СУДСКИ ПРОЦЕС ПРОТИВ САВЕЗА ДЕМОКРАТСКЕ ОМЛАДИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ: У полицијској рацији 1948. године ухапшено више десетина ђака реакционара

ИНТЕРЕСАНТАН је процес пред Окружним судом за град Београд (у згради где је данас седиште СПО у Кнез Михаиловој) о којем је, захваљујући објављеним мемоарима Борислава Пекића, тада 19-годишњег студента историје уметности, јавност највише упозната.

Фото: Музеј Југославије/ Сајт БИА/ Архив породице Јовановић/ Фејсбук/ Архив Панчева/ Википедија/ Архив "Новости" и "Борбе"

Борислав Пекић још као ђак у основној школи није мировао. Формирао је најпре од својих приjатеља у Баваништу (где је у време окупације живео и учио школу) илегалну демократску групу која је у лето 1946. у Баваништу, Брегу и Селанцу, излепила по кућама и капијама 12 летака. Све пароле је осмислио и написао Пекић још у Београду. Текст је писао руком, а користио је црвену оловку и мастило. Учитељица Вера Јованов-Коровљев, пријатељица Пекићевих (иначе ватрени поборник комунистичке идеологије), када је сазнала за његове активности, упозоравала је његове родитеље и самог Пекића, али без успеха.

Од ослобођења био је члан и више београдских ђачких дружина, од којих се једна звала "Плава пантљика". У полицијској рацији крајем августа 1948. ухапшено је више десетина ђака реакционара са Врачара и Неимара који су послати у Чортановце да чупају репу под оптужбом да су мондени и фрајери међу којима и тада један од најбољих Пекићевих другова Мирон Флашар као и Иван Спужић (обојица касније угледни професори универзитета) и многи други.

Дванаест ученика и студената из Београда, ухапсила је Удба између 6-7. новембра 1948 (иако је тек 11. новембра 1948. издато решење о отварању истраге од Јавног тужилаштва) и 5/9 маја 1949. изведено на оптуженичку клупу у згради Првог општинског суда (Кнез Михаилова 50) јер су у земљи организовали удружење СДОЈ са фашистичким циљем." Осморица окривљених, наводно, стварају поменуту организацију с намером да "пропагандном политиком и оружаном борбом оборе постојећи поредак у ФНРЈ, федеративно уређење државе, равноправност и братство и јединство наших народа и народности као и народну власт."

Фото: Музеј Југославије/ Сајт БИА/ Архив породице Јовановић/ Фејсбук/ Архив Панчева/ Википедија/ Архив "Новости" и "Борбе"

Оптужба је навела да су ученици гимназије у Београду током 1945-1946. године, руковођени "непријатељским побудама" према ФНРЈ, формирали илегалне групе од неколико лица. Непријатељска активност се огледала у разбијању "... јединства организације Народне омладине и ометање рада омладинске организације, путем ометања правилног избора руководства и политичког васпитања омладине и у ту сврху изазивајући нереде на ђачким састанцима." (Оптужбу је заступао тужилац Н. Мартиновић, заменик београдског окружног, судија је био Предраг Елезовић док су адвокатски тим чинили прекаљени адвокати: Б. Радовић,бранио Пекића, затим В. Ковачевић, М. Поповић, В. Лукић И. Леви, М.Тимотијевић, М. Павличевић, Ж. Стошић и Р. Игњачевић)

Идеја о формирању организације, наводно, зачела се у лето 1947, када су првоокривљени Слободан Јеремић и другоокривљени Б. Пекић били на радној акцији Шамац-Сарајево, где су постигли договор о формирању организације. Чланству су потом приступили и други реакционарни омладинци. Јула 1948, разне групе су спојене у удружење названо СДОЈ, а затим је формиран Главни одбор чији је председник био Јеремић, политички секретар Пекић, организациони секретар Д. Зорић, акциони секретар А. Лазовић и члан Главног одбора С. Станојевић. Чак је и међу студентима формиран и тзв. Универзитетски одбор, чији је председник био С. Станојевић а чланови З. Рацић, Р. Павловић и Ђ. Милинковић. Планирано је и формирање и Средњошколског одбора и пријем 100-150 лица у организацију.

Фото: Музеј Југославије/ Сајт БИА/ Архив породице Јовановић/ Фејсбук/ Архив Панчева/ Википедија/ Архив "Новости" и "Борбе"

СЛОБОДНА ЉУБАВ ПО БУЏАЦИМА БУРЖОАСКИХ АЗИЛА

Борислав Пекић у мемоарима потврђује да су имали бројне ћелије: "... У свим београдским гимназијама и на већини факултета, да је број обухваћених лица био знатан, да смо имали неку врсту приручне штампарије, фондове на бази самофинансирања, али и других неграђанских извора прихода којим су се служили Робин Худ и Лењин, комуникациону мрежу, дискусионе клубове - али више од свега имали смо - вољу." "За зло им је", како каже сам Пекић, узето и "супротстављање акцијама СКОЈ као што је покушај "дефашизације" у III београдској гимназији фебруара 1946, изостајање из школе о верским празницима, организован одлазак на часове веронауке, што су делили примерке Демократије у школском дворишту... и слично ризикујући да нас пошаљу на вишемесечно "чупање репе у Чортановцима", што је била честа казна за непријатељске елементе међу школском омладином."

Ипак, како каже Пекић, за разлику од фанатичних скојеваца опчињених политиком њима као младим људима политика није била све они су се супротстављајући се режиму добро забављали, слушали музику, дружили се са девојкама... ,,Између честих илегалних акција приређивали смо још чешће журеве са плочама из Америчке читаонице, упражњавали слободну љубав по буџацима замрачених нереквирираних азила буржоазије, одлазили у оперу, барове, редовно се кладили на коњским тркама; укратко - како се то онда говорило - зезали се." (Пекић наводи како су на присилан рад окопавања репе у Чортановцима, као беспосличари и хулигани, слати ученици који се нису пријавили за добровољне радове, слушаоци џез плоча из Америчке читаонице, колпортери "Гролове" Демократије и други)

Програм који је припремио Слободан Јеремић наводи да је "Југославија постала роб једне крваве власти" и позива чланство да ствара "дух побуне и отпора" те да "се припрема за борбу против комунизма уз помоћ западних демократских држава". Пекић је саставио Статут, по којем је дужност чланова СДОЈ, поред осталог, да се неуморно спрема за идеолошку и оружану борбу против комунизма.

У пресуди К-147/49 ОД 14. МАЈА 1949. прецизно се наводе инкриминисане делатности групе: оснивање "интелектуалног клуба" у којем би се расправљале политичке, социолошке и филозофске теме са становишта западне демократије; штампање и растурање летака непријатељске садржине; издавање листа "Глас младих". У ту сврху су набавили један шпирограф, два гештетнера, хемијски индиго, матрице и дали оптуженом Пекићу 4.000 динара да набави писаћу машину. Гештетнер су украли из Словенског дома Розман у Београду, а припремали су и крађу неколико писаћих машина из музичке школе IV рејона.

Фото: Музеј Југославије/ Сајт БИА/ Архив породице Јовановић/ Фејсбук/ Архив Панчева/ Википедија/ Архив "Новости" и "Борбе"

Наводно спремали су и шпијунске извештаје о "Војно-хемијском заводу у Београду, маневрима југословенске армије на територији Баната, грађењу моста на Дрини од стране војних јединица, малтретирању омладине у логорима, извозу свиња и откупу, да је један виши функционер наше земље полудео..." Главни одбор је чак припремао "да успостави везу са двема империјалистичким силама, преко њихових читаоница у Београду". За овај процес је према неким наводима требало везати и врх остатака опозиције. Пекић, који је касније дошао до свог предмета, наводи да је осим оптужби о формирању Интелектуланог клуба уз сагласност Милана Грола у истрази покушано, накратко додуше, да се он окриви и за учешће у формирању илегалне групе иако се Грол оштро противио сваком илегалном раду. Појединачно, Слободан Јеремић се терети "да је у Трећој мушкој гимназији у Београду 1945. формирао групу од шест истомшљеника по упутствима издајника Браце Борисављевића, који је у то време радио у демократском клубу Милан Грола с циљем да преузме руководство Народне омладине". Творац је програма у којем између осталог стоји да се "... Бољшевичка Русија нашла међу победничким савезницама јер јој је смртна опасност претила. Екстремности између двеју победничких страна се све више заоштравају и оне се не дају решити за зеленим столом... Стицајем околности, Балкан а са њиме и Југославија, укључили су се у интересну сферу бољшевика, а с тиме је Југославија постала роб једне крваве реалистичке страсти. Борба против комунизма, као једино средство за одбрану демократије од непријатеља културе човечанства - комунизма."

РИГОРОЗНЕ КАЗНЕ ЗБОГ ОМЕТАЊА НАРОДНЕ ОМЛАДИНЕ

Према пресуди Борислав Пекић "... од ослобођења наше земље бавио се непријатељском делатношћу. Током 1945. примио је један летак од неког четника и носио га разним лицима на читање, а 1946. написао је и излепио по Баваништу и Панчеву више непријатељских летака ...у то време сам је писао летке неприј атељске садржине и растурао их у школама... По доласку у Београд наставио је са својом издајничком делатношћу међу омладинцима Треће гимназије."

"... Душан Зорић је са Пекићем и Лазовићем формирао илегалну групу у школи и преузео обавезе из организације. Стеван Станојевић, Ђорђе Милинковић, Радослав Павловић и Зоран Рацић примили су понеког у организацију, упознали су га са Статутом и написали понеки летак. Деветоокривљени Митја Груден, рођен у Трсту, Словенац који је живео у Београду и похађао Трећу мушку гимназију је, наводно, путовао у Љубљану у вези са шпијунском организацијом, чији је центар у иностранству, постао њен члан и примио се задатка да у Београду формира шпијунску групу."

Ђорђе Олејник је примио "шпијуна на спавање" када је долазио из Словеније.
Првослав Јовановић је прикривао летке које је писао Милинковић, држао их у стану, као и једну француску пушку, коју му је дао Милинковић, а учествовао је у крађи писаће машине из музичке школе за потребе организације.

Страхиња Димитријевић је постао члан "шпијунске организације" коју је формирао Груден и учествовао је у акцији "отимања докумената од једног службеника у Улици проте Матеје", коју је организовао Груден.

Најстроже је кажњен Ђорђе Милинковић са 12 година затвора, Јеремић, Зорић и Груден осуђени су на по 10 година, Пекић је првостепеном пресудом такође добио 10 година. Д. Зорић и С. Станојевић кажњени су са по 6 година, са 4 године кажњени су Р. Павловић и З. Рацић, а по 3 године добили су Ђорђе Олејник и Првослав Јовановић. Најбоље је прошао С. Димитријевић - затвором од једне године. Оптужени Р. Павловић, З. Рацић, Ђ. Олејник, П. Јовановић и С. Димитријевић ослобођени су оптужбе за кривично дело шпијунаже. Све затворске казне пратила је осуда на принудни рад, конфискација имовине и губитак грађанских права. Суђени су по Закону о кривичним делима против народа и државе, и то због "организовања удруживања са фашистичким циљем противу уставног поретка у ФНРЈ." (чл. 6. и 8)

У скромном образложењу (5-6 страна) стоји да су "сви оптужени непријатељски расположени према тековинама НОБ, још одмах после ослобођења заузимају свој негативан став према прогресивном раду "Народне омладине", делују у сваком моменту деструктивно, како би умањили темпо рада и развоја "Народне омладине", у подизању земље из рушевина рата и изградњи социјализма у нашој земљи, оптужени не успевају да умање значај рада "Народне омладине", не успевају да добију већи број присталица за своје идеје и акције, сем малог броја једномишљеника... "

Фото: Музеј Југославије/ Сајт БИА/ Архив породице Јовановић/ Фејсбук/ Архив Панчева/ Википедија/ Архив "Новости" и "Борбе"

Казне су биле непримерено благе за тадашње прилике и повећану будност која се захтевала од правосуђа; адвокатски тим одбране, састављен од угледних београдских адвоката (предвођених В. Ковачевићем, М. Поповићем и другим) ипак се жалио очекујући, као и обично, да другостепени суд казне ублажи. Међутим, супротно очекивањима Врховни суд Србије је био неупоредиво драстичнији, уважио је жалбе јавног тужиоца, па је пресудом Кж-600/49 од 20. јуна 1949. одбио жалбу одбране прихвативши сугестије јавног тужиоца и преиначио првостепену пресуду у погледу казне: Ђ. Милинковић кажњен је са 16 година са принудним радом; С. Јеремић, Б. Пекић, А.Лазовић са по 15; Д. Зорић са 14; М. Груден са 12; С. Станојевић 10; Р. Павловић и З. Рацић на 6; и Ђ. Олејњик и П. Јовановић по 5 година - сви са принудним радом, конфискацијом и одузимањем грађанских права као споредним казнама. С. Димитријевић је кажњен са 3 године затвора са принудним радом.

На тај начин по основу Закона о кривичним делима против народа и државе Окружни суд је изрекао казне дванаесторици младића, старости 18-21 године, од укупно 81 годину затвора, а Врховни суд Србије од 122 године, тј. први је за сваког изрекао просечно казну од 6 година и 7 месеци, а други казне у просеку 10 година и 1 месец. У суштини, у оба случаја, радило се о безазленој делатности без стварних последица, а драстичне казне имале су циљ само застрашивање потенцијалних противника и даље учвршћивање револуционарног режима потпуном елиминацијом грађанске опозиције.

КОЛЕКТИВНИ ЗАТВОР ЗА СЛОБОДНЕ ЉУДЕ

Ако се упореде казне у овом процесу са суђењем Национално-револуционарној српској омладини (НРСО) маја 1946, где се радило о сличној делатности илегалне омладинске организације а изречене казне у просеку између две и три године, види се неупоредиво чвршћа рука државе с обзиром на то да се потоњи процес одвијао у години која је по режим, на спољном и на унутрашњем плану, била најтежа од завршетка Другог светског рата.

У другој групи СДОЈ, која је ухапшена нешто касније, био је и Љубинко Јовичић, који је осуђен на 4 године, заједно са још седморицом: Душаном Марковићем (осуђен на 5 година), Балшом Младеновићем (осуђен на 4 године), Бориславом Косановићем (3 године), Богданом Бајшанским (3 године), Димитријем Станојевићем (1 година), Мирославом Гобецем (5 година и 6 месеци) и Ђорђем Скерлом (20 месеци).

Љубинко Јовичић о својој робији каже: "Марта 1949. сам ухапшен. Многи чланови СДОЈ су већ били у затвору а суђење је одржано у јуну 1949. године. Мене је одао Душан Зорић који је толико био мучен да је попустио. Двојица иследника су били мучитељи и садисти П. Сабљић и В. Поповић, запретили су нам пред суђење да ако неко помене да је мучен или да је признање изнуђено "појешће га мрак." Робијао сам у Забели радио на разним пословима у ковачници, градилишту, изношењу џакова... По зверствима над затвореницима истакли су се управник Ракчевић (распоп) и помоћник Урдаревић. После две и по године сам помилован."

Фото: Музеј Југославије/ Сајт БИА/ Архив породице Јовановић/ Фејсбук/ Архив Панчева/ Википедија/ Архив "Новости" и "Борбе"

Причало се да је Пекићев отац Војислав као полицијски чиновник дошао до Ранковића и да је Бориславу понуђено да потпише да се одриче идеја СДОЈ уз замену за пуштање из затвора, на шта је овај наводно демонстративно поцепао папир и узвикнуо: Живела демократија! Пекић је после премештања из истражног затвора у Београду, одслужио више од пет година у КПД Митровица, Пожаревцу и Нишу све до велике амнестије крајем 1953. када је пуштен на слободу (а не после шест, крајем 1955). (Додуше, ту слободу је Пекић касније попут Орвела дефинисао као колективни затвор и доживотну робију за све слободне људе.)

Плава пантљика је антикомунистичка омладинска организација која је деловала у Зрењанину. Међу ухапшенима између осталих били су Божидар Стојић и Војислав Кромпић. Стојић Божидар (1926.) из Зрењанина. Као студент такође припадник омладинске илегалне организације "Плава трака", ухапшен и осуђен у Зрењану на 7 година робије пред Окружним судом у Зрењанину. Само у Зрењанину разоткривено је и осуђено око 6 оваквих илегалних група. Већи део робије провео је у издвојеном објекту Трепча на температури преко 45 степени, где је "сваки осуђеник изливао из чизме зној" због чега је често долазило до болести и смрти. У истражном затвору у Београду није прошло дана без батина и био је стално везан (осим за нужду). Са робије је изашао тек пошто је одслужио свих седам година 1955. године. Избачен је са Правног факултета због губитка грађанских права, успео је да упише Филозофски факултет - историју 1955. и завршио 1959, запослио се и радио у једном месту у Босни (није хтео рећи ком због могућих проблема са пензијом) јер у Србији није могао наћи посао због негативних карактеристика.

Било је и много других омладинских продемократских групација широм Србије а углавном се радило о ученицима и студентима. Таква илегална организација под именом ОДЕС (Омладина демократске странке) постојала је у Краљеву. Њен неформални вођ био је Душан Јараковић, а имала је 15-20 чланова. Радомир Бијорац, тада седамнаестогодишњи члан те групације, сведочи да су проваљени и сви похапшени јула 1949. године. Да је Јараковић осуђен на 4 године, он на 3, а сви остали чланови на 1-3 године. Један део групе је казну издржавао у Сремској Митровици, а други, у којој и Биорац, у Забели. 

Препоручујемо

Друштво

3 1

ОПТУЖЕН ЗА САРАДЊУ СА СТРАНИМ СЛУЖБАМА: Казнени поступак државе у случају против Драгољуба Јовановића

10. 02. 2023. у 17:00

Друштво

6 3

ТИТО ЈЕ БИО НЕУМОЉИВ: Све о елиминацији Драгољуба Јовановића

09. 02. 2023. у 17:00

Познати

0 0

НИЈЕ МОГАО НИ ДА ПРИЂЕ ТЕЛЕВИЗИЈИ Миланче искрен: У каријери ми је ОДМОГАО омиљени колега

10. 02. 2023. у 08:14

Познати

0 0

"БИЛО ЈЕ МОМЕНАТА ДА МРЗИМ ЉУДЕ" Деа Ђурђевић открила да и даље нема контакт са оцем

10. 02. 2023. у 07:48

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације