СРБИЈА У УН ПРИМЉЕНА СА КОСОВОМ И МЕТОХИЈОМ: Како су кројачи новог светског поретка заборавили на авнојевске границе

ИСТОРИЈСКИ приступ крупним политичким и националним питањима претпоставка је сваког одговорног настојања да се она реше праведно, темељно и цивилизовано.

Лепосавић Фото приватна архива

Разлог је једноставан: политички феномени имају своју историју, без обзира на то да ли то неко уважава или не. Без разумевања генезе и услова под којима су се формирали неки односи, није могуће разрешити главне чворове неког проблема. Тако је и са Косовом, које представља сплет сложених српско-албанских односа.

Не од јуче, косовско питање је до крајњих граница историзовано, тако да се до расплета не може доћи без историје. И поред најдобронамернијих порука појединих посредника, готово је немогуће да се прошлост заборави у име будућности.

Албанци са Косова се у комунистичким круговима први пут помињу на Четвртом конгресу Комунистичке партије у Дрездену 1928. године. На дневном реду су била права свих народа Краљевине СХС и националних мањина, Албанаца и Мађара. Међутим, нико није помињао Италијане у Истри и Далмацији, ни Немце у Хрватској и делом у Војводини.

Непосредно пред изборе за Уставотворну скупштину 1945. године, Благоје Нешковић је члановима Обласног комитета за Косово и Метохију, који су заговарали аутономију у новој држави, због бројније шиптарске мањине, рекао да они могу да буду само округ у оквиру Републике Србије, објашњавајући да су тешки грешници из рата. Наравно, то није одговарало Титу, јер је он већ направио другачији аранжман са Енвером Хоџом.

Тито и Енвер Хоџа Фото Архива

Приликом првог сусрета њих двојице, Хоџа је Титу рекао: "Косово и друге области албанског становништва у Југославији су албанске територије које су велике силе неправедно отргле. Сада, када су наше две земље социјалистичке, створени су услови да се овај проблем праведно реши." На ово је Тито одговорио: "Слажем се, то је и наша жеља, али у овом тренутку ми не можемо ништа да учинимо у том смислу, јер то Срби не би схватили." Хоџа је на то закључио: "Ако то не схватају данас, схватиће сутра."

И ИЗВЕШТАЈ Владимира Поповића, народног хероја, дипломате и дугогодишњег Титовог личног секретара, о разговору са Стаљином 19. априла 1947. у Москви, открива те танане нити које указују на позадину многих будућих догађаја (АЈ, КМЈ, И-3-б/639). Стаљин је у Кремљу примио Едварда Кардеља, Владимира Поповића и Божина Симића. Састанку је присуствовао и Молотов. После Стаљиновог распитивања о броју Словенаца, Македонаца и Срба у Југославији започео је разговор о Албанији, Албанцима и Косову и Метохији.

Стаљин: А како иде с Албанцима? Хоџа се нешто жалио на ваше политичке саветнике у њиховој армији, као да они слабе дисциплину, што ли?

Кардељ: То је за нас ново. Нама о томе нису ништа говорили.

Стаљин: Каквог су порекла Албанци?

Кардељ: Они су потомци Илира.

Стаљин: Тај народ изгледа да је доста заостао и примитиван.

Поповић: Али су врло храбри и верни.

Кардељ: Код нас на територији Косова и Метохије има и дан-данас више Албанаца него Срба. Ми мислимо касније, кад се још боље повежемо с Албанцима, да им уступимо те територије.

Стаљин (то му је било врло драго): Врло добро, то је правилно. А како су се Албанци нашли на тој територији?

Да ли се реченица о "уступању" омакла Крадељу? Пре ће бити да је у Москву стигао са инструкцијама из Беогада да вођи "светског пролетаријата" саопшти одлуку руководства КП Југославије. И Стаљинов одговор указује да се таква одлука подуже припремала.

Предаја КиМ Албанији није се тих година десила само захваљујући дефинитивном разлазу Тита и Стаљина, односно Југославије са Совјетским Савезом и земљама социјалистичког лагера, међу којима је тада била и Албанија.

ПРЕДРАСУДЕ комунистичког врха о Шиптарима као староседеоцима, за које нису постојали неки стварни историјски догађаји - као што су велике сеобе српског народа, затим турско-албанског геноцида над српским народом у другој половини 19.века, произилазиле су из добро разрађене слике "дрезденске кухиње" Коминтерне о тобожњем "физичком уништењу" албанског народа под влашћу "великосрпског хегемонизма".

Попут Коминтерне, ни кројачи нових балканских граница из Вашингтона и Брисела нису много водили рачуна о овом историјском аспекту. За њих је све почињало и завршавало се са "авнојевским границама". Уосталом, чак је и Србија, у чланство у Уједињеним нацијама, примљена у тим габаритима Авноја. И то, по америчкој препоруци. Заправо, из Стејт департмента су инсистирали да Србија у свом захтеву за пријем у УН, посебно нагласи да у ову међународну организацију улази у "авнојевским границама", по препоруци Бадинтерове комисије. Да ли је ово била случајна америчка омашка или не, тек Србија је у ово друштво народа примљена са Косовом унутар својих граница.

Бадинтерова комисија је 1991. поставила као основ за осамостаљење југословенских република, принцип авнојевских унутрашњих граница. Сад долазимо до још једног парадокса: простор који је Косово и Метохија обухватала мењао се много година после Другог светског рата. Највећи део данашње општине Лепосавић био је изван АП Косова и Метохије, све до 1959.

Територија аутономне покрајине била је дефинисана кроз општине, односно срезове. Не постоји документ који утврђује линију коју бисмо могли да назовемо било каквом врстом границе. Такође, не постоји у архиви Скупштине Србије никаква одлука из 1959. године, да у састав Косова и Метохије уђу срезови Лепосавић и Лешак. Ова два среза из Рашког округа припојени су Косовској Митровици и на тај начин унели свој атар у Покрајину.

Све ово говори да Косово и Метохија није имало "територијалну целовитост", нити је промена територије коју обухвата извршена одлуком о "померању граница". Не постоји ниједна међународно призната конференција или одлука, на основу које би се могло закључити која је "граница Србије и Косова". Узгред речено, о Косову се није разговарало на Другом заседању Авноја нити на Бадинтеровој комисији, на основу које су разграничене бивше југословенске републике.

Како и зашто се то десило да се Лепосавић, Лешак, Бело Брдо, Врачево и Бербериште 1. јануара 1960. припоје јужној покрајини, нико не зна, нити постоји било каква одговарајућа историјска документација, или одлука неког форума у Србији. И после толиких деценија, све је обавијено велом тајне. Колале су, и данас колају, разне кулоарске приче.

ПО ЈЕДНИМА, Лепосавић, Лешак, Бело Брдо, Врачево, Бербериште, Ибарска Слатина и један део Копаоника искључени су из рашко-ибарског округа и прикључени КиМ да би се, наводно, појачала бројност Срба у Покрајини. Причало се да је то смислио и одрадио Слободан Пенезић Крцун, који је са Милошем Минићем имао идеју да се у новом Уставу, који се припремао и био донет 1963. године, укину покрајине и Србија подели на шест области. Од ове идеје није било ништа, јер је победила Кардељева струја, која је заговарала још већи степен самосталности покрајина.

Слободан Пенезић Крцун Фото Архива

Затим се говорило да је овај "трансфер територије" од стотинак квадратних километара обавио Петар Стамболић на молбу Албанаца, а да је за контрауслугу био у Лепосавићу биран за посланика. Сам Стамболић је једном приликом испричао да је овај део централне Србије припојен Косову и Метохији, због тога што су становници из овог краја углавном радили у "Трепчи" и да су имали проблема са здравственим осигурањем и лечењем, те да је овај проблем могао да се превазиђе само припајањем Покрајини...

У сваком случају, последица је да је данашња административна линија померена до Копаоника. Теза о повећању броја Срба на Косову отпада сама по себи. Тадашњи Брозов режим, да је водио рачуна о бројности српског и црногорског живља, не би доносио одлуку 1946. о забрани повратка Срба, које су за време рата протерали фашисти. А, било их је око 200.000...

Фотографије: Стеван Крагујевић, Архива Слободана Ранковића и документација "Новости"

Тако смо дошли до парадоксалне ситуације да Србија треба да доказује да је део наше земље - наша територија, а Албанци, који немају свој камен на Косову, не морају ништа да доказују. За оно што тврде да је историјски њихово, подигла је турска држава. За неколико векова, колико ту живе, нису успели да створе своје називе готово ни за један град, изузев за Урошевац, кога зову Феризајем. До данас немају своје име ни за Косово, ни за срце Косова, Косово Поље, за које чак и Немци имају свој назив, Амзелфелд. Сви бирају границе како коме одговара, осим када је у питању Србија.

Било како било, садашња "граница" лежи подно Панчићевог врха, а општину Лепосавић од 18.500 становника, у већини чине житељи српске националности.

МИТРОВИЦУ ПРВИ ПОДЕЛИЛИ НЕМЦИ

ИНАЧЕ, прва "граница" између Србије и Косова и Метохије једини пут је повучена за време Другог светског рата, када је она била баш на Ибру, по линији која данас дели северни део Косовске Митровице од јужног, који је под контролом приштинских власти. Немци су тада, у окупираној "недићевској" Србији, задржали границу на Ибру код Митровице из прагматичних и економских разлога, због рудника "Трепча".

Препоручујемо

Политика

2 7

КУРТИЈЕВ СПИСАК ЗА "ЛОВ" НА 230 СРБА: Приштина улази у најопаснију фазу застрашивања нашег народа на КиМ, у игру уводе и тајне оптужнице

17. 12. 2022. у 07:00

Политика

1 3

ГАШИЋ ОБИШАО ОДРЕД ЖАНДАРМЕРИЈЕ У КРАЉЕВУ: Сви капацитети МУП у стању борбене готовости (ФОТО)

13. 12. 2022. у 21:38

Политика

1 0

НОВА ПРЕТЊА ПРИШТИНЕ СРБИМА: КБС ће моћи да иде на север КиМ?

16. 12. 2022. у 15:06

Политика

1 8

КУРТИ ХОЋЕ РАТ! Београд неће седети скрштених руку - Упад у Северну Митровицу, терорисање деце у Лепосавићу потврдили шта је циљ Приштине

10. 12. 2022. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације