ДОКТОР СРЂАН БАБИЋ: "Сваког пацијента посматрам као да је неко мој"

ВАСКУЛАРНИ хирурзи свакодневно спашавају животе многих пацијената и о њиховим достигнућима се често прича, али мало тога знамо о томе како они заправо проводе дане и колики притисак заиста стварају захтевне и одговорне интервенције које обављају.

Фото: Приватна архива

Срђан Бабић је један од најуспешнијих васкуларних хирурга у Србији и за б92.нет је испричао колико је труда и напора потребно да би био успешан у овом послу, како постиже све што мора да заврши током дана радећи и са пацијентима и са студентима медицине, као и има ли уопште времена за себе и како га проводи.

Доктор Срђан Бабић ради на Институту за кардиоваскуларне болести "Дедиње", у оквиру своје приватне праксе, као и на Медицинском факултету где је асистент у настави. Повео нас је да са њим проведемо један дан у којем поред свих ових професионалних обавеза, мора да одговори и на оне које се тичу његове деце и породице, па ако преостане - има мало времена и за себе.

- По одвожењу деце у школу и доласку на посао и пресвлачењу, прво одлазим у Интензивну негу и обилазим пацијенте које сам оперисао претходни дан. Пацијетни се јако обрадују а мени дан почне лепо кад видим да су добро и расположени. Погледам њихово стање, виталне параметре и коригујем терапију. Затим одлазим код пацијената које оперишем тај дан, попричам мало са њима. Знам да им буде лакше кад виде свог хирурга пред операцију. И сам сам био пацијент - каже нам Срђан Бабић чим смо се срели.

- После идем на јутарњи састанак, конзилијум на коме гледамо ангиографије и постављамо индикације за лечење. Јутарња визита, договор о текућим проблемима у улазак у операциону салу. Генерално, у сали се најбоље осећам, радим посао који волим, а са друге стране неком спасавам живот. По завршетку посла, обично одем кући да мало одморим па настављам у приватној пракси, прегледи, интервенције - прича нам васкуларни хирург.

Срђан Бабић је и асистент на Медицинском факултету који сваке године ишколује многе наше будуће лекаре.

- Током школске године сваки наставник добија своју групу студената, обично на првом предавању попричам о њиховим жељама, плановима и амбицијама. Такође се трудим да им током практичне наставе из хирургије покажем и кажем што више ствари које ће им сигурно у једном моменту затребати у животу. Раније сам после посла волео да седнем са колегама или пријатељима на пиће, али у овом времену ретко то радим. Што ја увек кажем, јако је тешко скупити три хирурга на истом месту осим у операционој сали. Увече кад дођем кући, углавном преморен волим са децом да попричам како је било у школи. Разговор са децом увек опушта и отвара лепши свет од оног у коме живимо ми "старији", признаје лекар.

"Немам времена ни да се погледам у огледало и попричам сам са собом"

Након таквог дана смо остали запањени количином енергије коју Срђан Бабић улаже у све што ради, па нас је интересовало да сазнамо хоћемо ли ипак успети да видимо како проводи своје слободно време, иако је очигледно да га има врло мало.

- Често кажем да немам времена ни да себе погледам у огледалу и попричам сам са собом. Додуше, у честим разговорима са мојим драгим пријатељима схватио сам да је ипак живот само један, премијера и да морам да нађем мало времена за себе. Чак сам у последних више година престао да радим суботом и недељом, али се често деси да ми нешто не да мира, па седнем и прочитам неки нови научни рад, нове препоруке или сам радим неко истраживање - каже нам он.

Коронавирус је променио животе свих нас, а понајвише лекара и кардиоваскуларни хирург нам је открио да је непозната и непредвидива болест унела зебњу у његов живот јер нико из струке на овако нешто није био спреман.

- Сам долазак непознате и непредвидљиве болести, увео је зебњу међу људима а поготово нама лекарима. Полако али неприметно, многе ствари и начини живљења су постали 'нормални'. Углавном сам читао различите радове о понашању самог вируса и трудио се да дам допринос у третману. Институт за кардиоваскуларне болести "Дедиње" није био у Ковид систему али је огроман терет пао на нас,кардиологију, васкуларну и кадиохиругију јер су пацијенти упућивани из других центара. Раније сам мислио да су наше интервенције захтевне, док нисмо почели да оперишемо у скафандерима и под пуном опремом. Посебно морам да нагласим да је сво особље Института "Дедиње" одлазило на испомоћ у Ковид болнице, трудећи се да посао у нашој установи несметано тече - прича хирург.

Доктор Срђан Бабић признаје да му је највећа част у животу то што може да спасе нечији живот јер је то највише што може да учини за друге људе.

- По завршетку факултета, обавезни лекарски стаж сам започео баш на Институту "Дедиње". Допало ми се што се у хирургији зна ред. Поштују се искуснији хирурзи, зна се тачно ко шта ради и посао тече. Генерално, у хирургији влада дисциплина као у војсци. Гледајући старије хирурге и моје учитеље, који су изгледали као дивови, из моје тадашње перспективе нисам ни могао да схватим колико бреме носе на својим леђима. Ипак са временом сазнаш. Велика је част, а и обавеза радити на таквој клиници. Са временом се заљубиш у хирургију, трудиш се да што више научиш, што више знаш више можеш, што више можеш значи спасен један живот више, нечији цео свет. Али у учењу нема краја. Непрестано нове методе, модификација старих, све са циљем за бољитак пацијента - каже и додаје:

- Изазовима у васкуларној хирургији нема краја, те се са тим морам помирити. Са друге стране открио сам један чудесни свет науке и писања радова, у који ме увео мој учитељ , професор Радак. То је један прозор у свет, са великом сатисфакцијом што ме лекари из света знају, шаљу ми научне радове на рецензију, чак сам у уредништвима светских познатих часописа. Да се вратим на једну ствар која ме је прилично тргнула и мислим да је одредила мој научни успех. Магистарске студије сам уписао по завршетку факултета, положио све испите и на ред је дошла одбрана магистарског рада. Пуна свечана сала Медицинског факултета и успешна одбрана мог рада. Чланови комисије ми прилазе и честитају, а предсетник комисије проф Давидовић ми тихо одрешним тоном каже: 'докторе Бабићу, немојте на овоме да се зауставите'. Још и данас ми одјекује у глави."

"Сваког пацијента посматрам као да је неко мој"

- Увек се трудим да саслушам и нађем најбоље решење. Волим да јасно објасним проблем који има и да пацијент од мене оде задовољан - прича нам лекар и открива моменат са пацијентом који никада неће заборавити.

- Моје дежурство пре 10-ак година. Зову хитно, реанимација. Улећем у собу, затичем пацијента без свети и започињем масажу срца дозивајући га именом. Враћа му се боја лица, почиње да отвара очи. Долазе колеге са анестезије и преводе пацијента у јединицу интензивне неге. Следеће јутро реферише колега, а пацијент од свих нас гледа у мене. Сутрадан ме поново гледа. Прелази на оделење и поново ме гледа. По завршетку визите ми прилази да ме нешто пита: 'докторе, извините али ја вас од некуд знам, познати сте ми, али не могу да се сетим одакле'. По мом објашњењу одакле ме зна и његовом погледу схватимо да је то у највећа награда и признање у животу. Често ме позове да пита како сам.

На крају читавог дана проведеног са успешним васкуларним хирургом Срђаном Бабићем схватамо колико је он и поред свих достигнућа заправо једноставан и скроман човек.

- Немам неких претерано здравих ритуала које бих могао људима да препоручим, али волим да видим драге људе, волим да прошетам и волим са мојом децом да играм фудбал или било шта друго што смисле. Недавно сам купио бицикл, али не могу да се похвалим са више од две-три вожње - каже нам он на крају сусрета.

Запратите Нпортал на Фејсбук страници.

(Б92)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације