СРЦЕ МАЈКЕ МЕ ПОКРЕНУЛО ДА ПОЛЕТИМ: Мехдија у осмом месецу трудноће скочила у ледену реку Рашку и спасла девојчицу

ДЕЦА су била са мном. Моја ћеркица и син. Једно уз једну, друго уз другу руку. Било је хладно и клизаво, тог дана. Време кад се ђаци враћају из прве смене.

Фото И. Маринковић

Тргло ме нешто, неки пригушени глас. Погледам, таласи већ вуку дете. Још само плута ранац на леђима детета. Скочила сам. Моја деца су вриштала. Извукла сам дете на обалу.

Било је живо. Пришли су људи. Не знам ко је све у том тренутку пришао да помогне. Не знам ни ко је мени помогао да изађем из реке. Тек касније сам била свесна опасности: шта би било да су моја деца кренула за мном! Шта би било са мном. Осми месец трудноће, стомак до зуба... Кад су ми јавили да се девојчица опоравља, мир ми се у душу уселио. Тада, као свих ових година. И, у души ће бити до краја.

Овако је са Мехдијом Хамбелић, женом златног подвига у акцији "Новости", која слави живот и људе спремне да себе жртвују за другога, започело једно поподне у Новом Пазару.

У свом делу она се узвисила овде, крај реке Рашке. Живи са сином Асмиром и његовом породицом. Старији син и ћерка, они из чијих се ручица истргла да спасе непознато дете, на другим су адресама. Али су увек заједно. Деца, свесни величине подвига мајке, не заборављају најтоплије гнездо. Поштују време у коме је слављена и хваљена. И ово, данас, по коме је препознају. По коме препознају и њену децу, стасалу на крилима њене пожртвованости и доброте.

Са осталим добитницима плакете 1982., Фото архива

Асмир је њено најмлађе дете. Оно, које је тек живело осми месец у мамином стомаку, када је његова мајка скочила у реку по живот непознате девојчице.

Сусрету са Хамбелићима претходило је наше тумарање по Пазару. Онај Пазар од пре четири деценије, није овај град. Сналазимо се, ипак. Улица се зове Карађорђева. Мехдију овде сви знају. Кажу нам: "Ту је наша хероина".

Дочекао нас је Асмир. Дочекао, тако, као да се од рођења познајемо. Ми кажемо: "Пре рођења"!

- Питам мајку: "Новости" се најавиле? Јесу ли ти казали када ће доћи? Да спремимо?

Дочекамо? Послужимо, почастимо... Е, њој је било непријатно да вас условљава. Каже ми: "Људи имају још посла". Спремите ви проје, сира и ...

Дочекали су нас као да долази неко њима најрођенији. Неко, ничим према њима, никад огрешен. Мирисало је све чистотом душе. Мехдија, отмена, као сви отмени. А, напаћена, види се то у њеном лицу. Деветнаест година је неговала оболелог супруга, а бдела над судбинама деце. Испраћала их и дочекивала стрепећи. Иза ових бора је дубока трпељивост у породици и доброти у времену бројних искушења.

- Добро дошли, "Новости" нас једино не заборављају - казала је.

Скромно је примила наше подсећање на причу о подвигу, који је на примеру ове благе и тихе жене утемељен у древном импулсу развио највећу вредност - импулс мајке.

- Почетак јануара 1982. године, јел тако мајко (погледао је Асмир у Мехдију и обоје су се насмејали). Ти си тада са мном скакала у реку Рашку - шали се Асмир са мајком.

- И ти и ја, било би праведно да добијемо плакете за Подвиг. Поготову сам заслужио када је цела Југославија објавила: хероина Мехдија родила ћерку. А родио се син. Ето мајко, ниси ни знала да је с тобом, све време твоја Асмира. Кад новинари пронесу вест, у то се некад није сумњало.

Фото И. Маринковић

Шале се Хамбелићи. Асмир зна како мајци да врати осмех. А, најлепше јој осмех враћа унука Беба, најмлађа од седморо унука. Једна од унука, ускоро ће бити правник. Никога Мехдија посебно не истиче. Само ово малено, Бебу, која јој се врзма око ногу.

- Нисам желела да истичем, то, што сам учинила за нечије дете. То је, сматрам, у мојој породици, у нашој кући, обично и једноставно: у тешком тренутку помаже нам само самилост - каже Мехдија.

- Никакво, највеће земаљско благо, не даје срећу. Срећа је само оно што у срцима носимо. И само се један испит полаже: живот!
Враћамо време...

Додела признања за најплеменитијег Југословена 1982. године. Свечаност у Старом двору.

А, после, посета добитника редакцији. Мехдија Хамбелић блиста. Лепа. Прелепа. Крупна и здрава. Једра у покрету и погледу. Достојанствена. Прима плакету из руку професора др Павла Грегорића, првог председника жирија наше племените акције.

Када су Тања Бошковић и Миша Јанкетић, а Радио Београд огласио образложење о подвигу жене која је у осмом месецу трудноће скочила у ледену реку да спасе туђе дете, сви су плакали. Само је она, Мехдија, сузу замрзла као онда када је полетела у бујицу.

- Била сам сва мокра, како ћу таква у кућу... Свратила сам код комшинице да се осушим - сећа се Мехдија.

- Целу ноћ, болови ме одузимају. Сутрадан кажем мужу: изгледа да морам код лекара.

Са осталим добитницима плакете 1982., Фото архива

Зачудио се и уплашио. Мислио је да је неки проблем са трудноћом... Није, одговорила сам му. Показала огуљена колена. Док су ме извлачили из корита реке камен ми је сву кожу подерао са ногу. Све сам му испричала, а он ми каже: "Свака ти част, жено!" Те његове речи за мене су велики орден.

А, када нам је међу драгоценостима показала плакету "Новости" за подвиг, коју ова породица чува, упркос изазовима времена, више од четири деценије, задивило нас је. Нису једини. Невероватно је и дирљиво с каквом пажњом племенити људи, подвижници у акцији "Новости", чувају и негују успомене када су овенчани плакетом племенитости. Човекољубља. Доброте.

Са осталим добитницима плакете 1982., Фото архива

НИ ШКОЛЕ, НИ УЛИЦЕ

НОВОПАЗАРЦИ су у више наврата, путем друштвених мрежа, предлагали и локалној самоуправи предочили подвиг Мехдије Хамбелић и тражили да се њено дело угради у име неке школе, дела улице, обданишта... Да се једна од државних институција симболизује именом жене коју је славила цела, велика Југославија. Одговора надлежних није било. Не, до сада. Молимо их, у времену које предстоји, да се упишу у непролазну вредност које симболизује Мехдија Хамбелић. Да славе живот, у име живота, док је она жива.

Са осталим добитницима плакете 1982., Фото архива

ПЛАКЕТА, НАЈВЕЋА ДРАГОЦЕНОСТ

РЕЧ по реч, данас, у кући Хамбелића. Мехдијине очи зелене, крупне и блиставе. Засијају кад говори док из ормара, где се чувају драгоцености за поколења, отпакује плакету "Новости" за подвиг. Е, тек тада блага суза крене.

- Чувамо, чувају деца као највећу драгоценост - каже Мехдија.

- "Новости" нас једино не заборављају. Сваки јубилеј живимо с вама. И сваку причу.

Препоручујемо

Специјал

1 4

ПЛЕМЕНИТОСТ КОЈА СЕ ПАМТИ: Прота Милан Борота и његова супруга Ружица одгајили 53 девојчице - ратну сирочад

14. 02. 2023. у 12:00

Друштво

0 3

ПЕТРОВА ОСТАВШТИНА ЗА БУДУЋНОСТ: Срнић београдском Универзитету поклонио три стана

07. 02. 2023. у 12:00

Друштво

1 14

КРОЗ СМЕТОВЕ ПЕШАЧИЛА 26 КИЛОМЕТАРА ДА ПОРОДИ ИЛИНКУ: Човештво бабице Анице из Ивањице се не заборавља ни после више од четири деценије

31. 01. 2023. у 07:00

Друштво

0 2

ДУЖНИ СМО ДА ЧИНИМО ДОБРА ДЕЛА: Призренска Богословија прибежиште и уточиште свом народу у најцрњим данима погрома, лета 1999. године

24. 01. 2023. у 11:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације