КАД СЕДНЕМ У ВРАЊУ ПРИЂЕ МИ ДВАДЕСТОРО: Драган Томић, пре готово седам година се и званично пензионисао, али актовку није окачио о клин

ФАБРИЦИ намештаја из Врања "Симо Погарчевић" далеке хиљаду деветсто шездесет и неке скратио је назив у "Симпо".

Фото П. Милошевић

Тад није очекивао да ће то име временом постати и његов неодвојиви надимак. Драгомира Драгана Томића (84) и дан-данас сви знају као - Драган Симпо. Највише због тога што је пуних 50 година био на челу ове компаније са југа Србије и што је од ње у једном периоду створио надалеко чувени српски бренд.

Иако је током деведесетих шест година био министар и први потпредседник у Влади Србије, а пуних 20 година и посланик у Савезној скупштини СФРЈ, себе је увек сматрао искључиво привредником, а не политичарем.

"Симпо" је деценијама био синоним за Драгана Томића, али и Томић за ову компанију. Та чинило се нераскидива веза прекинута је пре готово седам година када се Томић и званично пензионисао, али није актовку окачио на клин. Наставио је да се бави бизнисом, само што протеклих неколико година није подизао нове фабрике, како је то чинио у дугогодишњој каријери, већ се бавио консалтингом. Отворио је фирму за саветовање привредника, али како нам каже то је сада у фази гашења.

И даље живи у Београду, у који се доселио давне 1974. године, како би лакше могао да путује и одржава контакте са страним партнерима. У то доба многи нису желели да дођу на састанке у Врање, у којем тад није било ни хотела. Ипак, у своје Врање, данас наводи, ретко одлази.

- Недавно сам био, нажалост, на сахрани моје прве секретарице. Преминула је у 58. години, а ја нисам могао да не одем на тај испраћај - прича нам Томић. - Иначе кад сам у Врању, ја не могу сам са неким од родбине да седнем у ресторан на ручак, одмах се ту примакну столови и скупи десет до 20 људи. Ишао сам са једним рођаком на сахрану, а он ми каже: "Да смо кренули главном улицом, не бисмо могли да прођемо за два сата". Много људи ми приђе да се поздрави и поприча.

Фото П. Милошевић

Каже нам да је поносан на "Симпо" и цео посао без обзира на недаће које су се дешавале:

- У најбољим данима "Симпо" је имао 7.000 радника, колико ниједна фабрика намештаја у свету. Мој животни циљ је био да се отвори што више радних места и да се елиминише то сиромаштво на југу и заустави исељавање становништва. Нисам се бавио само намештајем. За све те године у врањском крају изградио сам више од 50 фабрика. Прва флаширана вода која је почела да се продаје је "роса", а ту сам фабрику ја направио. Дошао ми човек који је открио тај извор и каже: "Драгане, са 50 људи сам причао и нико неће да прихвати". Био ембарго, а ја успем да увезем опрему из Италије и Француске.

Пљуштале су тада критике са свих страна, ко ће да купи флаширану воду, кад је има на чесми. Отворена је фабрика 1998. године, а после две године рада купила је "Кока-кола". Томић је и данас поносан што је такав бренд довео у Сурдулицу.

Наш саговорник каже да не може без обавеза, нити да престане да ради без обзира на то што је у пензији, јер га много људи зове за разне савете.

- Кад цео живот радиш, не можеш онда одједном да престанеш. Ја сам имао дванаесточасовно радно време. И кад сам био у Влади, завршим посао, па се преселим у канцеларије "Симпа". Сад сам и даље у привреди, мада не идем сваки дан на посао. Недавно сам на мору упознао млађег човека из Београда, који је покренуо фирму и прави заштитну одећу. Кад сам се вратио у Београд одмах сутрадан ме звао да се нађемо. Више не идем у канцеларију, већ се са људима састајем по ресторанима.Опуштеније је.

Фото П. Милошевић

Томић из првог брака има два сина, а из другог са Чехињом Едит две ћерке. Обе ћерке и један син живе и раде у иностранству, Лондону, Франкфурту и Паризу, док је други син у Београду. Од синова има и петоро одраслих унука.

- Раштркани су по свету, али у сталном смо контакту и често долазе у Београд - каже нам Томић. - Старија ћерка је била три пута првак Србије у скијању и захваљујући успеху у том спорту добила је прилику да се пребаци на школовање у Швајцарску. Она ради у Лондону и у озбиљним је преговорима да њена фирма отвори представништво у Новом Саду или Београду и да се врати у Србију да живи.

То је, открива нам, главни циљ и млађе ћерке, која је у Франкфурту. Сви су везани за свој завичај. Оба унука и једна унука су у Београду, један се бави спортским менаџментом, док млађи завршава факултет, а унука ради. Друге две унуке живе и раде у Паризу и Њујорку.

ВОЗАЧ "ПЛАЋЕН" ЗА СТО ГОДИНА

ТОМИЋ нам прича да је недавно остао без возача, који је отишао у Немачку да ради.

- Тад ми дође мој први возач Ратко Петровић и каже: "Чуо сам да вам је отишао возач, па да знате ја сам ту". Ја му кажем, с обзиром на то колика ми је пензија не верујем да ће ти одговарати плата. А он ће: "Ту сам шта год да треба, ви сте ме платили за сто година". Лепо је то чути - прича Томић.

Препоручујемо

Економија

0 11

КОРАК ПО КОРАК: Како да после смрти пензионера, члана породице, задржите право на пензију - Код судије са потврдом из Фонда ПИО

02. 09. 2021. у 18:33

Друштво

0 1

НА ЗАПАДУ РАДЕ, У СРБИЈИ ТРОШЕ ЗАРАЂЕНУ ПЕНЗИЈУ: Овде су нижи трошкови живота, лечења, а често их вуку носталгија и породица

03. 09. 2021. у 11:21

Друштво

0 11

ПОНОВО У СУДНИЦУ АКО ТУЖЕ ДАЧИЋА И ВУЧИЋА: Тома Фила, чувени адвокат, о почецима, славном оцу, каријери, Слободану Милошевићу...

02. 09. 2021. у 11:00

Друштво

0 4

ПРВИ ПОБЕДНИК ЛЕСКОВАЧКЕ РОШТИЉИЈАДЕ: Баја је занат учио од најбољих мајстора

03. 09. 2021. у 09:23

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације