Друштво

УЗ МУЗИКУ ВРАЋЕНЕ УСПОМЕНЕ: Генерација матураната 1972. прославила педесету годишњицу матуре

Ј. Ж. С.

30. 06. 2022. у 11:45

ПРЕ тачно пет деценија голобради петнаестогодишњаци и тек стасали девојчурци жељни знања и успеха дошли су у Београд.

УЗ МУЗИКУ ВРАЋЕНЕ УСПОМЕНЕ: Генерација матураната 1972. прославила педесету годишњицу матуре

Многима је полазак у средњу школу био и први сусрет са престоницом. Ученици два одељења успешно су закорачили у будућност испраћени будним оком својих разредних старешина Љубице Милић и Драгмија Војновића.

Овог јуна, педесет година касније, иста та генерација се са радошћу окупила да евоцира успомене, са тугом сети оних којих нема, исприча своје приче. А прича је било. Иако је прошло пола века од када су завршили школу, многа пријатељства и љубави су опстали до данас.

Овој педесетогодишњици претходиле су и прославе осталих не само јубиларних година од средњошколског растанка. На извору Млаве у Жагубици окупило се сада њих двадесеторо из два одељења, присећали се бројних анегдота из младости и делили животна искуства.

Генерација матураната 1972. врло је, кажу, специфична и по томе што годишњице славе свуда по Србији, ретко када у Београду, где су се упознали. Раштркани по целој земљи, а и шире, спремни су да потегну на стотине километара да би се видели са школским другарима, а прославе се организују у местима где неко од њих живи. Тако су се претходних година дружили у Гучи, Чачку, Делиблатској пешчари, Руднику, Сремској Митровици, Јагодини, Сремским Карловцима...

Догађај за памћење, од музике, свечане вечере, преноћишта, па до доручка и кафе за растанак организовао је један од њих - Станиша Мијалковић из Жагубице. Као прави домаћин другове је дочекивао уз чашицу домаће ракије и сок од нане.

Загрљаји и пољупци нису изостали. Размењивале су се слике из школске клупе, они мало вештији са новим технологијама делили су их са друговима, а онда су навирала сећања и успомене на младост. Нису изостала ни дивљења фотографијама деце и унука.

- Готово увек долазим на прославе матуре, драго ми је да се на овај начин подсећам на једно лепо животно доба, али и да видим људе са којима немам прилике да се срећем чешће - прича Милованка, некада Митић, сада Живковић из Беле Паланке.

- Ево, сада сам после пет деценија поново видела другарицу Јелу из Лајковца.

Ова Белопаланчанка је са другарицом Миланком Грковић Стефановски из Деспотовца колима дошла на дружење. И опет ће, каже, јер такве сусрете у овим годинама не би требало пропуштати. Јовица Јованов и Јованка Јанићијевић данас живе у Панчеву, упознали су се у Средњој геодетској, а заволели се касније на Вишој. Студентска љубав прерасла је касније у брак, а Јоца је један од оних који пред свако окупљање стрпљиво окреће телефоне и подсећа другаре да је време за прославу.

- Од 35. годишњице почели смо да се виђамо сваке године, а онда нас је мало корона пореметила - прича Јоца.

- Али, живот је пред нама.

У два одељења са шездесетак будућих геометара рођене су љубави које су касније крунисане браком, док су се неких других, неостварених присећали на прослави кроз стихове народних песама.

Уз музику су се враћале успомене на школске симпатије, а на прве тактове Бајагине песме "Моји су другови" сви су поскочили и кренуо је возић око стола. Иако су већ дубоко загазили у седму деценију, играли су као некад на правој матури.

Само мало задовољства овим људима је било довољно да живот виде другим очима. Иако је већина њих сада у пензији, напустили су Жагубицу са плановима да и убудуће организују оваква окупљања и негују пријатељства стечена још пре 50 година.

ВЕЋИНА ГЕОМЕТАРА ИЗ ПРОВИНЦИЈЕ

КАДА су дошли да уче за геометра већина их је била из унутрашњости. О премеру земље, што својом што родитељском вољом, учила су тада углавном деца из провинције. У школске клупе у београдској Улици Милана Ракића седамдесетих година седео је тек покоји Београђанин. Данас их је, кажу, знатно више.