МОЈА МИЛИЦА, ЖИВА РАНА СВИХ НАШИХ РАНА: Исповест Душице Ракић о ћерки страдалој од НАТО пројектила у купатилу породичног дома у Батајници
17. 04. 2022. у 13:00
ТЕШКИ су нам ови дани. Прокрвари рана која, док живим, неће зарасти. Кријем патњу од Алексе и Анђеле. Алекса је упамтио све. Имао је шест година када је Милица убијена и он носи тај страшни терет. Анђела је на свет стигла касније. Стигла нам је, као лек. Као утеха. Али, рана живи.
Проклети нацисти довијека били.
Pocrkali dušmani i njihov milosrdni anđeo što oteše iz zagrljaja porodice Milicu i drugu decu , nedužnu i nevinu . Zato NATO ostaje naš večiti neprijatelj i nikada ne u NATO . Proklet bio svako onaj ko bude Srbiju uvukao u ovu zločinačku organizaciju.
Zlotvori Natovski, čeka vas Boziji strašni sud! Gorećete u Paklu! Dušice mala, počivaj miru, nikada te nećemo zaboraviti niti zlotvorima oprostiti!
Smrt zlotvorima...Pakao ih čeka.....djavoli im se raduju! Počivaj u miru lutko mala!
Pretesko i za citati. Pretesko...
Sećanje na Milicu Rakić Imala sam samo tri godine I dva malena oka Kojima sam posmatrala svet I dve ruke Kojima sam grlila mamu i tatu i batu, Dve noge kojima sam trčkarala razigrano I niko me nije mogao stići... Do tog 17 aprila... Imala sam nežnu kosu poput svile Koju bi mama dugo milovala I pevala mi uspavanke Dok jednog dana nisam zaspala zauvek Na noši. Imala sam crvenu haljinicu... I sad je imam Na nadgrobnom spomeniku. Crvena, Boja krvi nedužno prolivene, Hristove, dečije... Bila sam samo devojčica... Ni devojčurak nisam stigla postati, Ni devojka, Niti žena i majka i baka... A mogla sam sve to biti Da nije bilo rata... Imala sam jedno Nebo. Gledala sam kako avioni preleću po njemu, Dok me nisu počeli plašiti Kad je poceo rat. "Milosrdni anđeo" Kako su ga neki nazvali, Nije bio ni milosrdan a kamoli anđeo. Evo sada, Zahvaljujući njemu ja postadoh Pravi Anđeo. Anđeo na zemlji, anđeo na Nebu. Jedno od 89, Toliko nas je stradalo dece Tokom tog užasnog rata Koji su vodili odrasli. Imala sam samo tri godine... A evo posle 23 godine Već treći put mi skrnave bistu. Ko se to usuđuje Dirati Anđela Hristovog Dok spava? Bila sam samo Milica, Jedna od mnogih malih Milica, Mila i draga... , Milica koja nikad nije porasla, A ipak postala Velika. Velika pred očima svakoga čoveka U našoj maloj Srbiji, Velika i pred svetom, Iako me možda neki od njih i ne priznaju Za novomučenicu. Imala sam zaštitnika, Svetoga Stefana prvomučenika... Na njegov dan sam se rodila. Evo me sada, Kraj njega stojim. Imala sam majku. Sad mati moja neutešna Ima samo sećanje Na mene I moju crvenu haljinicu i igračke... Jer nisam stigla da porastem. Ne brini mama, Pronašla sam ja na Nebu Majčicu našu Presvetu Bogorodicu. Evo sad ona u naručju svome ljulja me I peva mi pesmice. Ljubavlju svojom greje me. Oslušni mama, Kada mi u molitvi zapališ sveću I pustiš suzu. Oslušni mama šapat moj. Živa sam majko U tvome srcu. Telo mi ubili jesu Al duša moja živi. I živeće zauvek. Imala sam oca na zemlji, No duša moja pohrli ocu mom Nebeskom, Oprosti tata, Morala sam otići. Imala sam i starijeg brata. Kako me samo moj bata čuvao, Ali me od smrti nije mogao sačuvati. Sada imam Za braću i sestre Svete mučenike Prebilovačke I Jasenovačke I Jadovničke, I sve svete Koji su krv svoju nevinu Prolili za Hrista. A bila sam samo dete, Jedno od 89, Kada sam se preselila U Večnost Medju svete mučenike Hristove. Imala sam samo tri godine I dva malena oka Kojima sam posmatrala svet I dve ruke Kojima sam grlila mamu i tatu i batu, Dve noge kojima sam trčkarala razigrano I niko me nije mogao stići... Do tog 17 aprila... Imala sam nežnu kosu poput svile Koju bi mama dugo milovala I pevala mi uspavanke Dok jednog dana nisam zaspala zauvek Na noši. Imala sam crvenu haljinicu... I sad je imam Na nadgrobnom spomeniku. Crvena, Boja krvi nedužno prolivene, Hristove, dečije... Bila sam samo devojčica... Ni devojčurak nisam stigla postati, Ni devojka, Niti žena i majka i baka... A mogla sam sve to biti Da nije bilo rata... Imala sam jedno Nebo. Gledala sam kako avioni preleću po njemu, Dok me nisu počeli plašiti Kad je poceo rat. "Milosrdni anđeo" Kako su ga neki nazvali, Nije bio ni milosrdan a kamoli anđeo. Evo sada, Zahvaljujući njemu ja postadoh Pravi Anđeo. Anđeo na zemlji, anđeo na Nebu. Jedno od 89, Toliko nas je stradalo dece Tokom tog užasnog rata Koji su vodili odrasli. Imala sam samo tri godine... A evo posle 23 godine Već treći put mi skrnave bistu. Ko se to usuđuje Dirati Anđela Hristovog Dok spava? Bila sam samo Milica, Jedna od mnogih malih Milica, Mila i draga... , Milica koja nikad nije porasla, A ipak postala Velika. Velika pred očima svakoga čoveka U našoj maloj Srbiji, Velika i pred svetom, Iako me možda neki od njih i ne priznaju Za novomučenicu. Imala sam zaštitnika, Svetoga Stefana prvomučenika... Na njegov dan sam se rodila. Evo me sada, Kraj njega stojim. Imala sam majku. Sad mati moja neutešna Ima samo sećanje Na mene I moju crvenu haljinicu i igračke... Jer nisam stigla da porastem. Ne brini mama, Pronašla sam ja na Nebu Majčicu našu Presvetu Bogorodicu. Evo sad ona u naručju svome ljulja me I peva mi pesmice. Ljubavlju svojom greje me. Oslušni mama, Kada mi u molitvi zapališ sveću I pustiš suzu. Oslušni mama šapat moj. Živa sam majko U tvome srcu. Telo mi ubili jesu Al duša moja živi. I živeće zauvek. Imala sam oca na zemlji, No duša moja pohrli ocu mom Nebeskom, Oprosti tata, Morala sam otići. Imala sam i starijeg brata. Kako me samo moj bata čuvao, Ali me od smrti nije mogao sačuvati. Sada imam Za braću i sestre Svete mučenike Prebilovačke I Jasenovačke I Jadovničke, I sve svete Koji su krv svoju nevinu Prolili za Hrista. A bila sam samo dete, Jedno od 89, Kada sam se preselila U Večnost Medju svete mučenike Hristove. Mira Cvetić
Најновије из рубрике
НОВОВЕНЧАНИ ПАРОВИ МОРАЈУ ДА ИСПОШТУЈУ ЈЕДАН ОБИЧАЈ: Данас је најлепши празник мајки и жена - Материце
МАТЕРИЦЕ, прослава жена и мајки, традиционално се обележавају две недеље пре Божића, представљајући важан део хришћанског календара
29. 12. 2024. у 07:13
ПАР ИЗ РУСИЈЕ ВЕЛЕГРАД ЗАМЕНИО НАШИМ СЕЛОМ: "Мислили смо да ће Србија бити лака земља за нас због сличног језика и традиције"
ИЗ ДАЛЕКОГ Санкт Петербурга, руски пар Алексеј и Марија одлучили су да свој нови дом пронађу у Србији, и то у малом селу у канјону реке Јерме. Уместо градске вреве, изабрали су мир и природу, а њихова прича постала је пример како се љубав према авантури и екологији може претворити у уносан посао.
29. 12. 2024. у 07:00
ПАТИЛА САМ ШТО НИСАМ МОГЛА ДА БУДЕМ У СРБИЈИ: Принцеза Јелисавета о породици, прогонству, кућном затвору у Кенији, браковима...
ПРИНЦЕЗА Јелисавета Карађорђевић, кћерка кнеза Павла и кнегиње Олге, почела је да води дневник осамдесетих година прошлог века. Већину записа је уништила, ипак, нека сећања су остала. У то време није размишљала да би од тога икада могла да настане књига. Ипак, на наговор сина и издавача, настала је аутобиографска проза "Тамо далеко".
29. 12. 2024. у 07:00
ЈА САМ ТАЈ ДАН УМРЛА СА СВОЈОМ ДЕЦОМ: Исповест мајке девојчица које су погинуле у трагедији Железничкој станици у Новом Саду
ЧЛАНОВИ породице која је изгубила три члана у новосадској трагедији: петогодишњу Сару, деветогодишњу Валентину и њиховог деку, педесеттрогодишњег Ђорђа говорили су у емисији "Кад туга проговори" на ТВ Прва.
28. 12. 2024. у 21:02 >> 00:35
''ИМАЛА САМ ПРЕДОСЕЋАЈ НЕКИ'' Бака настрадалих девојчица у Новом Саду: Стално сам говорила "Немој да иду нигде"
БАКА петогодишње Саре и деветогодишње Валентине које су настрадале у трагедији заједно са дедом, када се надстрешница на Железничкој станици у Новом Саду срушила, у емисији ''Кад туга проговори'' на ТВ Прва је изјавила да се и дан данас пита да ли би успела да спасе девојчице да је тог дана рекла да остану кући.
29. 12. 2024. у 00:03
Коментари (6)