КОВАЊЕ ЗАВЕРЕ ПРОТИВ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ: Митологизација Сребренице и вишеструко увећање броја жртава

ИЗРАЗ "геноцид" директно је повезан са монструозном праксом нацистичких (и фашистичких) режима.

Трагедија у Сребреници је била „карика која недостаје“ у процесу „нацификације“ Срба , Фото Профимедија, Танјуг, Асошијетед прес, ЕПА, Јутјуб, Принтскрин, Твитер, Википедија, Фејсбук, Документација “Новости” и “Борбе”

Творцем тог термина сматра се Рафаел Лемкин, правник који је искомбиновао старогрчку реч "генос" (рођење, раса) и латинску реч accedere (убити). Лемкинова идеја да је геноцид повреда међународног права нашироко је прихваћена у антихитлеровој коалицији и, фактички, постала је један од кључних правних извора Нирнбершког суда, после Другог светског рата.

Међутим, прва званично-правна дефиниција геноцида уследиће тек када је Генерална скупштина ОУН усвојила Конвенцију о превенцији и казни злочина геноцида, 9. децембра 1948. године (ступила на снагу 12. јануара 1951) која гласи: "...било који од следећих учињених дела с намером да се уништи, у целини или делимично, национална, етничка, расна или религијска група, као:

* убијање чланова групе;
* изазивање озбиљних оштећења, ментално или на телу, чланова групе;
* погоршати, с предумишљајем, услове живота људи, са намером да то доведе до њихове физичке деструкције, у целини, или делимично;
* успостављање мера са циљем да се спречи рађање унутар групе;
* насилно пребацивање деце једне групе у другу групу.

Припадници Унпрофора са локалним становницима у Поточарима , Фото Профимедија, Танјуг, Асошијетед прес, ЕПА, Јутјуб, Принтскрин, Твитер, Википедија, Фејсбук, Документација “Новости” и “Борбе”

(Ако се стриктно размотре ставке Члана 2 Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, агресија НАТО, спроведена током 1999. има готово све побројане елементе и тадашње руководство Атлантског савеза би, да постоји међународни орган који би их заиста позвао на одговорност, могло да одговара по свакој ставци појединачно.)

Јасно је да је, у медијском смислу, то била "карика која недостаје": српски народ је требало да буде обележен, трајно или у што дужем временском периоду, као извршилац геноцида над другим народима некадашње Југославије, посебно над муслиманима.

Као "крунски доказ геноцида" највише је медијски послужила трагедија која се десила 1995. године у маленом босанском граду, познатом још из средњег века, по рударском наслеђу - Сребреници.

Град је још током 1992. трпео ратна дејства: у околним селима и засеоцима страдали су, углавном, припадници српског народа. Но, то није била тема за медије. Чудним сплетом околности, три године касније, то малено место постаће познато широм света. Велики број медија, поготово са Запада, назваће страдања муслимана у тој регији најпре "злочином", потом "масакром", а напосе и "геноцидом". (На суђењу некадашњем председнику Србије и Југославије Слободану Милошевићу у Хагу покренуто је питање "злочина у Сребреници".

Сребреница је трпела ратна дејства од почетка сукоба 1992. године , Фото Профимедија, Танјуг, Асошијетед прес, ЕПА, Јутјуб, Принтскрин, Твитер, Википедија, Фејсбук, Документација “Новости” и “Борбе”

Милошевић је упитао судијско веће: "Зашто питате мене, питајте Ширака, председника Француске." Бивши председник Србије, евидентно, желео је да укаже на умешаност одређених француских органа и организација у сребреничке трагичне догађаје.)

* * * * * * * * *

ПРИКРИВАЊЕ УЛОГЕ "ПЛАВИХ ШЛЕМОВА"

"МИТОЛОГИЗАЦИЈА Сребренице (и вишеструко увећање броја жртава) вешто је спроведена како би се:

Прво, накнадно обезбедио још један аргумент да се оправда учешће западних влада у растурању друге Југославије, а последица тог растурања био је рат.

Друго, на моралном и политичком плану оправдали како ранији, тако и каснији потези 'међународне заједнице' против Срба и Србије (санкције, бомбардовање, одвајање Косова и Метохије).

Треће, да би се имао кад год то затреба аргумент против Републике Српске и њеног потчињавања вољи муслиманско-хрватске коалиције сковане још у време усташке Независне Државе Хрватске.

Фотографије убијених Срба на путу од Сребренице до Поточара , Фото Профимедија, Танјуг, Асошијетед прес, ЕПА, Јутјуб, Принтскрин, Твитер, Википедија, Фејсбук, Документација “Новости” и “Борбе”

Четврто, добио још један аргумент који ће служити за константан притисак на Србију, односно како би се, кад год је по њиховој процени 'непослушна' ућуткала и коначно ставила под контролу Запада. Зато у време годишњих помена сви евро-амерички медији на сва звона трубе о страдању муслимана и потпуно прећуткују страдања Срба.
Пето, сакрила или минимизирала улога "плавих шлемова", а то значи моћних држава Запада удружених у НАТО, како за страдање Срба у сребреничком крају, тако и страдање самих муслимана.

Шесто, хрватске власти добродошлицом су дочекале тврдње о сребреничком масакру, 'пошто је на тај начин скренута пажња с њиховог етничког чишћења Срба и муслимана из западне Босне (што су западни медији готово у потпуности прећутали) и да би се обезбедила маска за већ планирано етничко чишћење неколико стотина хиљада Срба из Книнске Крајине'.

Медији подгрејавају причу о страдању муслимана у Сребреници , Фото Профимедија, Танјуг, Асошијетед прес, ЕПА, Јутјуб, Принтскрин, Твитер, Википедија, Фејсбук, Документација “Новости” и “Борбе”

И седми разлог: релативизација хрватских злочина или у бољем случају изједначавање српских са хрватским злочинима (Јасеновац и друга стратишта широм Лике, Кордуна, Баније и Херцеговине) током Другог светског рата. Односно, чини се све како би се могло рећи: нису злочинци само Хрвати, већ су то и Срби.

* * * * * * * * *

ПРЕЋУТКИВАЊЕ ЗЛОЧИНА НАД СРПСКИМ НАРОДОМ

НЕПРЕСТАНО понављање приче о страдању муслимана у Сребреници (што се не сме заборавити) и увеличавање броја жртава, а истовремено прећуткивање српских жртава од разних невладиних организација у Србији јесте правдање, или одуживање за новац (што се камуфлира на разне начине) који оне добијају од разних међународних спонзора, учесника или пак подржавалаца разбијања друге Југославије, бомбардовања СР Југославије или сатанизације (и нацификације - прим. а.) Срба и Србије."

А на чему се, заправо, заснивала медијска прича најпре позната као "масакр у Сребреници", а потом "геноцид у Сребреници", означена као "најгори злочин на европском тлу од времена Другог светског рата"? (UN Press Release SG SM 1993. UN , 11. јул 2005. Изјава тадашњег генералног секретара Кофија Анана, поводом "десетогодишњице Сребренице".)
Реч је о догађају из јула 1995. године када је, под још сасвим неразјашњеним околностима, страдао већи број муслимана унутар и у околини Сребренице. Али, прича има и своју предисторију. Босански институт у Великој Британији својевремено је објавио листу од око 300 села која су српске снаге, наводно, уништиле у околини Сребренице у прва три месеца рата (април-јун, 1992). Говорило се да су "Босанци" у том крају тада натерани да напусте своја огњишта, њих преко 70.000, и да их је преко 3.000 масакрирано. ("Босанци" - термин који је коришћен од стране агенција за односе с јавношћу и пласиран у mainstream media како би се ставио акценат на "мултинационалну, мултикултурну и мултирелигијску Босну" и дао легитимитет политичким аспирацијама владе у Сарајеву, која није имала пуни ни капацитет ни легитимитет.)

Ејуп Ганић, члан ратног председништва Босне и Херцеговине , Фото Профимедија, Танјуг, Асошијетед прес, ЕПА, Јутјуб, Принтскрин, Твитер, Википедија, Фејсбук, Документација “Новости” и “Борбе”

Преузимајући вест хрватске националне агенције ХИНА, француска агенција Франс прес јављала је о нападу авијације босанских Срба на Сребреницу: "Болница и једна фабрика намештаја погођене су, биланс достиже бројку од 19 мртвих и 20 рањених." (АФП, 12. јануар 1993)

Франс прес, три дана доцније, демантује ту (хрватску и сопствену "вијест") и каже да "супротно информацијама хрватске штампе није било никаквих напада на Сребреницу". Међутим, постигнут је један од циљева: Срби су оптужени за кршење зоне забрањеног лета над Босном.

* * * * * * * * *

СПРЕГА ВОЈНЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ И ДИПЛОМАТИЈЕ

ИЗВЕШТАВАЊЕ ДЕЛА медија Запада посвећено местима у Босни као што су Горажде, Жепа, Сребреница и Бихаћ треба посматрати као део једне шире медијске кампање усмерене против стварања тзв. велике Србије и бојазни да се "српска држава не прелије преко Дрине".

Да би се медијски "поткрепиле" тезе о "геноциду", наставља се подсећање светске јавности на паралелу нацисти - Срби: "Срби користе хемијско оружје све време. Али, да ли је то заиста важно ако Срби користе ту врсту оружја за убијање још више невиних? Зар то није оно што су већ довољно чинили? Силовање наших жена у великим размерама било је чак важније него напад бојним отровима. Колико још доказа свет жели да би поверовао да се геноцид одиграва у Босни?" (Изјава тадашњег потпредседника Босне и Херцеговине Ејупа Ганића, Turkish Daily News, 18. април 1994)

Амерички Конгрес је донео резолуцију о етничком чишћењу у Босни , Фото Профимедија, Танјуг, Асошијетед прес, ЕПА, Јутјуб, Принтскрин, Твитер, Википедија, Фејсбук, Документација “Новости” и “Борбе”

Доњи дом америчког Конгреса донео је 27. јуна 2005. Резолуцију бр. 199 за коју су нацрт сачинила два конгресмена Кристофер Смит и Бенџамин Карден (обојица су радила у ОЕБС) у којој се каже: "Спровођење политике агресије и етничког чишћења у Босни и Херцеговини од 1992. до 1995, са директном подршком режима Слободана Милошевића и присталица, одлучно је водило размештању преко два милиона људи, од којих је процењено да је 200.000 убијених, десетине хиљада силовано, или на други начин мучено или кињено, и недужни цивили Сарајева и осталих урбаних центара изнова и изнова гранатирани под ватром снајпера, испуњава услове који дефинишу злочин геноцида у члану 2 Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, остварене у Паризу 9. децембра 1949, а ступила на снагу 12. јануара 1951." (Остало је готово незабележено "бољшевичко" једногласје током гласања о тој резолуцији у Конгресу САД: "за" је гласало 370 конгресмена, а само један је био "против" - Рон Пол, један од "духовних очева" покрета који је данас познат под именом Чајанка.)

КАО И У СЛУЧАЈУ "систематског масовног силовања", и у случају "геноцида у Сребреници" остварено је, непримерено и политикантско, "лицитирање жртвама":
"идентификованих, наводно, 1.076 жртава; (Према наводима специјалне комисије БиХ, чије тезе оспоравају у Републици Српској, наводећи да је идентификовано упола мање жртава)

" 8.731 ("несталих и погинулих"); (Демографска комисија Трибунала у Хагу)

" 8.100 / 7.905; (Записник са седнице ратног председништва БиХ, август 1995)

" око 3.000 итд. (Дојче веле, 29. август 2005)

"ТВ снимци из логора, као и извештаји о масакру у Сребреници, или о масакру на пијаци у Сарајеву, побудили су јавност на Западу. Тако се и десило да не Уједињене нације, него НАТО донесе одлуку о отпочињању војне интервенције. Русија и Кина и даље су водиле политику блокаде у Савету безбедности и показале како су Уједињене нације немоћне. На крају је спрега војне интервенције и дипломатског притиска који је водио архитекта Дејтонског споразума Ричард Холбрук уродила плодом. Али, на видело је изашла и непријатна истина да и демократске земље посежу са насиљем кад имају посла са диктаторским режимима који их вуку за нос." (Дојче веле, 29. август 2005)
Аутор текста је "заборавио" да спомене, да су и немачки борбени авиони типа "торнадо" први пут, после Другог светског рата, учествовали у акцијама НАТО управо против Срба у Босни, и то 1. септембра 1995. године

* * * * * * * * *

ТРАГИКОМЕДИЈА НЕМАЧКОГ АНТИРАТНОГ ДАНА

ПРВИ СЕПТЕМБАР је управо датум када су нацисти Адолфа Хитлера и трупе немачког Вермахта напале Пољску 1939. године, чиме је отпочео Други светски рат. Зато је у Немачкој тај датум дуго година слављен као Антиратни дан. У контексту њиховог учешћа у тој акцији НАТО снага, прича о "антиратном дану" делује трагикомично. А, да ли се десило случајно?

Западни медији су такође "заборавили" да се први организовани ратни злочин у тадашњој Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини десио над Србима у месту Сијековац.

Агресија регуларних снага тек инстант-признате независне Републике Хрватске, у сарадњи са паравојним муслиманско-хрватским формацијама и покољ у Сијековцу, који није изазвао никакав медијски одјек на Западу, фактички је била монструозна најава онога што ће се у широким размерама дешавати у, на силу, такође инстант-признатој независној Републици Босни и Херцеговини. (Након нелегитимног референдума 29. фебруара 1992. године, без учешћа српског народа, Босна и Херцеговина је прогласила независност, а Европска унија је признала БиХ 6. априла 1992. управо на дан када је нацистичка Немачка бомбардовала Београд током Другог светског рата, односно на дан када је последњи мухафиз Али-Риза паша, у име Отоманске империје, предао кључеве града Београда кнезу Михаилу Обреновићу, на велики празник Цвети, 1867. године.)

Гласило сајентолошке секте „Кришчн сајанс монитор“ се исцрпно бавило Сребреницом , Фото Профимедија, Танјуг, Асошијетед прес, ЕПА, Јутјуб, Принтскрин, Твитер, Википедија, Фејсбук, Документација “Новости” и “Борбе”

У СИЈЕКОВЦУ је убијено преко 40 цивила, углавном деце, жена и стараца српске националности. У то време, фактички, још није почео оружани сукоб у тадашњој Босни и Херцеговини. Тај злочин никада нису процесуирали ни Суд у Хагу ни правосудне институције Босне и Херцеговине. Покретање поступка пореметило би "званичну верзију" о "агресору" и "жртви" и угрозило стандардизовану "медијску нацификацију српског народа".

Пулицерову награду за извештавање о "случају Сребреница" 1996. године добио је амерички новинар Дејвид Род, радећи тада за гласило сајентолошке секте "Кришчн сајанс монитор" (Cristian Science Monitor).

Поменути новинар имао је проблема током свог боравка у Републици Српској, новембра 1995, јер није имао валидна документа за свој рад, а своја лична документа имао обичај да "својеручно преправља" што се није допало званичним органима тог српског ентитета у Босни и Херцеговини.

Када је новинар Род, након краћег лишавања слободе пуштен, уз силне интервенције америчких званичника и легендарног Комитета за заштиту новинара код власти Републике Српске, Кати Мартон, председница тог Комитета, изјавила је: "Надамо се да ће овај случај послужити као опомена босанским Србима да су новинари цивилна лица, а не борци, и да им се мора омогућити несметан рад." (На прослави Светског дана слободе штампе, 3. маја 1999. године у Боготи, у јеку агресије НАТО на тадашњу Савезну Републику Југославију, делегати ни једном речју нису поменули да је Северноатлантска алијанса, с предумишљајем, бомбардовала Радио-телевизију Србије и убила 16 медијских посленика (23. априла 1999).

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације