РАЗОБЛИЧИО КАРДЕЉЕВ СИСТЕМ САМОУПРАВЉАЊА: Портрет Милорада Екмечића - историчара који је обележио нашу епоху

У КОАУТОРСТВУ с Иваном Божићем, Симом Ћирковићем и Владимиром Дедијером написао је "Историју Југославије", коју је 1972. године објавила београдска "Просвета". Одељци књиге који се односе на историју XIX и XX века, које су написали Екмечић и Дедијер, наишли су на оштру и беспоштедну критику неколико историчара, међу којима је било и оних који су у својим срединама уживали глас врсних стручњака.

Фото: Архива САНУ, "Књижевних новина", приватна архива породице Екмечић и Жане Перишић, документације "Новости", "Борбе", "Танјуга" и "Википедије"

Посебно су се на Екмечића окомили хрватски историчари незадовољни начином његовог тумачења српско-хрватских односа. Ти напади, оспоравања и оптужбе, који су били више политичког него научног карактера, били су резултат ондашње политичке ситуације у Југославији. Наиме, "Историја Југославије" појавила се у време када је у Хрватској био на врхунцу националистички, антијугословенски и противсрпски покрет познат под именом "маспок". Југославија се тада нашла у великој кризи. Када су се хрватски историчари испразнили својим оптужбама на Екмечића и његово тумачење хрватске историје и српско-хрватских односа, он је одлучио да им одговори.

Његов одговор штампан је у Југословенском историјском часопису бр. 12/1974. Својим одговором није желео да се осврће на политичка подметања јер се клонио сваке политизације науке. Усредсредио се само на "стручна" и "научна" питања. Суштинска питања полемике односила су се на примедбе које је Екмечићу ставила професорка историје Филозофског факултета у Загребу Мирјана Грос. Она су се тицала српско-хрватских односа, хрватског државног и историјског права и природе и садржаја хрватске југословенске политике. Главну пажњу у свом одговору Екмечић је посветио хрватском државном и историјском праву којим је била прожета читава хрватска политика и из којих су произилазили, па и данас произилазе сви неспоразуми између Срба и Хрвата. Екмечић је својим одговором потпуно разобличио хрватску политику засновну на хрватском државном и историјском праву. Он је указао на изворно порекло и на идеолошке и политичке мотиве хрватског државног и историјског права, и на "теорије" о тзв. политичком народу. Недвосмислено је доказао да су хрватске идеолошко-политичке "теорије", којих се придржавала Странка права Анте Старчевића, али и Неовисна народна странка, или Странка обзора, само једна провинцијална варијанта западноевропске антирационалистичке идеје о надмоћности историјских права над природним правима.

Творци те идеје су Французи: Жозеф-Мари де Местр, писац, филозоф и дипломата, Луј Адолф Тијери, државник и политичар, и Франсоа Гизо, политичар и историчар. Суштина њихове политичке идеологије састојала се у подели европских народа на супериорне државотворне, аристократске, владајуће и инфериорне недржавотворне, ропске. "Што је најтужније, ова провинцијална варијанта идеје поникле у постреволуционарној Француској и завршеној расистичким умовањем Жозефа Артура де Гобиноа (један од оснивача расизма) и Жоржа Ваше де Лапужа (по којем је класна борба у ствари борба раса) није до Хрватске стигла директно, у изворном облику, већ у задоцнелој мађарској шовинистичкој реинтерпретацији Јожефа Етвеша (један од најугледнијих мађарских политичара XIX века), која је управо Хрвате, као поданике Сентиштванске Угарске, убрајала у инфериорне народе, којима су Мађари донели цивилизацију и државну организацију. Анте Старчевић није урадио ништа друго, већ је препричао Етвеша, с тим што је Мађаре заменио Хрватима, а Хрвате Србима. Екмечић је, дакле, објаснио да је 'теорија' о хрватском државном и историјском праву једна минорна, али опака и отровна копија копије ирационалних идеологија европског Запада. Тиме је веома обогатио инструментаријум за разумевање неких кључних проблема српске и хрватске историје новог века. Уз неке друге значајне проблеме, нарочито о ('синтетичкој') муслиманској нацији, о којима је такође расправљао, ово је био главни разлог изузетне рецепције ове Екмечићеве полемике у нашој тадашњој јавности." [...]

Фото: Архива САНУ, "Књижевних новина", приватна архива породице Екмечић и Жане Перишић, документације "Новости", "Борбе", "Танјуга" и "Википедије"

Поред значајних, познатих и незаобилазних чињеница, које је сукцесивно и зналачки низао у својој историји, Екмечић је објаснио и неке историјске догађаје који нашој науци до тада нису били познати. Тако, примера ради, разобличио је и самоуправни систем Едварда Кардеља доказавши да је он преузет од Мусолинија, који је, после капитулације Италије 1943. спровео овај социјални експеримент и од фашисте је желео да постане самоуправљач. Екмечић је разјаснио и стратешке циљеве Сједињених Америчких Држава према Балкану о којима је 1992, приликом посете Америци, сазнао Фрања Туђман. Циљ америчке политике био је да у сваком погледу обезглаве Србе, да их разбију што је више могуће и тако ослабљеним им допусте да успоставе савезничке везе с Русијом. Екмечић је закључио да је Америка са Ватиканом ускладила своју политику према Србима а да се папа Војтила залагао за то да се Хрвати и Муслимани уједине и заједнички наступају против Срба.

Фото: Архива САНУ, "Књижевних новина", приватна архива породице Екмечић и Жане Перишић, документације "Новости", "Борбе", "Танјуга" и "Википедије"

Историчар Екмечић био је "посвећен, не само својој науци (у којој је припадао највишим круговима вансеријских појединаца) већ безрезервно, и одважно, посвећен и судбини свог народа и разумевању сложених историјских, геополитичких и најширих културолошких и антрополошких околности које су одлучивале и утицале на ту судбину, историчар кадар да својим мудрим и целовитим увидом разгони тмину и неспознатљивост друштвене

стварности и поменутих датих прилика које живимо, и у којим ћемо, нажалост, тек живети."

Фото: Архива САНУ, "Књижевних новина", приватна архива породице Екмечић и Жане Перишић, документације "Новости", "Борбе", "Танјуга" и "Википедије"

АКАДЕМИК МИХАИЛО ВОЈВОДИЋ: НАУЧНИК ВЕЗАН ЗА СУДБИНУ СВОГ НАРОДА

ПЛАШИО СЕ ТРЕЋЕГ СВЕТСКОГ РАТА

СУДБИНА српског народа у унитарној и федеративној Југославији била је област којом се Екмечић нешто више бавио током својих последњих година. Нова социјалистичка Југославија се, по његовој оцени, учвршћивала диктатуром, али се за њега најпре постављало питање у којој су мери у комунистичком вођству, које је доста напора улагало у то да се умањи значај Србије, учествовали српски комунисти. Извесне празнине у тумачењу покушавао је да попуни својим сазнањима доносећи податке за поједине личности.[...]

Нарастајућа криза око 1965. године водила је извесним реформама укључујући децентрализацију. Оне су по његовој оцени биле више плод Брозове импровизације које су земљу водиле ка странпутици. Последице је илустровао са неколико примера укључујући Устав из 1974. године и затим исељавање Срба, посебно са Косова и Метохије. Све то, тврди Екмечић, водило је нестабилности земље, а пре свега њеној дезинтеграцији.

Фото: Архива САНУ, "Књижевних новина", приватна архива породице Екмечић и Жане Перишић, документације "Новости", "Борбе", "Танјуга" и "Википедије"

УСТАВ ИЗ 1974. године је од ње створио конфедерацију, Србе је у много чему уназадио, док је у појединим деловима земље довео до појачаног антисрпског расположења пре свега у Хрватској и Словенији. Природну реакцију на то видео је у доласку Слободана Милошевића и такозваном догађању народа. Промене су се, међутим, догодиле када је тзв. спољни фактор допринео сецесији Хрватске и Словеније. Ватикан је у издвајању Хрватске заправо доживео остварење циља "историјског програма" Католичке цркве што је за Екмечића била манифестација снажне улоге религије у поделама на Балкану. Разуме се, уз пуну подршку Немачке и САД.

Крах југословенске федерације 1992. године дошао је у грађанском рату који је за српски народ био више него "престанак постојања" онога што је он створио јер је изгубио своју историју. Улога САД у томе, по оцени Екмечића, била је више него неприкосновено негативна. Остао је зато дубоко подозрив у односу на будућност српске националне државе. [...] Страховао је од трећег светског рата у чијој би основи био рат САД и евентуално ослабљене Русије. У свему томе видео је многе опасности за Србију. [...] Предосећао је озбиљан рад на њеном даљем територијалном цепању, али је веровао да се она, ипак, може сачувати ако превасходно буде окренута себи и својим виталним интересима.

Препоручујемо

Друштво

0 0

МАЈСТОР НАУЧНЕ СИНТЕЗЕ И БАСНОСЛОВНЕ ЕРУДИЦИЈЕ: Портрет Милорада Екмечића - историчара који је обележио нашу епоху

12. 10. 2022. у 19:00

Политика

0 1

МОБИЛИЗАЦИЈА ПРОТИВ ЈЕДНОГ НАРОДА - СРПСКОГ: За разбијање Југославије комунисти су користили верске и националне сукобе

10. 10. 2022. у 15:57

Политика

1 0

ЗАЈЕДНИЧКИ ЦИЉ - САМОСТАЛНА ХРВАТСКА: Сарадња Комунистичке партије Југославије и усташког покрета

07. 10. 2022. у 17:44

Политика

0 1

ОТПОР УНАПРЕД ДАТИМ ФОРМУЛАМА И КАЛУПИМА: Како су српски комунисти проглашавани агентима и провокаторима

06. 10. 2022. у 15:58

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације