НАЈУПАМЋЕНИЈИ И НАЈНЕИСТРАЖЕНИЈИ СРПСКИ ПОЛИТИЧАР: У Србију стизале идеје о држави из Циришке мисаоне радионице

НИКОЛА Пашић се сматра најупамћенијим и најутицајнијим, па и најзначајнијим нововековним српским политичарем и државником.

Београд у другој половина деветанестог века, Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

Могло би се са научне тачке гледишта додати - и једним од најнеистраженијих, нарочито када је у питању његов концепт државе.

О Пашићевом схватању државе и његовом односу према држави не може се, као, уосталом, и о схватањима и односима многих других политичких мислилаца и делатника, говорити као о нечем сталном и потпуно оригиналном, а што иначе многи радо чине.

Дуго, више него полувековно политичко трајање Николе Пашића је неминовно утиснуло печат разноврсних идеолошких утицаја у различитим временским периодима, и неретко бурним друштвено-политичким околностима, на његово схватање државе, али није отклонило и замрсило неке мислене нити које то схватање чине и доктринарним и препознатљиво Пашићевим.

Третирано као развојни концепт, оно се мора посматрати у најмање три, евентуално не строго одвојене, фазе:

а) прва фаза - учења и (почетне) опозиције;

б) друга фаза - државника и проширитеља Србије (до I светског рата);

ц) трећа фаза - стварања југословенске државне заједнице и Пашићеве политичке активности у њој.

Прва фаза обухвата и период његовог теоријског образовања и опозиционог деловања већ из разлога што ће се управо у тој фази у његовом схватању државе, као и у односу према њој, испољити, поред неких аутентичних, углавном идеје под чијим утицајем се политички образовао.

Пашић, који је од детињства веома много читао, своје прве расправе о српској држави је водио са интелектуалнијим средњошколцима као ђак Крагујевачке гимназије обузет ослободилачким заносом своје генерације. (Николу Пашића је отац Петар рано почео претплаћивати на књиге, на пример, 1860. године на Вуков Правитељствујушчи совјет сербски)

Никола Пашић из времена када је био обузет ослободилачким заносом, Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

СА СОЦИЈАЛИСТИЧКИМ идејама о држави се упознао као припадник групе Светозара Марковића, док је схватања о националној државности црпео из листова "Србија" и новосадске "Заставе" чији су прилози надилазили дневно-политички ангажман.

Из времена његових студија у Швајцарској (1868-1872) остаће у његовим "Циришким нотесима" забелешке о читању целокупних Ласалових дела, дела Михајла Бакуњина, Диринга, Хердера, Фон Делича, затим литературе о Француској револуцији, Бабефу и Жан-Пол Мари. Круг Циришких социјалиста коме је припадао заједно са Светозаром Марковићем за кога скупља помоћ због "хрђавог стања" у коме су утицали на оформљење његове радикалне оријентације. У писму Ђури Љочићу од 2. јула 1870. године наглашава да, пошто је стање "у Београду ужасно, пре или после морамо доћи да се 'чисте рачуни'".

Са првим идејама о југословенској државности упознао се стичући прва непосредна искуства са хрватском политиком у времену стручног усавршавања на изградњи пруге Беч - Будимпешта 1873. године, и тада доживео и прво разочарање њеним држањем после ревизије "Угарско-хрватске нагодбе".

Немали утицај на рана Пашићева размишљања о држави ослобођеног уједињеног српског народа имао је без сумње и Босанско-херцеговачки устанак 1875. године. Непосредно помажући устанике упознао се не само са личностима као што су кнез Петар Карађорђевић и војвода Пеко Павловић него је, што је далеко важније, и непосредно осетио значај, снагу и циљеве народног бунта.

* * * * * * * * *

ДРЖАВНОЈ МАШИНЕРИЈИ ВАДИТИ КЛИН ПО КЛИН

ПО ЗАПОЧИЊАЊУ политичких активности у Србији, средином седамдесетих година, Пашић и његово политичко окружење, окупљено око редакције "Старог ослобођења", су још себе сматрали социјалистима-радикалима.

Када је, примера ради, Јеврем, брат Светозара Марковића, у Скупштини гласао у прилог владиног става о стајаћој војсци, потпуно супротно од, у народу веома популарног, захтева социјалиста да се стајаћа војска укине, "Старо ослобођење" је са социјалистичких позиција жигосало његов поступак. Од трагова оштре полемике која се том приликом развила између редакције и Јеврема Марковића сачувано је и једно реско Пашићево писмо Јеврему у коме он износи читав низ социјалистичких уверења, између осталих и о држави. Залаже се за државу у којој ће бити остварено укидање "бирократског уређења земље" и успостављена потпуна "народна самоуправа". Бирократија делује антинародно јер увек "изигра свако народно захтевање" задовољавајући само свој уски, а не и општенародни интерес. Систем у коме царује "капиталистичко газдинство" треба укинути и зато што у њему бирократизовано политичко посредништво представља велику препреку народу да "развије своју умну и моралну силу", "да развије свој предузимачки дух" , у чему се јасно препознају социјалистичке тезе о бирократији као кочници уздизања духа и свести народа, односно масе или класе, зависно од социјалистичке "школе". Што се пак "капиталистичког газдинства" тиче, Пашић је за његово потпуно укидање, с тим да се на "место капиталистичког газдинства... подижу радничке задруге" и омогући општа слобода у народној држави као социјалистички стратифицираној политичкој и економској заједници у којој складне саставне елементе сачињавају "личост, општина, срез и држава".

Михајло Бакуњин је имао велики утицај на младиг Пашића, Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

У СКЛАДУ СА ТАДАШЊИМ почецима радикалног заокрета од идеја социјализма, он не само да не фаворизује него чак и не помиње револуционарни пут освајања власти, опредељујући се за пут парламентарне борбе који омогућује да се "колико се може легитимним путем постигну неке олакшице. Иако није експлицитно за марксистичко "разбијање државне машине" није ни далеко од тога када предлаже да тој машини "треба вадити клин по клин, треба чупкати, гурати, вртити, чивије вадити, препреке јој бацати и уопште све радити" што доприноси њеном стављању ван погона.

За разумевање Пашићевог схватања државе у тој фази веома је важно и његово писмо Миши Димитријевићу, настало као одговор на неуобичајено оштар чланак објављен у "Застави" у којем се радикали-социјалисти из редакције "Старог ослобођења" оптужују за дволичност према народу и преотимање идеја из либералног програма. Ово писмо програмског карактера, које се због тога често и назива Пашићев радикални програм, далеко више од писма Јеврему Марковићу потврђује да је Пашић, и то не само у размишљањима о држави, средином седамдестих година XIX века, још био под снажним утицајем идеја из "циришке мисаоне радионице", ослоњених у великој мери на идеје Јакобинског устава из 1793. године.

Србија треба да буде држава у којој је "народ суверен и по томе њему припадају сва права политичког, па и економског уређења земље". Не само "општина, срез и округ", него и "цела Србија" треба да буду уређени на основу самоуправе, јер је самоуправа најбоља гаранција да се "права политичка појединих грађана могу најбоље очувати". Овај став, вођење рачуна и о појединцу је веома значајан јер представља чврсту негацију тезе о Пашићу као "народњаку" који пред очима има само народ, односно нацију као колективитет.

* * * * * * * * *

СВЕ ВЕРОИСПОВЕСТИ ЈЕДНАКЕ ПРЕД ЗАКОНОМ

У ТО ВРЕМЕ, ПАШИЋ, попут Светозара Марковића, Мите Ценића и многих других социјалиста у Србији тога времена, сматра да државне самоуправе и задружно као економско уређење земље омогућавају "да народ сачувамо да не усвоји погрешке западног индустријског друштва, где се ствара пролетаријат и неизмерни богаташлук" .

Модерна држава, по Пашићевом мишљењу, не "иде на то да се верозакоње укине" , јер се "вера не може нити силом укинути, нити силом наметнути". Његов захтев је да "вера буде изван државе", "да се не меша у установе државне" и "да нема државне владајуће вере".

Разлог томе је намера да се унесе већа слога у српски народ подељен на више вера. Зато, "сматрајући наш народ како је вером поцепан, тражимо да су вероисповеди све једнаке пред законом". Држава треба да "спаја разна верозакоња" и зато "вера не сме да се предаје у школи него у цркви" .

Краљ Милан је био често предмет Пашићевих критика , Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

Иако Пашић каже: "Ми смо према вери индиферентни, тј. ми не протежирамо ниједну", он ипак индиректно на два места у том тексту исказује свој став према православној вери.

Прво, када сасвим оправдано исказује више од разумевања за борбу Срба у Јужној Угарској за аутономију вере изражену у споју православног веронаука и школства. Увиђајући значај не само православне вере него и Православне цркве као институције за очување и уздизање националне свести Срба у Аустроугарској,

Пашић каже: "Ваша броба за верозаконе школе има сасвим други основ. То су борбе за народност".

Друго, када "пашићевски" каже да "иако не протежирамо ниједну веру, може бити спрам неке имамо више симпатија но спрам друге". Ово је уједно и прва текстуално исказана клица Пашићевог политичког односа према православној вери и цркви који ће од нивоа толеранције и симпатије временом прерастати у све тешњу везу.

Социјалистичке идеје Светозара Марковића биле су блиске младој генерацији у Србији, Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

У ИСТОМ ТЕКСТУ одбацује оптужбе да он и његово политичко окружење хоће да укину својину, брак и породицу. Држава је та која мора да обезбеди "да се у породицу уведе већа хуманост", дакле "да се поправи и усаврши породица, а не да се укине".

И из овога, као и из низа других Пашићевих текстова, види се његова јасна опредељеност за ослобођење и уједињење српског народа у једну државу. Помињање револуције у том контексту, као најпожељнијег пута ослобођења, не указује на њену класну, већ само на национално-ослободилачку димензију. Предности револуције су што се њоме "народ одушевљава за слободу, подноси мање жртве и дело ослобођења се насигурно започиње".

Што се пак уједињења српског народа тиче, то "дело уједињења извршиће се по вољи народа, а не власника" .

Такође, и лист "Старо ослобођење", у коме је Пашић био један од уредника, је објавио одговор на напад "Заставе", и то чак у осам наставака. Пашићева политичка група, која је, несумњиво, стајала иза текста, а без сумње, и он, бар као уредник, у тим текстовима започиње са утемељењем концепта националне државе.

Национална држава се види као "држава основана на начелу народности". Уколико је то начело схваћено као доминација једне нације, национална држава увек тежи да асимилира "народе захваћене при заокругљивању граница, тј. увек тежи да захваћеним народима наметне језик и обичаје владајуће народности".

Највероватнији концепт политичког уређења националних држава на Балкану је патријархална демократија. Пошто "очеви многомилионског народа желе да имају много, много поданика" то представља трајни извор конфликта међу суседним националним државама, будући да им се државне и етнографске границе не поклапају.

* * * * * * * * *

БЕЗ СЛОБОДЕ ШТАМПЕ НЕМА ИСТИНСКЕ УСТАВНОСТИ

ПО УЛАСКУ У СКУПШТИНУ, 1878. године, Пашићево схватање државе и однос према њој се тек понешто мења. Већ у свом првом скупштинском говору он критички просуђује о значају слободног јавног мњења за демократичност државе: "Влада која се не боји слободне речи, слободне јавне речи, а има у рукама власт, ићи ће правцем своје цељи, ма се она с потребама народа и не слагала" . Још веће залагање за демократску државу Пашић ће испољити у свом другом скупштинском говору. Изјашњавајући се против диригованости медија од стране државе Пашић изриче тезу која се више пута потврдила на овом тлу - без критике слободне штампе нема истинске уставности и правности државе.

Први Пашићев мандат обележиће и његови веома запажени скупштински иступи против државе која користи насиље и друге недемократске методе елиминације политичких противника (нпр. превремено пензионисање), против државе која подцењује науку (захтеваће уз реформу образовања да највише плате у држави буду професорске), против државе неправде а за државу правде.

Пашић је заговарао слободу штампе, Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

Држава правде је код Пашића повезана са концептом социјалне државе и тзв. државе благостања, а не државе милостиње, што узрокује да он одбацује институт социјалне помоћи, који одржава сиротињу у животу, тим пре што се ни тај "новац не може друкчије добити него из народног џепа" .

ДРЖАВА ПРАВДЕ подразумева праведну расподелу државних терета, пре свега путем увођења прогресивних пореза на рачун "класе богатих".

У борби за демократизацију државе на плану гарантовања људских права и слобода није остајао само на речима. Поводом незаконитих поступака власти правио је интерпелације и одржавао јавне говоре, као, на пример, у случају протеривања Васе Пелагића.

Његови политички иступи су му увећавали ауторитет не само у сопственој странци, него и код противника, као, на пример, његов захтев за одговорном државом, коју чине и влада и опозиција. Повод за тај говор је било непружање помоћи народу пострадалом од рата:

Васа Пелагић у време када је протеран из Србије, Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

Никола Пашић се залагао за социјалну државу , Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

Потпуковник Јеврем Марковић је полемисао са Пашићем , Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

"Народ тај није дао повода рату, нити је за њега одговоран, него је то дело свију нас, и по томе не треба да сам сноси терет ратних штета и пропасти".

Веома су занимљива и тадашња Пашићева размишљања о два типа државе. Први тип представљају државе које нису на путу ослобођења свог, већ потчињавања других народа.

Оне заступају само "државну идеју". Други тип су државе које теже ослобођењу и уједињењу нације ван постојећих граница, као заступнице "идеје народности", односно националне идеје. Типичан представник прве врсте је Аустроугарска, а друге Србија, сматра он. Сукоб та два типа држава је неминован, али може да се одложи.

Препоручујемо

Друштво

0 8

МЕДИЈСКА СЕЗОНА ЛОВА НА СРПСКИ НАРОД: Запад је темељније извео "нацификацију" Србије, него што је извршио денацификацију Немачке

15. 08. 2023. у 07:00

Друштво

0 4

МЕДИЈСКИ КРСТАШКИ РАТ ПРОТИВ СРБА: Како је манипулацијом јавног мњења вршен притисак на Међународну заједницу да Србију изолује од света

14. 08. 2023. у 17:48

Друштво

1 2

СРПСКА ЦРКВА НОСИЛАЦ ИДЕЈЕ СЛОБОДЕ: Трајни континуитет "Завета светих отаца Симеона и Саве"

12. 08. 2023. у 07:00

Друштво

0 2

СРБИЈА ПОСТАЈЕ СРЕДИШТЕ СВИХ СРБА: Резултати стрпљивих и мукотрпних преговора Милоша Обреновића

11. 08. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације