СРБИ САМИ МОРАЈУ ДА ИЗБОРЕ СЛОБОДУ: Стварање Светог савеза православне Русије, римокатоличке Аустрије и протестантске Пруске

ПРЕДСТАВНИЦИ великих сила окупили су се на Бечком конгресу, од септембра 1814. до јуна 1815, да би обуздали моћ Француске и спречили сваку опасност од нових револуција.

На Бечком конгресу је формиран Свети савез европских великих сила, Фото Музеј историје Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, из књге „Велике силе и Срби“, Википедија

Дипломатија је била вештина и занимање аристократије. Уздрмано Француском револуцијом и Наполеоновим ратовима, европско племство схватило је Бечки конгрес као прилику да покаже сав свој сјај, на различитим церемонијалним окупљањима, у салонима, на баловима и забавама.

На конгрес су стигли представници 216 европских држава и земаља, свих осим Османског царства. У средишту пажње били су руски цар Александар I и аустријски канцелар Метерних. Роберт Стјуарт, лорд Кеслреј, министар спољних послова Велике Британије, силе вишеструко јаче од Аустрије, није имао Метернихову харизму и утицај. То се могло рећи и за кнеза Карла Аугуста фон Харденберга, канцелара Краљевине Пруске. Највише дипломатског искуства од свих имао је кнез Таљеран, али је, пошто је представљао поражену силу и краља кога су окупатори довели на власт, морао да се бави избегавањем понижења и одбраном остатака некадашње моћи.

Представници великих сила, окупљени у Бечу, позивали су се на традиционалне хришћанске вредности, легитимизам и равнотежу снага. После револуционарних потреса, Европа је требало да се врати своме наслеђу и да у њему пронађе мир и стабилност. Уместо нових династа које је проглашавао и обарао француски цар, на европске престоле враћене су старе, легитимне династије. Тако је обновљен традиционални савез круне и олтара.

Доминантна личност Светог савеза је био руски цар Александар Први, Фото Музеј историје Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, из књге „Велике силе и Срби“, Википедија

КОНАЧНО, РАВНОТЕЖА снага успостављена је у односима између европских држава, али и у унутрашњополитичким решењима за Француску и остале земље погођене револуционарном бујицом. У духу тог начела, Бечки конгрес оцртао је нове границе на политичкој мапи Старог континента.

Време после Бечког конгреса било је златно доба концерта Великих сила. На конгресима, у почетку одржаваним сваке године, оне су споразумно решавале све међународне кризе, али и унутрашње сукобе унутар европских земаља. У име заједничких вредности, Велике силе интервенисале су свуда где је то, према њиховим договорима, било потребно. Такав међународни поредак, који ће потрајати све до слома његовог главног ослонца - Русије - у Кримском рату (1853-1856), успостављен је стварањем Светог савеза православне Русије, римокатоличке Аустрије и протестантске Пруске, 26. септембра 1815, са циљем обнове хришћанског поретка и вредности у политичком и духовном животу Европе. Савез ова три бастиона европског конзервативизма ипак ће преживети Кримски рат. Прагматичније и световније усмерен Четворни савез Русије, Аустрије, Пруске и Британије, основан је 20. новембра 1815, да би му се 1818. придружила и Француска. Иза Светог савеза стајао је, пре свих, цар Александар I, који се надао стварању једне европске владе, чији би он био премијер. Четворни савез био је ближи рационалистичком конзервативизму кнеза Метерниха.

* * * * * * * * * *

РУСКИ ЦАР ПРЕДСЕДНИК ЕВРОПСКЕ ВЛАДЕ

У ДОБА НАПОЛЕОНОВИХ ратова потврдила се слабост и рањивост Аустрије и Турске. Распарчавање ових вишенационалних царевина, међутим, није било у интересу западних сила, Британије и Француске. Показало се да би власт Хабзбурговаца и Османлија над пространствима средње и југоисточне Европе, већински насељених православним и римокатоличким Словенима, могла да замени само превласт Романова. Опстанак Хабзбуршке монархије и Османског царства био је, како се у Лондону и Паризу тврдило, основни залог очувања равнотеже снага. После 1848. године Хабзбуршка монархија добиће још једну геополитичку улогу. Она ће бити брана и пред ширењем великонемачке моћи у средњој Европи.

Александар I држао се у свему лојално према осталим великим силама. Изгледало је да му је, после 1815. године, концепт великих сила у оквирима Светог савеза и Четворног савеза био важнији од ширења ка југу на рачун Османског царства, или подршке православној словенској браћи на Балкану. У то време још се надао стварању једне европске владе, чији би он био премијер. Сваком погодном приликом показивао је своје добре намере према Османском царству. Из тајних инструкција за новог руског посланика на Порти, барона Григорија Александровича Строганова, почетком 1816. године, међутим, видело се да је у Британији, потом и у Аустрији, видео главне противнице Русије на Истоку.

Велики утицај на велике силе имао је аустријски канцелар кнез Клемент Метерних, Фото Музеј историје Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, из књге „Велике силе и Срби“, Википедија

Турска и њене земље, наиме, нису биле предмет званичних преговора на седницама Бечког конгреса. Муслиманско царство није могло да буде члан Светог савеза, али су Османлије ипак биле његови легитимни владари. Те околности уносиле су колебања у балканску политику Александра I, који ће морати да бира између хришћанске, православне солидарности са револуционарно расположеним Србима, Румунима и Грцима, и легитимних права Османлија над својим земљама, која ће подржавати Британија и Аустрија.

НА БЕЧКОМ КОНГРЕСУ границе и територијални интегритет Турске нису били спорни. На томе су нарочито настојали лорд Кеслреј и кнез Метерних. Пошто су 1815. Русија и Британија остале две најјаче силе Старог континента, у Лондону се могао пратити постепени успон непријатељства према Русији. Лорд Кеслреј и војвода Велингтон, који га је заменио на Конгресу, нису веровали у добре намере Александра I према Турској. Аустрија је, последњих година Наполеонових ратова, сасвим напустила источну политику Јосифа II и постала главни гарант очувања граница Османског царства у Европи. У погодним приликама, такву политику на Конгресу је подржавала и Француска.

У време отварања Бечког конгреса, у септембру 1814, у престоницу Хабзбуршке монархије стигао је прота Матеја Ненадовић. У августу те године он се налазио међу српским старешинама избеглим у Земун, када им је са Топчидера стигло очајничко писмо старешина које су остале у Србији. Иако је, наиме, како земља не би сасвим опустела, у Србији била проглашена амнестија, првих седмица 1814. београдски везир Сулејман-паша Скопљак завео је терор који је по свему подсећао на доба дахија. У овом писму, једанаест српских старешина захтевали су да прота Матеја отпутује у Петроград и да руског цара замоли да српски народ спасе од уништења: "И Великим Вас Богом Саваотом заклињемо да нам истину јавите је ли наше сунце од Востока и наша велика надежда сасвим угасила се и је ли нас наш велики цар Александар сасвим оставио? И је ли се нас наш цар сасвим одрекао?"

* * * * * * * * * *

"ГОЛЕМО" ПРИЈАТЕЉСТВО БРИТАНИЈЕ И ТУРСКЕ

ПРОТА МАТЕЈА, НА ПУТУ ка Петрограду, у Житомиру је сазнао да се цар Александар I налазио у Бечу, и одмах је кренуо у хабзбуршку престоницу. Ту се састао са Стеваном Живковићем, пуковником у саставу руске делегације на Конгресу, који је некада, из Земуна, снабдевао српске устанике муницијом. Проти Матеји су важну помоћ у контактима, писању молби и превођењу приликом сусрета са државницима великих сила пружали и образовани Срби из Аустрије, уредници бечких "Новина сербских", Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић. У Бечу се налазио и Теодор Недоба, бивши руски посланик у Србији.

Недоба и Живковић омогућили су му да дође до најближих саветника Александра I, грофа Јоаниса Каподистрије и грофа Карла Васиљевича Неселродеа. Руси су му помагали у састављању молби за учеснике Конгреса. Већ у септембру, на вест о буни Хаџи-Продана Глигоријевића, бившег старовлашког војводе, међутим, затражили су од њега да помогне у заустављању тог, како су тврдили, неблаговременог покрета.

Наполеон на путу по Италији, Фото Музеј историје Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, из књге „Велике силе и Срби“, Википедија

Када се прота Матеја вратио у Срем, Хаџи-Проданова буна била је већ угушена. Он је стога, децембра 1814, поново стигао у Беч, снабдевен печатима српских старешина који су га овластили да их потписује на својим молбама.

Прота Матеја ће ту остати до краја Конгреса, неуморно пишући "прошенија" за крунисане главе Русије, Аустрије, Британије и Пруске и упорно куцајући на врата њихових представника. Александар I га није примио, док је Франц I то учинио два пута. Аустријски цар, штедећи осетљивост Турске, није хтео да српско питање изнесе на Конгресу, али је проту Матеју уверавао да ће Аустрија и он лично радити у Цариграду на измирењу Срба са султаном. Он је српску молбу заиста упутио своме посланику на Порти.

У РАЗГОВОРИМА са протом Матејом, неки аустријски чиновници нису скривали злурадост због турског затирања Срба. Државни саветник Јозеф Худелист рекао му је: "Знамо ми добро како их Турци кољу и секу и на коље набијају и досад, а особито сад су Турци веома огорчени на Сербље, и умислили су да Сербље сасвим истребе ако узмогу. Обаче тко им је крив, то су све тому они узрок."

Кнез Харденберг није хтео да прими проту Матеју, али је преко посредника изразио спремност да Пруска утиче на Порту. Лорд Кеслреј ни то није хтео да обећа. Проти Матеји је, у шестом, неуспелом покушају да буде примљен, Кеслрејев секретар саопштио да су Британија и Турска у "врло голему пријатељству", да он не жели да се то поквари и да би волео да се не примети да је прота улазио у просторије британске делегације.

Прота Матеја је на Бечком конгресу скретао пажњу на српско питање, Фото Музеј историје Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, из књге „Велике силе и Срби“, Википедија

У исто време, проти Матеји стизала су писма студеничког архимандрита Мелентија Никшића о турским одмаздама после гушења Хаџи-Проданове буне, о натицањима на коље, покољима, силовањима и пљачкама. Пошто су преводи ових писама предати руском цару (11. фебруара 1815), он је одлучио да учесницима Конгреса, четири дана касније, упути ноту о страдањима Срба под турском влашћу. У том документу доказивао је да хришћанске владе, на основу вере и милосрђа, али и правних аргумената, имају право да зауставе турске покоље над Србима. Изјавио је и да је руски цар природни заштитник православних хришћана, онако као што су то били аустријски цар и француски краљ према римокатолицима у Османском царству.

* * * * * * * * * *

У СЕНЦИ НАПОЛЕОНА СРБИ ДИЖУ ДРУГИ УСТАНАК

У НОТИ УПУЋЕНОЈ учесницима Конгреса, прота Матеја је подсећао и на то да је, забранивши трговину црним робљем, Конгрес показао да није био равнодушан према овим вредностима: "за добро људског рода изнето је питање црнаца пред суд владалаца; позивајући се на иста начела шефови европске породице имају право да траже од турске владе да престану грозоте у Србији. Због тога европске силе имају право да се мешају у турску ствар, не наносећи тиме ни најмању штету највишим султановим правима".

Овакви захтеви, посебно давање овлашћења руском цару да се у име Конгреса бави "турским стварима" били су у сукобу са схватањима британских и аустријских делегата. Предлози цара Александра I расправљани су у међусобним разговорима, али Конгресу нота није поднесена на одлучивање.

Други српски устанак је избио 1815. у време одржавања Бечког конгреса, Фото Музеј историје Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, из књге „Велике силе и Срби“, Википедија

Уследио је Наполеонов изненадни повратак са Елбе (1. марта 1815) и његова друга, троипомесечна владавина, названа "Сто дана". После низа битака, које су изнова заокупиле пажњу Русије, Британије, Аустрије и Пруске, Наполеон је коначно сломљен поразом на Ватерлоу (18. јуна 1815).

У исто време, 23. априла 1815, у Такову је започео Други српски устанак. Обновљене борбе Срба са Турцима и ослобођење Београдског пашалука потрајали су око три месеца, до краја јула 1815. године. Догађаји у Србији временски су се готово подударили са Наполеонових "Сто дана".

Димитрије Давидовић је у Бечу био десна рка проте Матеје, Фото Музеј историје Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, из књге „Велике силе и Срби“, Википедија

ПРИЛИКОМ ДРУГЕ аудијенције код цара Франца I, прота Матеја је 20. маја 1815, заједно са Димитријем Давидовићем, молио не само за заштиту Срба него и за помоћ устаницима у оружју и муницији. При томе, позивао се на аустријску прећутну помоћ из доба од 1804. до 1813. године. Цар то, наравно, није могао да му обећа, али га је упозорио: "Ви сте упливали у једну воду из које ћете мучно испливати. Ја вас сажаљујем и рад сам да испливате". Када му је, на питање да ли је био код Александра I, прота Матеја одговорио да га руски цар "не пушта себи", Франц I је, према протиним сећањима, додао: "А вражје политике, мисли он да нико не зна шта они са Србима раде!"

Хаџи Продан је био на челу буне против Турака која је избила 1814.године, Фото Музеј историје Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, из књге „Велике силе и Срби“, Википедија

Последњих дана Бечког конгреса прота Матеја је и даље долазио код чланова руске и аустријске мисије. Јоанис Каподистрија, Крфљанин који је Александру I скретао пажњу на своја Јонска острва, али и на страдања и борбу Срба, рекао је проти Матеји да је цар спреман да војном претњом заустави турску војску у походу на Србију. Последњи сусрети са аустријским дипломатама били су такви да је прота Матеја морао да им каже да "ако нас отерате десет пута, ми ћемо и хиљаду пута доћи и за милост просићемо".

Франц I, цар Светог римског царства и Аустрије Фото Музеј историје Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, из књге „Велике силе и Срби“, Википедија

Бечки завршни уговор потписан је 9. јуна 1815. године. Проти Матеји остало је само да напусти аустријску престоницу. Представнике великих сила успео је бар да обавести о догађајима у Србији. Није, међутим, успео да их подстакне да на било који начин зауставе терор над Србима. Они су, поново, морали да се сами изборе за своју слободу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације