АДВОКАТИ НА УДАРУ КОМУНИСТИЧКЕ ВЛАСТИ: Браниоци су имали већу самосталност него у послератној Титовој Југославији

НАЈВИШЕ ЈЕ НА МЕТИ био адвокатски ред као највеће уточиште поражених снага. Ова професија је постала врло опасна под новим режимом, а поједини адвокати који су пливали уз воду попут Драгића Јоксимовића су се нашли иза решетака.

Фото: Музеј Југославије/ Сајт БИА/ Архив породице Јовановић/ Фејсбук/ Архив Панчева/ Википедија/ Архив "Новости" и "Борбе"

У мају 1945. привремена управа Адвокатске коморе одбила је да са списка адвоката брише 33 члана који су без икаквог формалног поступка били оптужени за издају. Зато је то Председништво Србије учинило уместо коморе, а уједно разрешило дужности управу коморе и брисало са списка шест њених чланова који су покушали да "заштите издајнике". Привремена управа Адвокатске коморе у Београду је разрешена, а министар правосуђа је овлашћен да одреди свог делегата који ће извршити понован упис у именик адвоката и адвокатских приправника, оцењујући достојност сваког појединца с обзиром на тековине НОБ и његову националну част.

Опозиција је поводом тога донела коментар у коме се подсећа на Закон о адвокатима из 1929. (хваљен пре рата и од В. Симића, тада председника Адвокатске коморе) "који је адвокатском сталежу обезбеђивао самосталност и аутономију. а тиме обезбеђивао да се у време Шестојануарске диктатуре чује бар један слободан глас против неправди, безакоња и самовоље", а затим подсећа јавност на "напредне" ставове Адвокатске коморе поводом хапшења и статуса комуниста у Митровици, Конкордата, шпанских бораца и потписивања Тројног пакта. Овај акт је оцењен као потпуно гушење адвокатске аутономије. У том смислу је адвокат Драгић Јоксимовић поднео ПНС августа 1945. предлог Закона о адвокатској аутономији и независности, у којем се предлаже враћање аутономије, као и да до доношења новог важи закон из 1929, да адвокатске коморе одрже своје скупштине због избора својих органа, као и да се озаконе адвокатски имунитет и професионална тајна. Међутим, према Закону о адвокатима из 1946. установљена је Комисија за адвокате и адвокатске приправнике при влади ФНРЈ, са задатком да изврши својеврсну лустрацију. Услови за поновни пријем у Адвокатску комору и регистрацију приправника су намерно широко постављени: прво да се кандидат није огрешио о НОБ и друго да је био "најмање неутралан" у рату. Око 50 одсто адвоката је на тај начин брисано из списка Адвокатске коморе.

Фото: Музеј Југославије/ Сајт БИА/ Архив породице Јовановић/ Фејсбук/ Архив Панчева/ Википедија/ Архив "Новости" и "Борбе"

Адвокате су штампа и људи из власти нападали приликом одбране политичких и привредних преступника за "бирократско схватање дужности", правничка надмудривања у формалном поступку која нису много битна и слично. Због тога није било препоручљиво да се фронтовци појављују на судовима као браниоци ових народних непријатеља. Једини правници - учесници у кривичном поступку на које није падала сумња били су јавни тужиоци, као представници нове народне државе. Још фебруара 1947. чуле су се овакве оцене: "Адвокатура је остала скоро иста каква је била у старој Југославији. Ту судови треба да утичу и воде борбу против адвоката који тумачећи самовољно законе, несавесно обављају дужност и тиме штете на шој народној држави." Став према адвокатима нарочито добро илуструје докуменат Удбе о стању у адвокатури из фебруара 1952: " ... Политички то су бивше режимлије, руководиоци и активни чланови бивших буржоаских партија, министри, посланици, судије, већина њих активни помагачи и присталице окупатора и домаћих издајника. Физички су већином старци од 50 до 60 година. Идеолошки, то су људи који су темељно оформљени у својим буржоаско-реакционарним схватањима друштва. Морално, то су већином људи ниског карактера, дерикоже, хомосексуалци, пијанице и неморални типови."

У наставку текста се каже да су од 772 адвоката само 24 били симпатизери НОП, и ту је већина била на страни Милана Грола или Драгољуба Јовановића, док су више од половине били активни чланови радикала (чак 212), демократа, ХСС и други странака. "... Данас су од 772 адвоката 246 - отворени, 376 - прикривени непријатељи, западњаци и монархисти, 88 - пасивни, 20 - издајника ибеоваца и само 46 поштених адвоката. Свега 93 је активно у фронту иако чланарину плаћа преко 450, а од 37 чланова КПЈ 11 је искључено због разних грешака опортунистичко-реакционарне природе и 20 се изјаснило за резолуцију ИБ и отишло у издају. На суђењима се 387 адвоката држи непријатељски, 61 адвокат спада у ред ноторних - болесних пијаница, а неколико десетина адвоката су хомосексуалци." На крају овако негативног суда о стању у адвокатури препоручује се "подизање млађег, социјализму и партији оданог адвокатског кадра."

ДРЖАВНO НАСИЉЕ ПРЕМА НЕИСТОМИШЉЕНИЦИМА

У другом извештају оптужују се београдски адвокати В. Ковачевић, М. Поповић, П. Васиљевић, Д. Сабљаревић и други да нимало не помажу суду, већ настоје да ствари што више замагле и да оптужбе по линији ИБ представе не као кривична дела већ као "борбу мишљења и слободу дискусије". Често би се и адвокати нашли на оптуженичкој клупи, попут Страхиње Суботића, В. Ковачевића, А. Мартиновића, В. Благојевића, Д. Јоксимовића, С. Барлеа или би били пребијани од ажурних скојеваца после суђења, попут бранилаца М. Николића и А. Поповића на процесу апотекару К. Новаковићу у Крушевцу 1947. године. Д. Стојадиновић тврди да му је Удба нудила још маја 1949. (док је био у затвору), у замену за слободу, да сведочи како је адвокат Слободан Суботић, који се истакао бранећи омладинске групе пред судом и био ухапшен, у току рата сарађивао са усташама иако му је отац страдао од њих.

Постојала је потпуна контрола и над медијским праћењем судских процеса. Непосредно по ослобођењу у време војних судова процеси су углавном били тајни, а саопштења штура. Од половине 1945. извештава се детаљно само са важних процеса издајницима, колаборационистима и шпијунима ради формирања јавног мњења (нпр. члановима Централног националног комитета, Национално револуционарне српске омладине, Дражи Михаиловићу, Драгољубу Јовановићу и другима). Директива Агитпропа из 1952. ближе расветљава овај феномен. Јавни тужилац се жали Комисији за штампу "да се о неким процесима о којима се није требало писати писало опширно, а о онима којима је требало, дат је врло мали публицитет". У исто време тражи се да се смањи извештавање са процеса (кампања демократизације - нап. аутора) као и да "није више потребно подносити сваки чланак на преглед јавном тужиоцу, већ да он дан раније даје новинарима оптужницу и организује конференције за штампу припремајући јавност".

Фото: Музеј Југославије/ Сајт БИА/ Архив породице Јовановић/ Фејсбук/ Архив Панчева/ Википедија/ Архив "Новости" и "Борбе"

Кривично законодавство и судска пракса у Југославији, као и остале сфере друштвеног живота, у почетку су у потпуности били засновани на искуствима Октобарске револуције и совјетске државе. Као и у СССР где су бољшевици толерисали своје савезнике само до узимања власти да би онда помоћу апарата државне репресије елиминисали сапутнике револуције и успоставили диктатуру, у југословенској револуцији се радило о сличном сценарију у другим околностима (с тим што ниједна партија у фронту није имала политичку тежину руских есера). Међутим, велика сличност је постојала само првих неколико година после Другог светског рата, док су се касније, а нарочито после велике шизме и разлаза са Информбирoом, као и настојањем да се афирмише социјализам са људским лицем, околности измениле.

Судски политички процеси су остали пракса у јутословенском друштву, али су казне постале умереније и блаже, а кривични поступак знатно више уприличен правима окривљених у модерним демократским законодавствима, него што је био у годинама совјетског терора. С друге стране, употреба судско-полицијског апарата у разрачунавању са политичким противницима није само увезен феномен који је настао као последица имитације совјетске теорије и праксе већ је много сложенијег карактера и има дубље упориште у милитаризму и одсуству демократске друштвене традиције. Формирање преких судова - судова за заштиту државе, употреба политичке полиције, тужилаштва и суда у обрачуну са политичким неистомишљеницима, добрим је делом искуство Југославије (пре ње и Србије) од њеног настанка. Наравно, када је реч о масовности и интензитету државне репресије, њеној свеприсутности у првим годинама после Другог светског рата - она је ипак неупоредива са било којим периодом у модерној историји Србије и Југославије. 

Препоручујемо

Друштво

3 1

ИНСТРУМЕНТАЛИЗАЦИЈА ПРАВОСУЂА ЗА ОБРАЧУН СА ПОЛИТИЧКИМ ПРОТИВНИЦИМА: Пресуде по диктату партије и ОЗНЕ

06. 02. 2023. у 17:00

Друштво

7 8

КОСОВО И МЕТОХИЈА - ВЕЛИКА И КОБНА ГРЕШКА ЗАПАДА: Нове и тешко издржљиве претње

05. 02. 2023. у 17:00

Друштво

2 3

СРБИ ОСУЂЕНИ НА ЗАТВОРЕНИЧКИ ЖИВОТ: Оснивање Призренске лиге као избегавање казне за уништење хришћана у Старој Србији

04. 02. 2023. у 17:00

Друштво

1 5

ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ СРБА: Извештаји руског конзула о панисламизму и Албанској лиги у Старој Србији

03. 02. 2023. у 17:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације