СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - МИСТЕРИЈА МАРСЕЉСКЕ ТРАГЕДИЈЕ: Версајској Европи било у интересу да склони југословенског суверена

ПОЛИТИЧКА позадина атентата на југословенског суверена, на данашњи дан пре 88 година, 9. октобра 1934, остала је велика непознаница.

Фото Википедија / Свифт

Интерес европских сила да се не инсистира на откривању ко је заправо био организатор овог крвавог догађаја, у контексту распореда снага са почетка тридесетих година прошлог века, може бити лако схваћен и објашњен. Међутим, нејасно је и необјашњиво зашто су поједини европски архиви и то они у којима би се, по свему судећи, пронашао одговор ко су инспиратори и финансијери овог политичког злочина, и у 21. веку затворени и недоступни за истраживаче. Коме и зашто одговара да истина о марсељској трагедији остане под велом историјске таме? Године које ће следити и документа која ће на "кашичицу" долазити до појединих истраживача само ће увећавати контроверзе о самом атентату, али и о животу и политичком делању краља Александра Карађорђевића.

Да ли је циљ атентатора био краљ, да ли је мета злочинаца био Луј Барту, француски министар спољних послова, да ли су, заправо, и један и други морали да буду склоњени са европске политичке сцене - само је део питања која су временом отварана и на која још нема поузданих одговора. Недостатак политичке воље да се отворе досијеа само потврђују сумње да је марсељска трагедија заправо последица шире међународне завере и замршених интересних односа у "версајској Европи" која је била на издисају.

Кнез Павле, књегиња Олга и краљица Марија у Зеленици Фото Архив Југославије

ПРВИ наговештај да никоме не одговара да се открије позадина смрти која је узбудила не само Европу, већ васцели свет, стигао је из Лондона. Још се није осушила штампарска боја са страница водећих светских престоничких листова, о сахрани у Београду, када је 30. октобра 1934. у британском Краљевском институту за међународне односе одржано предавање Ситона Вотсона "Убиство краља Александра - позадина и ефекти" познатог историчара и одличног познаваоца јужнословенских прилика. Вотсон је аргументовано оптужио италијанске и мађарске власти и предвидео да Италија неће изручити Павелића. У дискусији после предавања, представници британског естаблишмента, немилосрдно и цинично су напали Вотсонов сувише благонаклон став према краљу Александру и Југославији. Едит Дарам је казала: "... Искрено се надам да до исцрпне истраге, коју препоручује др Вотсон неће доћи". Подржао је Чарлс Мекартни: "Слажем се са гђицом Дарам да се не сме дозволити да истрага о овом злочину оде сувише далеко".

И нису дозволили. Истрага није отишла "сувише далеко". Заиста, поред оваквих савезника, коме су још били потребни непријатељи?

НЕГДЕ половином новембра 1934. сир Александар Кадоган, директор Форин офиса, тражио је исцрпан извештај о убиству у Марсељу. Извештај је био у духу британске спољне политике, углавном приписујући кривицу Мађарској, донекле Аустрији, али нимало Италији. Када је прочитао извештај, Кадоган је написао на маргини документа: "За убиство у Марсељу највећа одговорност лежи на Италији, не Мађарској, али ми то не можемо и нећемо јавно рећи!" Другим речима, Југославији је речено да има да ћути што се Италије тиче.

Краљ Александар и Луј Барту Фото Архив Југославије

И Француска се понашала попут Британије. Она је имала тројицу Павелићевих терориста у свом затвору, али није уопште журила да их изведе на суђење. Није упутила државним властима Југославије званично објашњење због својих пропуста и одговорности за смрт југословенског краља. Са нестанком Бартуа, на политичку сцену Француске и Европе наступа Пјер Лавал, нови министар спољних послова. Одмах после атентата је изјавио да ће његов први потез бити да посети Мусолинија и да тако изглади односе са Италијом. У историји ће остати забележен по својој профашистичкој политици. Био је потпредседник, а затим председник окупационе владе у Вишију, због чега ће га француски суд после Другог светског рата осудити на смрт.

НИ МНОГО деценија касније, однос Лондона и Париза према пресудном политичком атентату, између два рата, није се променио. О томе најбоље говори сведочење Станише Влаховића, професора на Универзитету у Бирмингену, у Великој Британија, који је објавио прилог у "Политичкој ревији" број 2, за 2004. годину "Погибија краља Александра Карађорђевића у Марсељу 1934. године". Аутор пише о низу политичко-историјских чињеница везаних за убиство краља, које је означило почетак нарастања фашизма у Европи и нестанак Краљевине Југославије, али и о једном невероватном догађају када је из Британског државног архива нестала сва документација о ликвидацији југословенског монарха.

"... У Британском државном архиву сам провео два дана. То је било 9. и 10. фебруара 1984. Установио сам да у архиви постоји велико богатство докумената о атентату. Наиме, поред оних на енглеском језику, који су ми били неопходни, наишао сам и на обиље важних докумената на француском, немачком и италијанском језику. Грађа на ова четири велика језика обухватала је чак и све детаље и појединости".

Из објективних околности Влаховић је морао да прекине истраживање и поново се обрео у лондонском архиву фебруара 1987. И доживео је шок: није више било ни трага од докумената на француском, немачком и италијанском језику. Чак није било ни докумената на енглеском. Није било ни каталога у којима су били заведени. Све је мистериозно "испарило".

И БЕЗМАЛО један век од осуде на смрт првог југословенског краља, архиви настављају да крију тајне о завери против њега. Сличну судбину, попут професора Влаховића у Британском државном архиву, доживеће неколико наших истраживача у Паризу. Крајем априла 2014. године рано преминули професор Факултета политичких наука и амбасадор Србије у Паризу, Предраг Симић, изјавио је за "Вечерње новости" да се извештај француске државне комисије о атентату на краља Александра налазио под ембаргом и 80 година после тог догађаја, вероватно због тога што би његово објављивање и данас могло да произведе политичку штету. Он је тврдио да је објављивање извештаја државне комисије из Екс ан Прованса једина преостала шанса да се открију недвосмислени докази о политичкој позадини атентата. Симић је рекао да су били узалудни сви његови покушаји да у Француској добије тај извештај, док је био амбасадор у Паризу и да је одбијан под разним изговорима.

Краљ Александар на разарачу "Дубровник" пред полазак у Марсељ Фото Војни музеј

Др Миле Бјелајац, познати историчар и истраживач војно-политичких прилика, у неколико наврата боравио је у Француској. Отишао је до Екс ан Прованса где је било суђење атентаторима и свуда је доживљавао исту ствар. Када би унео на компјутеру одредницу везану за атентат, на екрану би се појавила црвена боја са натписом: "Недозвољено за употребу". Покушао је да у досијеу Андреа Тардијеа, познатог француског дипломате, провери преписку са краљем Александром. Такође је добио одговор да то не постоји. Иначе, Тардије и Александар су били присни пријатељи и Француз га је убедио да 1929. године привремено суспендује парламентарни живот док се колико-толико политичке прилике у земљи нормализују.

У време када је Симић био амбасадор, у Паризу је боравила и Вјера Митровић, тада директор Архива Југославије. И она је прошла попут њених претходника. Митровићева је иначе имала блиске професионалне контакте са колегиницом, заменицом директора француског архива. Имала је и њено обећање да ће по доласку у Париз добити на увид досијеа о југословенском суверену. Уместо тога добила је одговор да су документа на репарацији која ће потрајати неколико година.

ЧЕПРКАЊЕМ по овој Пандориној кутији историје открићемо да су Берлин, Москва, Рим, Будимпешта, Софија, имали по неки разлог да краљ Александар и Барту нестану са политичке сцене. Својих разлога имале су и усташе, ВМРО и југословенски комунисти... Политичко деловање краља Александра, иако у том тренутку није било уперено против Немачке, објективно гледано, ни најмање није одговарало нацистичким плановима за нови поредак у Европи. Југословенски краљ је преко Мале Антанте и Балканског савеза тежио да на југоистоку континента осигура границе постављене Версајским миром. А ту су Париз и Лондон, са својим закулисним комбинацијама између Рима, Берлина и Москве, па сигурно имају разлога да под ембаргом држе досијеа о овом атентату. За Совјетски Савез је Београд био потенцијална претња због великог броја белогардејских војника које није напуштала идеја да се врате у Русију. И ето разлога зашто је убиство краља и Бартуа још под велом тајне.

ЧЕТИРИ ТАЧКЕ У ЛИКВИДАЦИЈИ

ТАТЈАНА Халачевич, истраживач из Санкт Петербурга, задужена за војну руску архиву Пажинског корпуса, која је, такође, покушавала да одгонетне мистерију ликвидације југословенског монарха тврди: "Постоје четири тачке у геометрији ликвидације краља Александра! Те тачке долазе из Немачке, Русије, Енглеске и Француске. Италијанске и Павелићеве намере су, заправо, продужене руке Француске и Немачке". Прећуткивање овог дела историје тридесетих година прошлог века намеће отворене сумње да се у марсељски атентат упетљала готово сва версајска Европа.

БОНУС ВИДЕО - СЕЋАЊЕ: Павле Вујисић није завршио глуму, али многима је могао да буде професор

Препоручујемо

Друштво

5 13

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - СЛОМ НЕМАЦА ЗА САМО 45 ДАНА: Солунски фронт био једна од раскрсница српског народа

02. 10. 2022. у 17:00

Београд

0 1

ТАКО ЈЕ ЖИВЕО БЕОГРАД: Снимци настали у српској престоници до 1941. године (ФОТО)

01. 10. 2022. у 10:39

Панорама

0 0

ШЕСТ ОПАСНИХ ДАТУМА У ОКТОБРУ: Упозорење за све знаке Зодијака - ево чега треба да се пазите

07. 10. 2022. у 20:47

Друштво

0 0

КАКО ЈЕ ШАЈКАЧА ПОСТАЛА СРПСКИ СИМБОЛ: Није смела да се скида ни пред краљем - обавезно је било само у ЈЕДНОМ случају

07. 10. 2022. у 20:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације