МОЈ СИН ВЛАЈА САД ЖИВИ КРОЗ ЊИХОВЕ ЖИВОТЕ: Потресна прича Љиљане која је после трагичне смрти свог детета, донирала његове органе

ЗАГРЛИЛИ смо се. Мама, тата и ја, пред вратима сале у којој је наш Влаја још био на апаратима.

Фото Приватна архива

Само су га ти апарати држали у животу. Мождана смрт која је наступила у тренутку тешке повреде није давала ни трачак наде да ће он преживети. Мама је преломила: "Ако ће његово срце... јетра... плућа... бубрези... бити од помоћи да неко преживи, потписујем.

Узмите их и помозите онима којима ће продужити живот. И мој син би, сигурно, учинио исто." Мени, који сам Влају волео више од себе, мама је одлуку саопштила у две речи:

"Потписала сам." Одговорио сам: "Мама, то је у реду." И тата је то прихватио.

Љиљана са синовима Владиславом и Србиславом, Фото Приватна архива

Београдско насеље Медаковић, сам врх одакле пуца поглед на падине, нове кровове и уске улице у којима се тешко провлачимо. Много се тога променило од 2013. године, када је несавесни возач са скутера на раскрсници оборио Владислава (22), сина Љиљане и Ивице Мијаиловића. Брата Бранке и Србислава. Њиховог мезимца који им је сваког дана уносио радост у кућу. Његова младост, таленат који је развио у музичкој школи, упоредо са средњом, обећавали су да његова свирка и песма неће престати у овој кући. Ни његов осмех, по коме су га препознавали у Улици Веселина Чајкановића, која спаја стари и нови Медаковић. Падину и врх.

- Сећамо се тог лепог момка, његове мајке и брата, пролазили су овуда. Никад без поздрава. Сви смо запазили да је то породица везана неизмерном љубављу - кажу нам радници једне продавнице, на средокраћи непрегледне Чајкановићеве улице.

- А онда нас је све шокирала вест да је тај лепи, млади момак, страдао. После смо чули за подвиг његове мајке Љиљане. Тешко је и замислити пред каквом је дилемом и у каквим је мукама била када је пресекла да сину, коме није било шансе да преживи, искључе апарате и донира органе који су некоме продужили живот.

- Када су ми лекари казали: "Уђите да се опростите са сином", окаменила сам се. Сви осећаји умрли су у мени. Страшан бол ме обарао. Да су потекле сузе, можда би све што је у том тренутку из мене кренуло, као река однело би. А, суза нема и све што је у том тренутку кренуло, вратило се у мене. У целом телу остало.

Владислав Влаја Мијаиловић, Фото Приватна архива

Траје тишина. И то није тренутак. То је време када се, после готово деценију, враћа сећање. Живо, као да се изненадна трагедија Мијаиловића дешава сад. Управо сад. Када се мајка Љиљана враћа у време рођења и детињства свога дечака. Када га испраћа и дочекује са момачких журки. Када га прати док он компонује нове песме и машта да и он, једнога дана, као Љиљана, подиже своју децу. Био је толико везан за породицу. За мајку посебно и срећан кад су на окупу.

Брат Србислав примио плакету која је Владиславу додељена постхумно, Фото З. Јовановић

И, онда поново сећање на коначни растанак...

Љиљана је била свесна да њен Влаја неће преживети мождану смрт која је наступила у тренутку тешке повреде. Ни трунка наде није постојала.

Ушла је у салу. Љубила га, љубила... Онда су се врата затворила. Испред, лекарка јој је пришла пажљиво. Саосећајно. Није ни слутила шта жели да је упита.

- Да ли бисте, мајко, донирали срце сина, некоме, коме бисте продужили живот - ово питање још живи у Љиљани Мијаиловић.

Кратко је одговорила:

- Да.

А јетру сина, плућа, бубреге...

- Наравно.

Тихо је, на ова питања, одговарала Љиљана Мијаиловић. А, кад јој је речено да ни рожњача није оштећена, проломио се мајчин јаук:

- Немојте, молим вас. То не могу. Он је једини у нашој породици имао плаве очи.

Докторка је пришла. Пружила и стегла руку Љиљани: "Ви сте храбра и племенита мајка."

- Ти тренуци су, мислим, најважнији да се определите и донирате органе најмилијих.

Најдражих. А то је, са каквим вам емоцијама приђу и објасне лекари и сестре - сећа се Љиљана.

- А, ја сам, у том тренутку, инстинктивно видела у спасавању живота неких других, непознатих људи, продужетак живота мога сина. Мога Влају у њима. Продужетак његовог живота. То је био спас и за мене. И ја данас стално мислим на те људе у којима живи мој син. Кад ме питају да ли би имала храбрости да се сретнем са неким од њих... Не, немам.

Фото Приватна архива

Шта бих рекла човеку коме је даровано срце мога сина? Како би тај сусрет изгледао? Да му пружим руку и помилујем га. Кажем: "Ја сам мајка вашег срца..." Не би то био стрес само за мене, него и за њега. Мада, највише бих волела да додирнем онога који је, како су ми казали, добио Влајину јетру. Он је најмлађи. А, опет, питам се да ли бих издржала. Да ли би се потресао тај млади човек када бисмо се срели? Зато сам одустала. Желим да он мирно живи. У њему живи мој син.

Фото З. Јовановић

МУК НА ДОДЕЛИ ПЛАКЕТА

НАСТАО је мук када је на додели признања Љиљанин син Србислав примао Златну плакету за најплеменитији подвиг.

- Нисам имала снаге да дођем. Плашила сам се да ме не оборе сећања на сина и пореметим ту лепу племениту церемонију. Рекла сам Србиславу: Иди ти, сине, уместо мене - испричала је Љиљана Мијаиловић, мајка херојског срца. - То је, заиста, златно признање. Хвала "Новостима" што нису само због мене, већ због узвишенијег дела, а то је донорство органа, подстакли и друге да учине исто.

Препоручујемо

Друштво

1 3

У БОРБИ ЗА ДВА ЖИВОТА БИО БРЖИ ОД ЕКСПРЕС ВОЗА: Славољуб Анђелинковић 1984. у Браљини, отргао од смрти близнакиње Драгану и Данијелу

22. 11. 2022. у 10:01

Друштво

0 6

СРЦА ЈАЧА ОД МИНСКОГ ПОЉА: Деминери РС, на Јахорини 2011, спасли четворо словеначких параглајдериста, слетелих у зону опасну по живот

15. 11. 2022. у 11:00

Друштво

0 0

ДЕСИЛО СЕ ПРЕ 36 ГОДИНА: Храбар потез Милутина због ког је добио награду "Вечерњих новости" (ВИДЕО)

07. 10. 2022. у 11:38

Друштво

3 3

ЗАЈЕДНО ЈАЧАЈУ БЕДЕМЕ ДОБРОТЕ: Подвижници "Новости" уједињени у помоћи манастиру у извору код Параћина

18. 06. 2022. у 10:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације