 08. 2021. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -ЗАБРАНЕ ОМЕЂЕНЕ ГЕНОЦИДОМ: Невесели кроки историје цензуре и примене репресивних мера код Срба

18. 08. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације