ЗАТВОР И ПРОГОНСТВО ЗБОГ СУПРОТСТАВЉАЊА РЕЖИМУ: Човек који је живот посветио идејама развоја села и задругарства
ИАКО је Драгољуб Јовановић сам за себе написао да "није научник, него човек од акције, идеолог, ако не и политичар" , не бисмо се могли у потпуности сложити са таквом његовом оценом о себи као научнику.
Шта више, већ су његови почеци бављења науком били бриљантни. Уз то, његови политички и научни погледи су у потпуности кореспондирали за све време његовог политичког ангажмана. То нам потврђују и обе његове докторске дисертације. Прва Јовановићева дисертација је урађена на тему "Оптимални принос радничког рада" (Lе rendement optimum du travail ouvrier), и у великој мери је посвећена разматрању борбе радничке класе за своја права која проистичу из рада, као и критици гледишта на то питање водећих буржоаских теоретичара тога доба, a друга његова дисертација је урађена на тему "Модерни стимуланси радниковог рада" (Les stimulants modernes du travail ouvrier).
О импресивном почетку његове научне каријере свакако да сведоче подаци да је у једном дану одбранио обе докторске дисертације на Универзитету Сорбона у 28. години живота, са највишом оценом и да је једна од његових дисертација две године касније награђена од стране Француске академије наука као изузетан научни рад. Био је уједно и први Југословен који је стекао француски државни докторат. По повратку у земљу 1923. године, након кратког рада у Министарству финансија постаје 1924. године доцент на Правном факултету у Београду, а након избора у звање ванредног професора и шеф катедре за економске науке.
То је уједно време у коме се он активно укључује у политички живот младе и нестабилне југословенске државе која је од свог настанка па све до нестанка била у перманентној политичкој кризи.
АКО БИ СЕ У НАЈКРАЋЕМ хтео дефинисати његов главни политички идеал могло би се рећи да је то аграрни социјализам заснован на начелима социјалне демократије примењеним првенствено на село и на његов савез са градом, као моделом bonum commune којим се превазилази досадашњи сукоб града и села као сукоб богатих и сиромашних, владајућих и оних који немају власт и моћ.
Иако се у литератури могу наћи наводи да је Драгољуб Јовановић тек по повратку у Југославију почео да се бави сељачким питањем, он је већ 1918. у Француској као студент сачинио за Средишње удружење српских студената у Француској, чији је био члан, програм који се тиче обнове ратом разорене земље у коме је централно место наменио аграрној политици, развоју села и задругарству . Већ тада се залаже за очување ситног поседа чему ће као идеји остати трајно веран и због тога имати немале проблеме по доласку комуниста на власт.
У међуратном периоду залагао се за прерасподелу земље сиромашним сељацима и за задругарство ослобођено од државног туторства сваке врсте, али са великим правима сељака на финансијску помоћ од стране државе како би се очувао ситни приватни посед који је по њему једини гарантовао не само развој села и пољопривреде, већ и останак људи у аграрним подручјима како она не би временом опустела. Држава је по њему само главни организатор укупног привредног, што по њему увек значи и пољопривредног живота, његов иницијатор и помагач, али не и општи надзорник. У државним рукама треба да буду само тешка индустрија, спољна трговина и надзор над прерадом стратешких сировина. Уместо фаворизовања крупне индустрије и богаташа, потребно је било по Драгољубу Јовановићу акценат у организовању привредног живота ставити на пољопривреду, занатство и ситну индустрију.
* * * * * * * *
ОТВОРЕНО СУПРОТСТАВЉАЊЕ ДИКТАТУРИ КРАЉА АЛЕКСАНДРА
ПОРЕСКИ СИСТЕМ по Драгољубу Јовановићу требало је да буде такав да изразито стимулише мале произвођаче, што је подразумевало да богати треба да плаћају далеко већи порез ради остваривања начела социјалне правде. Сељаке који су задужени кредитима треба по њему ослободити свих дугова јер је у питању инвестиција која са собом мора да носи ризик за инвеститора, а не за сељака. Био је изричито против продаје предузећа, рудних богатстава и земље странцима.
Аргументе за такав систем устројства друштва базирао је на чињеници да је Југославија у то време била изразито пољопривредна земља и да су сељаци чинили скоро 90% њеног становништва. [...] Нерешено аграрно, национално и радничко питање били су по њему три главна генератора перманентне економске и друштвене, колико и политичке кризе у Краљевини Југославији. Неумешност или немање политичке воље да се они реше изазивало је сталну и неподношљиву нестабилност земље, на шта се морало не само пером већ и акционо-политички реаговати, сматрао је Драгољуб Јовановић. То је по њему значило отворено супротстављање свих демократских политичких снага у земљи аутократском режиму краља Александра, и то давањем личног примера, што му је донело и популарност у народу, али уједно и страдање. Овакво његово схватање и деловање да се тим пре разумети, ако се зна да су сељачке, односно земљорадничке странке у целој југословенској краљевини биле перјанице јавног отпора диктатури, мада су, истини за вољу, највеће жртве биле не у њиховим редовима, већ у редовима комуниста.
БУДУЋИ ДА ЈЕ ПРЕМА респектабилним историјским изворима лево крило Земљорадничке странке које је предводио Драгољуб Јовановић задавало својим активностима тешке муке тадашњем режиму, он ће због тога бити кажњен не само губитком посла, већ и затвором и прогонством.
Први пут је ухапшен још 1929. године због политички провокативног предавања у омладинском клубу "Прогрес". Потом је хапшен и 1932. и 1934. године. Године 1932. ће због летка "Шта нас кошта свађа са Хрватима" у коме протестује зато што се за војску набавља месо из иностранства, док наши сељаци немају коме да продају стоку, бити осуђен на годину дана затвора. Са Правног факултета ће због свог политичког деловања супротног Шестојануарској диктатури и политици Стојадиновића и Цветковића бити удаљен 1932. године, и провешће по одлуци монархистичког режима до почетка Другог светског рата, што у затвору, што у интернацији у Тутину и Сјеници, свеукупно нешто више од четири године. Чак и у тим условима је писао и сам издавао политичке, антирежимски интониране брошуре.
Када је видео да југословенске монархистичке власти Драгољуба Јовановића често хапсе, a његове идеје и деловање сматрају не само неупотребљивим по добро друштва, већ и политички штетним, његов професор му је из Париза послао позив да дође у Француску:
"Ако нисте потребни Југославији, дођите у Француску, ми ћемо умети да Вас употребимо". У својим мемоарима Драгољуб Јовановић на много места наглашава да се упркос робијањима и губитку посла никада није покајао што није прихватио менторов позив, и што је остао у својој земљи. [...]
* * * * * * * *
НЕМА СУПРОТНОСТИ ИЗМЕЂУ СЕЉАКА И РАДНИКА
КАО ГЕНЕРАЛНИ секретар Народне сељачке странке написао је програм странке, који је објављен 1940. године, у коме је изнео све своје кључне политичке идеје од којих су многе биле изазов не само за режим, већ и за важне странке са левице које ће га због тога негирати као левичара. У њему он не налази било какву супротност између сељака и радника, већ само између велепоседника и индустријалца, што је написао и објаснио у својој књизи "Аграрна политика" још 1930. године. Радници и сељаци чине по њему пролетаријат који је већ уједињен својим друштвеним положајем, тако да партије које попут комунистичке теже да их уједине "куцају на широм отворена врата". Његов главни политички циљ било је стварање сељачке социјалистичке државе, тачније "федеративне, сељачке, демократске, задружне Југославије, која би водила спољну независну националну политику, тражећи наслон на Русију и на радничке странке у Европи и Америци".
По завршетку ратова, а нарочито после Другог светског рата Драгољубу Јовановићу је од стране његових политичких противника често спочитавано шпекуланство и пацифизам који је понекад грубо подвођен и под кукавичлук. Пребацивано му је да је био у три рата, а да није испалио ниједан метак за своје идеале.
При томе се мислило на његово краткотрајно учешће у Првом светском рату када је био ангажован као преводилац при француској војсци након чега је пребачен на студије у Француску, затим на боравак у Шпанији у време грађанског рата, и нарочито на то да се све време Другог светског рата није одазивао на позиве највишег вођства партизанског покрета да му се прикључи, већ је "кукавички остао скривен" у Београду "због чега га не треба више сматрати вођом НСС", како ће то бити изречено у говору Животе Ђермановића у Народној скупштини по ослобођењу Београда и одмах бити и објављено у великом чланку у "Политици", а што ће, по наводима Драгољуба Јовановића, на првом јавном збору који је одржан непосредно по ослобођењу Београда рећи и високи комунистички функционер Благоје Нешковић. (Нема доказа да је Нешковић, било на скупу, било у новинама, поменуо Јовановићево име у том контексту већ само да се генерално осврнуо на држање вођа грађанских партија за време рата, а ни сам Драгољуб Јовановић иако трајно огорчен на Нешковића, нигде не наводи конкретан доказ за тај његов "грех".)
* * * * * * * *
ТЕКСТ ЗА ЗИДНЕ НОВИНЕ КОЧЕ ПОПОВИЋА
ШТО СЕ ТИЧЕ ПРВЕ оптужбе, на основу увида у историјске списе и у забележена сећања самог Драгољуба Јовановића, може се закључити да није прикључен француској војсци нити да је послат у Француску на свој захтев него одлуком српских војних органа, који су слањем једног броја младих даровитих људи на студије у иностранству настојали да Србија након страшних ратних губитака у становништву, посебно млађих особа мушког пола, не остане после рата без школованих кадрова који би могли да изведу успешну обнову земље.
Када је пак реч о његовом неучествовању у борбама за време боравка у Шпанији, у питању је био позив председника владе Републике Шпаније Хуана Негрина Драгољубу Јовановићу да својим доласком и говором у шпанској скупштини, као и многи други знаменити интелектуалци-антифашисти из целог света, и при том још и "један од највећих говорника Европе" како га је означила британска штампа, подржи борбу републиканских снага против Франкових фашиста, што је Јовановић и учинио 1. фебруара 1938. оставши укупно десет дана. Дакле, радило се о веома кратком и строго наменском боравку који није пружао ни најмању прилику за учешће Драгољуба Јовановића у оружаној борби, нити се то од њега очекивало или захтевало од стране организатора његовог боравка.
Јовановићев допринос антифашизму тим поводом је био у сагледавању и јавном презентирању ситуације у Шпанији што је резултирало не само са предавањима већ и са неколико његових чланака, од тога једним у загребачком "Књижевнику" под насловом "Био сам у Шпанији - утисци са фронта слободе", који неће бити забрањен, и једном књижицом илегално издатом под истим насловом у Београду, а која је ускоро била забрањена, као и записима о Шпанији у његовим "Успоменама". За време десет дана боравка у Шпанији сусрео се и са нашим борцима, разговарао са Кочом Поповићем који је био задужен за издавање зидних новина и написао на његов захтев један текст. Одржао и предавање у Паризу о свом боравку у Шпанији. Био је збуњен држањем Совјетског Савеза, непомагањем Велике Британије и Француске шпанској републиканској влади и огорчен због отворене и велике подршке Немачке и Италије шпанским фашистима. Веровао је да је његов политички партнер Влатко Мачек за републиканце и очекивао да он нешто и учини за младу шпанску републику, али му је Мачек, свестан да је највећи део хрватске јавности на страни Франка и Католичке цркве, ставио до знања да не би учинио ни најмању ствар како не би "цепао хрватску нацију по шпанском питању".
* * * * * * * *
ВИШЕ ЈЕ ВЕРОВАО У РЕЧИ НЕГО У ОРУЖЈЕ
ЗА ЊЕГА КАО ЛЕВИЧАРА и антифашисту грађански рат у Шпанији није била борба и избор између фашизма и комунизма, већ између фашизма и демократије. Разуме се, да је желео могао је да остане и да учествује у том рату и као борац на фронту, али, као што ће се видети из његовог даљег животног тока, то није био његов стил политичке борбе. Особеност његовог политичког стила је да је увек полагао више на реч него на оружје. Био је у тој мери фасциниран пропагандним ратом који се тада водио у Шпанији да је написао: "овде се ратује не само муницијом већ и пропагандом", изједначивши значај пропаганде са оружаном борбом.
Ствар је далеко компликованија у погледу његовог неприкључивања ослободилачком покрету кога су у Другом светском рату у Југославији предводили комунисти. Чињенице говоре да се Драгољуб Јовановић као патриота пријавио у време Априлског рата 1941. као добровољац у војску, али да због опште пометње није добио никакав војни распоред. Одбио је да као професор универзитета потпише Недићев апел интелектуалаца српском народу.
Када је Недићев режим организовао у Београду антикомунистичку изложбу, он је био на једној од ударних слика испод којих је писало: "Главни кривци што су студенти Београдског универзитета постали комунисти." Није неважно то што је Народни фронт створен 1936. године баш у његовој кући у Професорској колонији у Београду. Са Јосипом Брозом Титом се срео на самом почетку рата и са њим водио разговор о сарадњи. Иако никада није позван на заседања Авноја, чему се иначе по сопственом признању надао, сарађивао је са комунистима све време рата подстичући припаднике своје странке да учествују у народноослободилачкој борби као борци и на друге начине.
ТАЧНО НА ОВОМ МЕСТУ БИ МОГАО ПОЧЕТИ ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ: Путин га сматра својом територијом, НАТО трупе већ распоређене
ОВАЈ снегом прекривени гранични мост између две средњовековне тврђаве у делу Естоније где се говори руски, могао би бити место где ће започети трећи светски рат, пише Политико.
26. 12. 2024. у 08:55
ПОЈАВИЛА СЕ ШОК ТВРДЊА: "Руси су оборили авион у Казахстану, погледајте трагове експлозије на репу летелице"
АВИОН Азербејџан ерлајнса, који се 25. децембра срушио на путу за Русију, можда је оборен руском ракетом земља-ваздух, према извештајима руских медија који нису наклоњени Кремљу и руском председнику Владимиру Путину.
26. 12. 2024. у 07:44
А ПОСЛЕДИЦЕ? Кина гради највећу хидроелектрану на свету - иселиће милионе људи, "кешираће" невероватне 35 милијарде долара
ПРОИЗВОДИЋЕ троструко више од 88.2 милијарде kWh, колики је пројектовани капацитет тренутно највеће хидроелектране на свету - "Три кланца" у централној Кини.
26. 12. 2024. у 14:37
Коментари (0)