''КОШАРКАШКИ РАТ'' ПОЧЕО РИТУАЛНИМ СПАЉИВАЊЕМ: Необичан спортски сукоб Чачка и Београда, који траје 70 година, не показује знаке смиривања

НЕОБИЧАН "рат" Чачка и Београда напунио је 70 година и нема никаквих знакова да јењава, па је историчар др Милош Тимотијевић одлучио да се позабави хроником овог сукоба. Он је ритуално почео 1952. када је на масовном народном скупу у центру Чачка јавно спаљена лутка од сламе која је представљала тадашњег архинепријатеља кошаркаша из овог града Боре Јовановића, првог професора на смеру кошарке на београдском ДИФ-у.

Фото Архива Др Милоша Тимотијевића

Он је данашњим речником био у сукобу интереса, јер је истовремено био тренер БСК-а, клуба београдских ДИФ-оваца, који су, истине ради, већином били студенти из унутрашњости, укључујући и оне из Чачка, али ни то није могло да га спасе од чачанског гнева.

Момци из Чачка на терену код Соколане 1945. / Фото Архива Др Милоша Тимотијевића

- Нико није жудео за вишесатним путовањима неудобним возовима до провинцијског града. Кошарка је промовисана као спорт за веће урбане центре Југославије, јер би успех неког клуба у малој средини имао слаб одјек у јавности целе земље. Зато је "одјек" у Чачку био веома снажан: Чачани су направили лутку Боре Јовановића, напунили је сламом и јавно је спалили у центру града испред "Абрашевића", преко пута зграде Општине. Била је то у ствари "копија" ритуала на демонстрацијама у Београду 1952. и 1953. у режији југословенске власти која се са Италијом спорила око Трста. На њима су спаљиване лутке председника италијанске владе. За разлику од Београда, чије је демонстрације организовала и каналисала комунистичка власт, Чачани су имали спонтано окупљање, а "непријатељ" је био Београд - описује с осмехом др Тимотијевић ритуални почетак "кошаркашког рата".

Играчи Борца испред Пећке патријаршије / Фото Архива Др Милоша Тимотијевића

Он наглашава да је за ову тему лако наћи саговорнике, али да је проблем острашћеност која не јењава ни после 70 година. Одјеци баскеташког сукоба из 1952. рефлектовали су се на све друге сфере живота и постали део градског идентитета.
- "Кошаркашки рат" је оставио дубок траг и у политици кроз непрестано опозиционарство Чачка према Београду због осећаја "неправедне закинутости". Истину говорећи, често је "сукоб Чачана и Београђана" био, у ствари, сукоб Чачана са Чачанима у Београду. То илуструје амбивалентан став према КК Партизан, који се сматра љутим ривалом који је "отео" најбоље чачанске играче, а истовремено и "чачанском филијалом" без које не би било клуба у Београду. Као доказ се користи аксиом да је модерни кошаркашки клуб створио чачански Кићан, Драган Кићановић, као и да нема бољег тренера од чачанског Жоца, Жељка Обрадовића, а да не говоримо да међу најбољим играчима увек има неколико Чачана. Они се у Чачку не третирају као "домаћи издајници", већ као "наши људи у противничким редовима" - објашњава др Тимотијевић.

Зграда "Абрашевића" где је спаљена лутка / Фото Архива Др Милоша Тимотијевића

ВИШЕ ОД ИГРЕ
СПОРТ је један од водећих облика идентификације у модерном друштву, а у Чачку је кошарка више од игре, указује др Милош Тимотијевић:
- Сваки град поседује скуп обележја који га чини другачијим од осталих, а сви заједно чине идентитет који му обезбеђује трајну препознатљивост. Такмичења привлаче животну енергију појединаца и група у тежњи ка надмашивању ривала у стању "вечитог" супарништва.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације