ЦРКВЕНО ПРАВО И НЕУТЕМЕЉЕНИ АРГУМЕНТИ АУТОКЕФАЛАЦА: Самозвани експерти залуђују народ по Црној Гори

УПРКОС ЧИЊЕНИЦИ да су у посљедње вријеме разни новинари и експерти самозванци за црквено право почели да се, наизглед озбиљно, баве овом темом - дјелује као да се нико од њих није потрудио да прочита или да, ако већ и јесте прочитао, народу узео да предочи најосновније лекције у вези са датим предметом.

Фото: Архива "Новости" и "Борбе"/ Портал ИН4С/ИН4С/Принтскрин/Фејсбук/Марко Милачић и Википедија

Наравно, само наивни неће помислити да је све то, вјероватније, производ махинација неголи неког безазленог пропуста и немара. Ови аутори су успјели да залуде добар дио народа Црне Горе различитим конструкцијама, писмима, уџбеницима, синтагмама, дјеловима Устава (истргнутим из контекста) и другим позитивноправним актима у којима се тзв. Црногорска православна црква одређује као "аутокефална" - тврдоглаво мислећи, и желећи да учине да и други мисле, да су тиме успјешно доказали вјековну канонску независност ове организације.

Ипак, сви ти "научници", као змија ноге, прикривају чињеницу да ниједан од њихових "доказа" није ваљани извор црквеног права.

Поређења ради, замислите да сте добили дијете и да сте одлучили да га крстите. Пројектујмо сад једну ситуацију: са том жељом одете у оближњу цркву, уговорите крштење, а свештеник вас упита, онако успут, да ли сте ви, родитељи тог дјетета, вјенчани (мислећи, наравно, на црквени брак). Ако бисте се приликом одговора на ово питање послужили методом поменутих "научника", ви бисте му најприје као доказ постојања вашег црквеног брака приложили извод из матичне књиге вјенчаних који је саставио матичар у некој општини или на неком сплаву. Након што бисте установили да свештеник није баш одушевљен вашим доказом, ви бисте почели да га увјеравате да сте заисте вјенчани, пустили бисте по који снимак са свадбе, прочитали говор вашег кума, извадили ваше личне карте како бисте доказали свештенику да носите исто презиме. На крају, онако збуњени, може се десити, позвали бисте вашег промућурног, случајног комшију и упитали га шта он, онако, са научне дистанце, мисли - да ли сте вјенчани или нисте? У случају да комшија одговори потврдно ви бисте побједоносно, замислимо, свештенику казали: "Ето, видите да смо вјенчани!"

Свештеник би тад, схвативши да се очигледно нисте споразумјели и да се налазите у заблуди, можда одлучио да ствар конкретизује питајући вас: "Елем, људи, у реду, али, јесте се ви вјенчали у Цркви или нисте? Ако јесте, који вас је свештеник вјенчао и у којој цркви? Ко су вам кумови? Кад сте се вјенчали?" Ако би сте и на ово питање одговорили са: "Па наравно да смо се вјенчали у Цркви, вјенчао нас је матичар X Y у Општини Никшић. Имамо извод и све остало." - свештеник би вјероватно помислио да вас је сунце, или нешто много горе, ударило у главу.

Фото: Архива "Новости" и "Борбе"/ Портал ИН4С/ИН4С/Принтскрин/Фејсбук/Марко Милачић и Википедија

Исто толико ударено дјелују и ови "научници" када покушавају да изнова "докажу" да је црногорска црква била аутокефална на основу разних научних зборника, правних аката и преписа: доказивати да је православна црква у Црној Гори била аутокефална позивом на Атинску синтагму из 1855, равно је доказивању постојања црквеног брака на основу непотпуних запажања вашег ученог комшије. Атинска синтагма није извор црквеног права, већ збирка прилога црквеном праву коју су саставила два грчка правника (не теолога) . У њеном петом тому пренијет је један претходно необјављени списак аутокефалних цркава међу којима се наводи и: "Митрополит скадарски и приморски, архиепископ цетињски, егзарх свештенога трона Пећког, деспот (владика) црногорски и брдски, г. Петар Петровић" (четири године након Његошеве смрти, прим. аут.). Ипак, одмах у фусноти коју савремени стручњаци не цитирају, уређивачи зборника су написали да: "Овај ранг има према руском Синтагмату, у Синтагмагу, пак, Велике цркве не помиње се. Некад је био подручни пећком архиепископу". Дакле - и сами приређивачи овог текста релативизују тачност овог податка, тврдећи да као таква црногорска црква није призната код Васељенске патријаршије (Велике цркве) и да је наведена тврдња преузета из "Списка јераршких катедри Свете православне цркве за 1848. годину", објављене при Руској цркви 1851. године, који такође није формални извор црквеног права.

ИМПРОВИЗАЦИЈЕ АНГЛИКАНСКОГ СВЕШТЕНИКА

Одакле Русима та информација? У наведеном дјелу изричито стоји - она је преузета из дјела Introduction to the History of the Holy Eatern Church англиканског свештеника Џона Мејсона Нила, објављеног 1847. године. Ово дјело Нил није писао са позиције законодаваца православног црквеног права, већ као знатижељник коме је био ускраћен приступ званичним изворима црквеног права, али и реалном стању на терену. Због тога је и сам признао да су његови искази крајње непоуздани и произвољни и да се не могу узимати као вјеродостојни. Ипак, све да је Џон Мејсон Нил и имао ваљанији преглед реалног стања, он свакако не би био у позицији да умјесто Православне цркве одређује ко је у њој аутокефалан, а ко није. У Православној цркви нису обавезујућа ни мишљења православних канониста, а камоли писања англиканског свештеника од којих се и сам оградио. Извор црквеног права није ни мишљење о аутокефалности црногорске цркве прослављеног српског канонисте, епископа Никодима Милаша, кога такође псеудонаучници воле да цитирају. У истом дјелу гдје црногорску цркву оцјењује као аутокефалну, сам епископ Никодим Милаш пише да: (...) мишљења по црквено-правним питањима, која су у њима изложена, нијесу него мишљења појединих људи, која према томе не могу имати опћега значаја" јер им "законодавна власт није фомално признала тај значај, те као такви, они не могу ни бити формалним извором црквенога права". Дакле, ниједан до сада поменути извор - није извор црквеног права.

Фото: Архива "Новости" и "Борбе"/ Портал ИН4С/ИН4С/Принтскрин/Фејсбук/Марко Милачић и Википедија

Још је мање извор црквеног права државно право. Доказивати "аутокефалност" црногорске цркве позивом на Устав Књажевине Црне Горе из 1905. године, равно је доказивању постојања црквеног брака позивањем на извод из матичне књиге вјенчаних или позивом на неку другу државну исправу. Јесте неспорна историјска чињеница да је Уставом Књажевине Црне Горе православна црква била одређена као државна црква, а православље као државна вјероисповјест. Међутим, чак ни у том оквиру аутокефалија не може происходити из државног акта, па макар и оног највишег, какав је био устав Књажевине Црне Горе. Дакле, чак и уставно одређење о аутокефалној цркви из Устава из 1905. године није ништа више до пука декларација. Поређења ради, и у савременој Грчкој је на снази уставни модел државне цркве и православље је преовлађујућа вјера, али аутокефалност Атинске архиепископије не проистиче из декларације о аутокефалности садржане у Уставу, већ из чињенице да се Атинска архиепископија тако самоодређује и да је, не мање важно, као такву признају кроз канонско и литургијско јединство све друге аутокефалне православне цркве. Јер, у Православној цркви важи само оно што је засновано по црквеним мјерилима. То што сте у неком државном регистру заведени као муж и жена, само по себи, Цркви не значи ништа. То што вас, услијед незнања, разни људи у својој званичној или незваничној комуникацији ословљавају као мужа и жену, у Цркви не значи ништа. То што новински и научни чланци и разни путописи одређују неку цркву као аутокефалну - у Цркви не значи ништа. То што највиши правни акт једне државе неку цркву одређује као аутокефалну - у Цркви не значи ништа. Аутокефалност се не стиче ни кроз чланке, ни кроз земаљске законе, већ искључиво по одлуци њој матичне цркве, засноване на захтјеву вјерног народа и клира те цркве, а признате од других помјесних православних цркава.

ТЕКСТ ИЗ ИСТОРИЈСКОГ ДОДАТКА "ШТА СМО УЗЕЛИ ОД ПРЕДАКА, А ШТА ДУГУЈЕМО ПОТОМЦИМА"

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације