ПЕТРОВА ОСТАВШТИНА ЗА БУДУЋНОСТ: Срнић београдском Универзитету поклонио три стана
Стипендирао тројке из Ваљева, поклонио око 1.000 књига библиотеци у Чачку...
СВИ ми умиремо само једном, а велики људи два пута: једном када их нестане са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбина, написао је у роману "На Дрини ћуприја" наш нобеловац Иво Андрић. Велики добротвор Петар Срнић (1934-2023) преминуо је 11. јануара ове године у Београду, али је његов задужбинарски дух наставио да живи. Све што је стварао и стекао за готово шест деценија рада, оставио је младим нараштајима.
Знао је добро овај племенити човек да није богат онај ко има, већ онај ко дарује, па је у маниру старих, великих српских добротвора и задужбинара, тестаментом завештао Београдском универзитету три стана (укупне површине око 200 квадрата) у центру престонице Србије, како би се стипендирали надарени студенти, пре свега из Моравичког округа. Намера му је била да Универзитет, по његовој смрти, од закупа помогне студенте који ће да остану у Србији и да отаџбини својим знањем помогну. И то је тек једно од низа доброчинстава за која овај добри човек није тражио ни захвалност ни признање. Ипак, 2009. добио је Специјалну плакету "Вечерњих новости" за најплеменитији подвиг године, а прошле године на Сретење, поводом Дана државности, председник Александар Вучић га је одликовао Златном медаљом за изузетне заслуге у хуманитарном раду, несебичну помоћ и доброчинство.
У његовим несебичним даривањима родном селу Остра, чачанској библиотеци, породици Влајковић из села Ставе код Ваљева и ко зна коме још, подржавале су га супруга Паулина, која је преминула 2008. године, као и ћерка Светлана. После очеве смрти, Светлана, опет захваљујући очевим доброчинствима, није остала потпуно сама. Често је посећују "ваљевске тројке" Анка, Стојан и Анђелка Влајковић, којима је Петар помагао док су студирали.
- Стојан је носио крст на сахрани. Не прође дан да не сврати. Бескрајна је захвалност, његова и његових сестара - прича нам Петрова ћерка.
Прича нам Светлана и како су се укрстили путеви њене и породице Влајковић из околине Ваљева:
- Тата је у новинама прочитао текст о тројкама породице Влајковић, које су заједно уписали Машински факултет. Било му је дирљиво, јер су тројке ретке и решио је да их потражи. Пронашао је Анђелку, Анку и Стојана и понудио им је стипендију.
После завршетка студија Стојан је најчешће посећивао Петра, кога је цела породица Влајковић сматрала не само добротвором већ и пријатељем.
- Подршка господина Пере била нам је од највећег могућег значаја - финансијска, али ништа мање и морална - рекао је Стојан једном приликом за наш лист. - Много смо научили од њега и много тога ћемо усвојити и применити у својим животима. Првенствено мислим на дарежљивост и спремност да се помогне онима којима је то неопходно. Пера нам је био као члан породице. Није био старомодан, већ прави господин, а понео је много тога доброг из свог краја. Својим примером показао је како би свако од нас требало да живи, да човек вреди само онолико колико другима даје. Имао је невероватну енергију, која га није напустила до задњег дана.
СВОЈУ ЗЕМЉУ ТРЕБА ПОМАГАТИ
СРНИЋ се својим доброчинствима није хвалио, већ је истицао да воли људе и да се радује туђем успеху.
- Весели ме што знам да ћу и после смрти моћи некоме да помогнем - говорио је. - Ваљда ће моја прича пробудити још некога ко има много веће богатство да размисли и да на овај начин помогне својој земљи. Свако ко је у прилици треба да помогне. У време немаштине посебно. Зашто би талентовани млади људи због сиромаштва били спречени да студирају? Помажући њима, помажемо и Србији.
Успомене на оца су свеже. И туга. У пространом стану на Црвеном крсту све подсећа на њега.
- Био ми је најбољи пријатељ, па тек онда отац. Били смо другари, у свему смо се слагали - гледа Светлана у урамљену Петрову фотографију на комоди. - Мама је била строга, а тати сам могла увек све да кажем. Разумео ме је, подржавао, саветовао. Имао је огромно срце, не само за своју породицу већ за све људе. Разговарали смо да имовину завештамо некој болници, или некоме да помогнемо, али је мој отац сматрао да је најбоља помоћ улагање у младе, њихово знање и образовање. Надао се да ће се од изнајмљивања станова годишње стипендирати макар 20 студената.
Прича нам Светлана и како је њен отац чинио много за свој завичај, како је после пожара 1996. године обезбедио средства за реновирање Дома културе у селу Остра, у коме је била и здравствена амбуланта. Захваљујући његовом ангажовању, амбасаде Норвешке и Холандије су потпуно опремиле ту здравствену установу. Учествовао је Петар и у изградњи водоводне мреже и асфалтирању путева, како би његови сељани имали пристојне услове за живот, био је један од највећих приложника за изградњу Храма Свете Петке у родном селу.
- Кад он није могао, помоћ је тражио од других. Упоран је био и та особина, уз рад и труд, донела му је много у животу - сетан је осмех на Светланином лицу. - Знао је да неколико пута закуца на иста врата како би помогао другима. Имао је огромно срце и велику емпатију.
Из Остре је Петар октобра 1944. године са својим дедом и ослободиоцима стигао у Београд. Често се сећао да је тада на себи имао кошуљу сашивену од столњака који је његова мајка купила за пола килограма кајмака и опанке од старе гуме. Сећао се и како га је деда саветовао да никад не укаља образ и да кад год је у прилици помогне другима. Касније се запослио у Фабрици мотора Раковица и уз посао завршио економски факултет. Постао је директор издавачког предузећа "Привредно-финансијски водич", а затим имао сопствену издавачку кућу и штампарију.
- Тата је волео књиге, уметност и уметнике - показује нам руком Светлана слике које су прекриле све зидове великог породичног стана. - Имао је библиотеку од неколико хиљада књига. Двоумио се да ли да те књиге дарује школској библиотеци у Остри, али младих скоро да више нема у селу. Зато их је поклонио библиотеци "Владислав Петковић Дис" у Чачку.
ПОСЛЕДЊА ПОСЕТА ЗАВИЧАЈУ
КАДА је продао викендицу и имање у родном селу, а сав новац, око 30.000 евра, поклонио за изградњу Цркве Свете Петке у Остри, Срнић се радо одазивао позиву својих земљака. Они су га прошле године позвали да дође на храмовну славу, одговорио им је да жарко жели макар још једном да види свој завичај. Скупио је снагу и отишао. Последњи пут, тог 27. октобра минуле године, био је у својој Остри.
Добротвор Петар Срнић сахрањен је 14. јануара на Новом гробљу у Београду. До вечне куће, осим породице и пријатеља, испратили су га представници Београдског универзитета и, наравно, његови земљаци из Остре.
ТАЧНО НА ОВОМ МЕСТУ БИ МОГАО ПОЧЕТИ ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ: Путин га сматра својом територијом, НАТО трупе већ распоређене
ОВАЈ снегом прекривени гранични мост између две средњовековне тврђаве у делу Естоније где се говори руски, могао би бити место где ће започети трећи светски рат, пише Политико.
26. 12. 2024. у 08:55
ПОЈАВИЛА СЕ ШОК ТВРДЊА: "Руси су оборили авион у Казахстану, погледајте трагове експлозије на репу летелице"
АВИОН Азербејџан ерлајнса, који се 25. децембра срушио на путу за Русију, можда је оборен руском ракетом земља-ваздух, према извештајима руских медија који нису наклоњени Кремљу и руском председнику Владимиру Путину.
26. 12. 2024. у 07:44
А ПОСЛЕДИЦЕ? Кина гради највећу хидроелектрану на свету - иселиће милионе људи, "кешираће" невероватне 35 милијарде долара
ПРОИЗВОДИЋЕ троструко више од 88.2 милијарде kWh, колики је пројектовани капацитет тренутно највеће хидроелектране на свету - "Три кланца" у централној Кини.
26. 12. 2024. у 14:37
Коментари (0)