ДУГО ПУТОВАЊЕ СВЕТОГ ВЛАДАРА: У Софији, где се чувају мошти краља Милутина, уочи велике годишњице - седам векова од његове смрти

КРАЉ Милутин Немањић је пре седам векова, 29. октобра 1321. године, у двору у Неродимљу окончао бурни земаљски живот пун подвига.

УТОЧИШТЕ Црква Свете недеље или Светог краља у Софији, Фото Б. Субашић

Велика годишњица подсећа нас да се Милутинова прича није завршила смрћу, већ се само преселила у "царство небеско" и наставила као велика сага о Светом краљу.

Урош Други Милутин, најмоћнији владар православног света 13. и 14. века, био је, по ондашњим схватањима, предодређен за светитеља. Само је човек одабран од Бога могао да буде ктитор 40 задужбина, обновитељ Хиландара, бранилац Свете Горе и војсковођа који је зауставио први османски поход на Европу.

Зато су његови непропадљиви земни остаци били изузетно цењени код православних хришћана, уверених да ће им Милутинове мошти донети благослов и успех. То уверење, на свој начин, делиле су и Османлије током дугог освајања Србије. Оне су покушавале да се дочепају Милутинових остатака и униште их, а заједно са њима и култ Светог краља - ратника који с неба помаже Србима. Српски монаси су зато мошти изнели из Милутинове задужбине Манастира Бањска, сакривали их и преносили 200 година, све док их мистериозним путевима нису донели у стари град зван Средац или Средец, чије је име данас Софија.

Фото Б. Субашић

ТЕЛО Светог краља је сачувано, а његов култ је жив и снажан и после седам векова. У то су се уверили репортери "Новости" посматрајући ходочаснике који се свакодневно моле над Милутиновим саркофагом, у великој софијској цркви званичног назива Света недеља, коју народ традиционално зове Свети краљ. Име цркве је промењено са виших земаљских инстанци из политичких разлога у време бугарско-српских сукоба, али нису успеле да скину српског владара са небеског трона.

Ни страх од короне, која је тешко погодила наше суседе, не спречава поклонике да целивају саркофаг са позлаћеним натписом "Свети краљ Милутин". Ходочашће подразумева и посету оближњој ротонди Светог Ђорђа из 6. века, најстаријем сачуваном хришћанском храму византијске Сердике. У њу су, после дугог скривања и лутања, донете и изложене мошти Светог краља. Оне су постале предмет обожавања, не само због исцелитељских моћи које су им приписиване, већ и због успомене да је Милутин истерао Турке из Бугарске у 14. веку.

- О путевима којима је Свети краљ стигао у Софију не зна се много, јер нема историјских извора - каже историчар-византолог проф. др Влада Станковић, са Филозофског факултета у Београду.

- Познато је да су их, нешто пре или после Косовске битке, монаси из Бањске пренели у Трепчу, а затим се оне око 1460. појављују у Софији. Као изузетно поштована реликвија преношене су из једне цркве у другу, а на крају су завршиле у Цркви Свете недеље, где се налазе и данас.

Икона Милутина у Софији, крај 18. века, Фото Б. Субашић

САРКОФАГ Мошти краља Милутина у Цркви Свете недеље, Фото Б. Субашић

ИСТОРИЧАРИ сматрају да је важну улогу у враћању моштију у јавност имала Мара Бранковић, кћи деспота Ђурђа, која је у "политичком браку" била султанија Мурата Другог.

Ова умна жена је била васпитач, а затим саветник његовог сина султана Мехмеда Освајача.

Тај положај јој је омогућио да постане заштитник православља у османској империји и да спасава српску баштину.

То није био лак задатак, јер је отимање за Милутинове остатке почело 1321. пре него што је био сахрањен. Архиепископ Данило Други, краљев биограф, описао је покушај отмице мртвог краља из погребне поворке на путу ка Бањској. Данас, овај покушај киднаповања покојника изгледа бизарно, али у средњем веку је био разумљив. Велика дела, каква је извео Милутин, нису могла да буду изведена без Божјег покровитељства, па су његови остаци посматрани као својеврстан срећни талисман. Две и по године после смрти указали су се надземаљски знаци на његовом гробу и одиграла се чудесна исцељења. Када је саркофаг отворен и указало се недирнуто тело и Милутин је и званично проглашен за светитеља. Калуђери Бањске су, чим је запретио Муратов поход на Србију одлучили да сакрију Милутинове мошти, јер су сазнали да Османлије желе да униште и успомену на владара који је Османову војску поразио и избацио из Бугарске и Византије.

О снази Милутиновог култа у 15. веку сведочи податак да су мошти славног светитеља Јована Рилског, које је Мара Бранковић 1467. враћала у његов планински манастир, неко време задржане у ротонди Светог Ђорђа крај саркофага српског владара који је зван и Бањски краљ, по његовој задужбини у Бањској. Тиме је симболично приказано да оба свеца имају исти значај и моћ.

КАДА су Турци отели ротонду и од ње направили џамију, Милутинов саркофаг је премештен у храм "звани Митрополија или Црква Светог краља Милутина и светих великомученица Киријакије и Марине", наводи бугарска историчарка др Иванка Гергова. Истражујући чудне путеве Милутинових моштију, открила је да су оне у време ратова за ослобођење од Турака у 19. веку биле склоњене из Софије на планину Љулин. За мошти је тада обновљен манастир у селу Горна (горска) Бања, у спомен на Бањску у Србији. Тада су све цркве у Софији и околини имале иконе српског краља, који је поштован као свети ратник, небески покровитељ ослободилачке борбе. Бугарска историчарка Џурова истиче да су сви балкански народи у борби за ослобођење од Турака неговали култ државотворних српских светих владара, јединствен у хришћанском свету.

ПОШТОВАЊЕ Икона Милутина у Богородичној цркви у Сапареву, у Бугарској, из 19. века, Фото Б. Субашић

ХОДОЧАШЋЕ Ротонда Св. Ђорђа, Фото Б. Субашић

Данас на моштима нема главе и десне руке, симбола мудрости и снаге, а постоји више легенди о времену и начину њиховог нестанка.

По једној причи украли су их Турци, а друго предање казује да су их сакрили бугарски монаси после пробоја Солунског фронта, јер су се уплашили да ће српска војска заузети Софију и узети Милутинове мошти. Страх је био безразложан, јер потоњим југословенским владарима српска традиција није била важна.

Они нису тражили српског Светог краља, чији се остаци и данас брижљиво чувају у Софији, где је његов култ снажан.

Тек однедавно међу Србима се појавило изузетно интересовање за Светог краља Милутина, о коме су и мит и историјско знање дуго и упорно затирани.

- Разлог је вероватно у симболици личности Немањића, међу којима Немања, Милутин и Душан представљају Србију какву њени противници најмање воле, снажну, прагматичну, успешну - каже проф. др Станковић - Свети краљ Милутин је од Србије створио водећу регионалну силу свог доба, учинио Немањиће делом ромејске царске породице и утро пут за стварање царства.

Потискивањем знања о његовим делима, довело је до парадокса да српски краљ има јачи култ у Бугарској него у Србији.

ДУГОКОСИ СВЕТАЦ

СВЕТИ краљ Милутин је био најважнија реликвија у Софији, када ју је 1601. посетио дубровачки путописац Јаков Лукарић. Он је забележио да је тело краља цело и да му дуга бујна бела коса пада по раменима, само му је лице покривено. Око 1830. Турци су истресли мошти из из саркофага да би опљачкали њихов сребрни оков.

ХИЛАНДАРЦИ ТРАЖИЛИ КТИТОРА

МОНАСИ Хиландара тражили су 1560. помоћ од свог заштитника, руског цара Ивана Грозног, у захтеву султану да се мошти другог ктитора Српске царске лавре пренесу из Софије у његову задужбину на Светој Гори. Успротивиле су се и грчка Охридска архиепископија и Турци, можда мање због религиозних разлога, а више због процене да би повратак Милутина међу Србе имао превелики политички и бунџијски утицај.

МОЋ МОШТИЈУ

ПРИЧА о моћи Милутинових моштију уткана је у историју цркве Свете недеље. У страшном земљотресу 1803. пала је њена купола и уништила све под собом, осим саркофага Светог краља. Комунисти су 1925. до темеља су минирали храм у чијим је рушевинама скончало више од 150 људи. Преживели су малобројни поред саркофага Светог краља над којим се зид није обрушио.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације