СЛОВЕНЦИ ОДБИЈАЈУ ДА СЕ БОРЕ ИЗВАН СВОЈИХ ГРАНИЦА: Страх Тита и партије од већинског народа
РАЗГОВОРИ Тита са хрватским и словеначким већницима садрже нека ближа објашњења о карактеру југословенске федерације.
Тито је у разговору са хрватским већницима истицао да је он син "хрватског загорског сељака", да се Хрвати немају чега плашити од српског народа и да Хрватска игра "важну улогу, јер су Хрвати и Хрватска били носиоци борбе против великосрпске реакције", да је у "склопу заједничке борбе Хрватска јак ступ, ако се изнутра изциментира тада ће Хрвати и Хрватска одиграти велику улогу". "Задатак је ликвидирати унутарње непријатеље, јер они су опаснији од окупатора". Словеначки делегати су се интересовали за централизам, који је Тито објашњавао спољнополитичким разлозима, те за словеначки језик у војсци. Едвард Коцбек је у разговору нагласио "Титово лично пријатељство према Словенцима".
Врховни командант је прихватао да словеначка војска мора имати словеначки језик од врховних команди до најнижих јединица. Питање централизма, словеначког језика у војсци и граница, била су питања која су расправљена и потврђена у разговору са првим човеком КПЈ... Изостанак разговора о сличним питањима са другим делегацијама формално гледано није обавезивао, али је фактички издвајао ове две делегације у односу на друге, тим пре што је делегација највећег народа (Срба) била представљена искључиво преко представника у војним јединицама. Док су се јединице других народа Југославије у бригадама под непосредном командом Врховног штаба бориле ван граница својих земаља, дотле једино Словенци нису прихватали да њихове јединице пређу изван своје територије. Покушај Арса Јовановића, на основу Титовог овлашћења, да формира бригаде у Словенији 1942. које би напустиле њену територију, наишао је на отпор ЦК КП Словеније и дезавуисање овлашћеног представника Врховног штаба са образложењем да би се тиме одузела "органска основа" словеначкој војсци.
На заседању Авноја у Јајцу загарантована су права националних мањина, али није дошло до стварања аутономних јединица ван прокламованих федералних јединица или у њиховом оквиру. Уочи другог заседања Авноја помињала се аутономија само за Босну и Херцеговину, с обзиром на сложени национални карактер ове земље, а у складу са принципом да буде онолико федералних јединица колико има и нација, што је за Родољуба Чолаковића било примена "механичког" начела. Чолаковић је износио аргументацију да је реч о историјској формираној географско-економској целини, са националном сложеношћу и страхом Муслимана да их поново не почну претварати час у Србе, час у Хрвате. Концепција о статусу Босне и Херцеговине у југословенској федерацији није била јасна ни руководству КПЈ.
Идеја о аутономији прерасла је у идеју о федералној јединици непосредно уочи другог заседања Авноја. Војводина је имала релативно изграђену војно-политичку организацију, али као аутономна јединица није озваничена на Авној. Између хрватског и војвођанског руководства постојао је и спор око западних делова Срема и Барање. Статус Косова и Метохије такође није разматран на другом заседању Авноја. На Косову и Метохији деловао је Обласни комитет КПЈ за Космет непосредно везан за ЦК КПЈ и Главни штаб, али народноослободилачка борба је била неразвијена и Албанци масовно ван ње. Албански притисак на словенско становништво Косова и Метохије био је снажан, а идеја "велике Албаније" у водећим снагама албанског друштва више него јака, с обзиром на развијену колаборацију и прихватање концепције етнички чистог Косова у "великој Албанији". Тај притисак ће се још више појачати образовањем Друге призренске лиге, септембра 1943. године. [...]
Општејугословенско јединство је обезбеђивала КПЈ, интегрисана као руководеће језгро у све поре нове друштвене и војне организације, без довођења у питање свог идеолошко-политичког идентитета. КПЈ, односно народноослободилачки покрет, обезбеђивали су јединство и кохезију југословенске целине посредством Политбироа ЦК КПЈ, Врховног штаба, Титовог ауторитета, установе делегата ЦК КПЈ и Врховног штаба са неограниченим овлашћењима. Као што је демократски централизам КПЈ у пракси запостављао демократску на рачун централистичке компоненте, слично се дешавало и у организацији власти.
ХРВАТИ ТРАЖЕ КОНФЕДЕРАЦИЈУ И СВОЈУ ВОЈСКУ
Партија је у својој структури имала националне компартије, које нису истовремено створене, чиме је Србија несумњиво била оштећена у вишезначном смислу речи, али Југославија ипак није била суштински федерализована, с обзиром на начело демократског централизма којем су биле подређене националне и покрајинске партијске организације. Главни центар и кичма система је била садржана у Политбироу, са сувереном моћи генералног секретара КПЈ који је у личности Тита већ почео да добија харизматичне ознаке. Тито је истовремено у вези са форсирањем његовог култа после другог заседања Авноја искоришћаван као персонификација Југославије. У комуникацији Британаца са новом Југославијом, најчешће се говори о Титу, док се Авној, НКОЈ, Врховни штаб ретко помињу, јер се он са овим органима изједначавао.
АВНОЈ је прогласио обнављање Југославије равноправних народа... Анализа ове одлуке недвосмислено упућује да је реч о федерацији а не савезу држава или конфедерацији. Но, федерација 1943. није била изграђена до краја. Србија још није била изграђена као сложена федерална јединица, организације Авноја и НКОЈ нису биле довршене, а нису регулисани ни односи између Авноја и земаљских антифашистичких већа. Границе федералних јединица нису биле утврђене одлукама највиших државних органа. Територијални оквири федералних јединица утврђивани су по неједнообразним мерилима и неједнаким хронолошким моментима. Једна разграничења заснивана су на историјским, а друга на етничким аргументима. Спорна питања решавана су у затвореном кругу Политбироа, на седницама Председништва Авноја, без публицитета, путем ad hoc партијско-државних комисија, привременим разграничењем које је временом постало трајно, на бази споразума представника појединих федералних јединица.
Србија је тако разграничена на основу стања из времена после Берлинског конгреса, ако изузмемо поделу Санџака. После другог заседања Авноја дошло је до различитог тумачења одлуке о положају Санџака (који су једно време својатали Црногорци); постојао је спор између Хрватске и Војводине око западног Срема; спор између Србије и Македоније око тзв. Ристовачке Македоније; јављале су се аутономистичке тежње у Далмацији, уз спор између далматинског и хрватског партијског руководства. У хрватском партијском руководству у лето 1944. године постојале су и тенденције конфедерализма Хрватске везиване за Андрију Хебранга (засебна војска).
Моша Пијаде је предлагао да се оснује српска покрајина са аутономним статусом у федералној Хрватској, али о томе нема писаног трага, ако изузмемо мемоарске исказе (Милован Ђилас). Пијаде је са успостављањем ове аутономије у Хрватској рачунао на евентуалну равнотежу уколико се у Србији формирају аутономне јединице. Било је појединачних тенденција да се и у западној Македонији установи аутономија. [...]
У делу српског народа одржавало се уверење да је друга, комунистичка Југославија, обновљена у знаку слабљења "цепања" и деградације српства. Године 1918. постојало је уверење да је под заједничким југословенским кровом остварена интеграција свих Срба, али се издвајањем Хрвата у corpus separatum 1939. неминовно поставило питање Срба. Отварање српског питања у једној тако хетерогеној земљи каква је Југославија није могло да не отвори сва остала национална питања. Комунистичка Југославија није решила питање Срба у смислу сабирања свих Срба у једној федералној јединици, али је обезбедила да Срби ван федералне Србије добију статус народа (у Хрватској и Босни и Херцеговини). Комунистима је пошло за руком да добију на своју страну "западне Србе", што је добрим делом омогућило победу народноослободилачког покрета, са Србима из Србије интернационалистичке, југословенске оријентације. Сличну победу КПЈ је извојевала и на Косову и Метохији... Срби ван Србије били су главна војска КПЈ у Другом светском рату. [...]
Негативне последице у каснијем развитку потицале су и из структуре југословенске федерације коју су комунисти градили у знаку националне равнотеже, која је мењала предратни положај Србије и српског народа у Југославији. Општи узор свакако је била совјетска федерација, у којој је Русија била једна од република, али без своје националне партије, слично Србији до маја 1945. године. На другој страни, као реалност, није се могло мимоилазити ни искуство грађанских партија, пре свега Хрватске сељачке странке.
ДИГНУТИ НАТО АВИОНИ ПОСЛЕ НАПАДА НА УКРАЈИНУ: Хитно се огласио Зеленски, имао поруку за Путина (ФОТО/ВИДЕО)
РУСИЈА је покренула масовни ваздушни напад на Украјину на божићно јутро по грегоријанском календару.
25. 12. 2024. у 11:16
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)
ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.
20. 12. 2024. у 17:07
ПЛАНЕТИ ПРЕТИ СЦЕНАРИО ИЗ 1815. После догађаја на планини која је променила свет уследиле трагедије: "Питање није да ли ће, него КАДА!"
„ЕФЕКТИ би могли бити још гори него што смо видели 1815."
25. 12. 2024. у 15:54
Коментари (1)