ЦРНОГОРЦИ ЛИНЧУЈУ НАРОДНОГ ПОСЛАНИКА: Суђење Драгољубу Јовановићу једно од највећих неправди у Брозовој Југославији

ДРАГОЉУБ Јовановић није желео само да служи новом режиму и буде од њега прихваћен, желео је више од свега да политички форсира сељаштво које је изнело највећи терет ослободилачког рата и револуције.

Драгољуб Јовановић, тридесетих година прошлог века, Фото Архива породице Јовановић, Архив САНУ, Музеј Србије, Документација „Новости“ и Википедија

Отуда је у његовим наступима увек било "скретања" која нису годила новом режиму, а која су увек кажњавана организованим масовним негодовањем дела публике. Није схватао да комунисти, иако у први план увек традиционално стављају радничку класу, итекако теже и да задрже своју контролу над сељаштвом изграђену током рата, те да је стога најмање што желе нека нова партија која би окупљала сељаке и била опасан конкурент комунистима у борби за власт.

У његове "крупне грешке у говорима" може се свакако сврстати и то што је у свом првом јавном наступу са комунистима, говорећи у част 27 годишњице Црвене армије, рекао да док су највећи "совјетски јунаци били сељаци и радници", највећи наш јунак је "српски сељак". Затим, неке његове тезе су се битно разликовале од Титових. Док је Тито "казао да Хрвати не могу ништа учинити без Срба, али да ни Срби не могу ништа учинити без Хрвата", Драгољуб Јовановић је цитирајући на том збору те Титове речи рекао пред окупљеном масом да док "Хрвати и Словенци треба да буду захвални Црвеној армији јер их је пробудила", "ми Срби тражимо за себе част и право да волимо совјетску Црвену армију, јер је она наша и ми смо њени". Такође, није било политички мудро од Јовановића то што је на свом првом јавном заједничком наступу са комунистима, који су они организовали, свој говор завршио ускликом у славу Стаљина, не поменувши при том и Тита. Иако је Јовановић више пута у току говора позитивно споменуо Тита, такав завршетак говора свакако није могао пријати ни Титу, чији је култ већ био створен, ни његовим следбеницима који не само због тога нису могли гледати на Драгољуба Јовановића као на оданог сарадника у новој власти.

У затвору 1932. са групом комуниста , Фото Архива породице Јовановић, Архив САНУ, Музеј Србије, Документација „Новости“ и Википедија

РАЗЛИКЕ У ПОГЛЕДИМА на ново уређење земље које су постојале између комуниста и Драгољуба Јовановића све више су с временом долазиле до изражаја. Тако је он у свом уводном чланку у листу "Глас" од 13. марта 1945. Јосипу Брозу Титу "приписао историјску заслугу што је разумео да за Југославију није једнопартијски систем", мада је лично од Тита чуо да он мисли потпуно обрнуто од тога, а као "најважније" је у том чланку истакао речи "нећемо нови грађански рат", што је комунистима морало звучати као провокација.

Стаљину, кога је иначе хвалио, Јовановић је замерао, мада не јавно, то што је Стаљин био "против тога да све државе, велике и мале, имају по један глас у форумима Уједињених нација", и што је притом "ругајући се, изричито поменуо Албанију - зар да она има иста права као Сједињене Државе или Совјетски Савез?" , као и због Стаљинове изјаве западним савезницима "да не држи до Мао Це Тунга јер су кинески комунисти од маргарина". На Стаљиново противљење стварању једне уједињене државе, или бар федерације састављене од Југославије, Бугарске и Албаније, Јовановић није имао никакав коментар.

Ратна фотографија настала 1943. док се крио у Београду , Фото Архива породице Јовановић, Архив САНУ, Музеј Србије, Документација „Новости“ и Википедија

Такође није штедео ни Благоја Нешковића због његове "шовинистичке политике према Албанцима". У својим "Успоменама" је записао да се непријатно изненадио када је по први пут чуо од једног комунисте да "Албанце или Арнауте од сад ваља звати Шиптарима", када је то рекао Благоје Нешковић на скупу "београдских фронтоваца" у сали Коларчевог универзитета, користећи притом током говора још погрднију реч "Шифтари".

* * * * * * * *

СОЦИЈАЛИЗАМ НИЈЕ МОГУЋ БЕЗ ПОЛИТИЧКИХ СЛОБОДА

У СВОМ РАЗМИШЉАЊУ чему дати првенство - миру, демократији или социјализму, Драгољуб Јовановић у тим бурним временима заузима одлучан став: "Мир пре социјализма, а социјализам пре демократије, јер нема слободе у свету глади и оскудице". Тај редослед циљева своје странке Јовановић објашњава тиме да је својевремено од Жореса и Скерлића учио "да је демократија примарна, да она припрема социјализам, а да је социјализам њен пуни расцват". Међутим, такво уверење код њега је пољуљано тиме што су дошли "Лењин, Мусолини и Хитлер са својим социјализмима без демократије", па га је заменио уверењем да социјализма не може бити без слободе која је једино могућа у миру, као што га не може бити "без довољно богате цивилизације". Тек тада, закључује Јовановић, могуће је истинско практиковање демократије.

У ствари, бар што се комуниста тиче, радило се о политичком браку из интереса. Да би били признати од стране западних савезника као главна политичка, а не само војничка снага у Југославији, комунисти су сходно споразуму Тито - Шубашић, који је благословио и Стаљин, морали да направе широку коалицију са свим политичким снагама, тачније предратним странкама, које нису сарађивале са окупаторима и квислинзима. Зато је комунистима на њиховој коалиционој листи толико требало име популарног предратног политичара какав је био Драгољуб Јовановић. "Он је потребан за општу ствар. Ови странци стално питају ко је од политичара још са нама", рећи ће тада на ту тему Благоје Нешковић.

Александар Ранковић и Крцун Пенезић су мотрили на Драгољуба Јовановића , Фото Архива породице Јовановић, Архив САНУ, Музеј Србије, Документација „Новости“ и Википедија

С друге стране, сметала им је његова велика популарност међу сељацима, поготово на југу Србије, и лакоћа којом је по приступању Титовом Народном фронту као кандидат на изборима добио велику подршку бирача и на основу тога био изабран за члана Президијума Народне скупштине.

СВОЈУ САРАДЊУ СА комунистима, као и сарадњу странке коју је предводио са КПЈ, доживљавао је као историјски римејк сарадње левих есера (странке лево оријентисаних сељака и интелектуалаца - ДС) са бољшевицима, који су есере на Лењинову иницијативу узели у своју прву владу. Тако је своју сарадњу са комунистима представио и у совјетском посланству у Београду, где му је одговорено да губи из вида да се та сарадња није добро завршила по есере. И поред таквих упозорења, Драгољуб Јовановић задуго није био свестан да је у очима комуниста, управо он са својом странком и другим сељачким странкама - савезницама његове странке, био већ одмах после ослобођења земље виђен као њихов највећи и најопаснији политички конкурент, будући да су комунисти, супротно Драгољубу Јовановићу настојали да пацификују сељаштво и све време су догматски форсирали радништво иако су сељаци изнели главни терет револуције.

Због тога ће уместо Драгољуба Јовановића Титу далеко више у влади одговарати Милан Грол, кога ће именовати и за једног од потпредседника владе, а који је по мишљењу разочараног Јовановића који је очекивао то место, био од њега Титу "интересантнији, пошто је долазио из емиграције и био краљев министар, док смо ми били у џепу, увек при руци, увек сигурни, као рођаци који могу ручати и у кухињи".

Када су комунисти Јовановићевим присуством, као и присуством низа других грађанских политичара, тачније њиховом активношћу у послератном политичком животу, потврдили пред Западом своју демократичност у довољној мери, успостављајући у исто време потпуну и чврсту контролу над земљом, ни Драгољуб Јовановић ни други попут њега им више нису били неопходни. Пред њим и њему сличним стајала је само могућност избора између утапања у комунистичке редове или судара са, у то време апсолутно стаљинистичком и суровом, новом југословенском влашћу.

* * * * * * * *

ПРАВО НА ЈАВНУ КРИТИКУ РЕЖИМА НИЈЕ ПОСТОЈАЛО

ДРАГОЉУБ ЈОВАНОВИЋ, као и многи други политичари предратне Југославије, и поред свих својих контаката и сарадње са комунистима није добро разумео механизам комунистичке владавине, а није га разумео зато што као левичар-социјалиста није могао да верује у толику илузорност народне демократије прокламоване од стране комуниста. Страном новинару је тим поводом изјавио: "Када сам критиковао режим маршала Тита у парламенту, хтео сам јасно да кажем да се ја и моји пријатељи не слажемо са административним монополом Комунистичке партије. Пре избора у новембру 1945. године комунистички монопол није био толико очигледан, али после њих Комунистичка партија је направила монопол од Народног фронта, фабрика и институција, и само њихова партија је била у влади... Је ли то било јединство владе свих партија о којем смо причали пре избора?". Из тих и других његових речи, попут "Ја хоћу сарадњу са комунистима на основу једнакости.

Драгољуб Јовановић у Скупштини 1946. године , Фото Архива породице Јовановић, Архив САНУ, Музеј Србије, Документација „Новости“ и Википедија

Желим да будем једнак са њима, а не пион у њиховим рукама", да се закључити да је требало да прође подоста времена да Драгољуб Јовановић схвати да су он и његова странка послужили комунистима само као декор у стварању илузије постојања демократског политичког плурализма у поратној Југославији, илузије која је од стране Тита у договору са Стаљином била сервирана Западним савезницима.

Право на јавну критику власти које је он себи увелико присвајао, заправо није постојало. Не схватајући то, он је на оснивачком конгресу Народног фронта "формулисао своју прву критику" нове власти коју је изрекао пред Титом. Да је био у тешкој заблуди показаће реакције присутних на његове говоре на седницама Уставотворног одбора и у Народној скупштини, нарочито на његову критику Закона о задругама 16. јула 1946.године.

И ПОРЕД ТОГА НИЈЕ СЕ одрицао свог критичког стила ког је демонстрирао у сваком свом иступу, све до свог последњег јавног говора 29. априла 1947. године, након кога је убрзо и ухапшен, 15. маја 1947. Тако се и могло десити да Драгољуб Јовановић, који је читав свој живот био ватрени заговорник планске привреде, буде проскрибован од нове "народне власти" због свог критичког осврта у Скупштини ФНРЈ на предлог првог петогодишњег плана. Документи показују да је то чинио сасвим добронамерно и искрено сматрајући да том критиком даје допринос квалитету предлога плана, очито не схватајући да је предлог власти морао да буде донет једногласно. Тек касније ће схватити да су се "све законске мере доносиле на основу претходне директиве Владе и да су се све усвајале на бази једногласне акламације, као и у Совјетском Савезу".

Јовановићева посланичка легитимација из 1945. године , Фото Архива породице Јовановић, Архив САНУ, Музеј Србије, Документација „Новости“ и Википедија

Управо због те и других својих, за оно време оштрих, и по мишљењу страних дописника чак и сензационалних критика комунистичких решења у скупштинским расправама, пре свега о Уставу ФНРЈ, аграрној реформи, задругама и о јавном тужилаштву, као и због критике полиције као "ненародне" због насилног одузимања жита од сељака, поново, и то заувек, одстрањен је са Универзитета у Београду 31. јула 1946. године. Правни факултет Универзитета у Београду је уз то својом одлуком одузео Драгољубу Јовановићу и титулу ванредног професора "због ненаучних и противнародних изјава на својим предавањима". У родном Пироту нападнут је те године трулим поврћем и бачена му је боја у лице. Све то га ипак није спречило да као посланик напада и даље власт па је тако "владину политику национализације и индустријализације у свом говору у Скупштини описао као `неодговорну, подмуклу и насилничку`".

* * * * * * * *

ДЕВЕТ ГОДИНА ТЕШКЕ РОБИЈЕ ЗА ЧЛАНА ПРЕЗИДИЈУМА

ЈАВНО ЈЕ ИСМЕЈАО КАО "нескромну изјаву" и Ђиласову тврдњу изнету на конгресу Народног фронта на Цетињу да ће Југославија у привреди постићи за две-три године оно што је Енглеска постигла за 150, а Америка за сто. ("Последњи опозициони говори у Народној скупштини ФНРЈ"). Поред бруталних напада на њега који су уследили након тога у новинама, у чему је посебно предњачио Милован Ђилас (називајући га "гмизавцем", а Тита "соколом"), понижаван је и на друге начине. Странка коју је основао избацила га је из свог чланства, а да притом нико није стао у његову одбрану. Након тога је на њега организован и физички напад од стране колонизираних Црногораца, 14. и 15. фебруара, у селу Сивцу у Бачкој, где је прво намамљен да дође на славу код пријатеља, а потом буквално линчован од руље која је у поноћ провалила у кућу у којој је био смештен. Свирепо је испребијан револверима и моткама по глави. У тешком стању, због повреда главe, убачен је без икакве пратње у воз за Београд. Домаћинова жена је од шока побацила у осмом месецу трудноће. Пребијен је и шеф железничке станице који је хтео да ради по прописима. Малтретирање Драгољуба Јовановића је трајало око четири сата, јер су сви окупљени колонисти хтели да да искажу своју личну лојалност новом режиму и моћном земљаку Миловану Ђиласу, бранећи његову "повређену част". Број окупљених, према службеном извештају упућеном Президијуму, износио је око 500 лица. У свему је учествовао и извесни милиционар.

Чланска карта Народоног фронта, Фото Архива породице Јовановић, Архив САНУ, Музеј Србије, Документација „Новости“ и Википедија

НАКОН СВЕГА ТОГА, на седници Народне скупштине одржане 26. априла 1947, којој је присуствовао и Јосип Броз Тито, уследио је чувени напад Драгољуба Јовановића на предлог државног буџета, конкретно на висину издатака за војску. Због тога је, као и због примедбе да се дају објашњења где се троши пар милиона из буџета, али не и на шта се троши 56 милијарди динара, одстрањен из Президијума и одузет му је посланички мандат, иако је на крају гласао за предлог буџета. Тим поводом напао га је Милован Ђилас "због додворавања Западу" и оценио да је Јовановић "након Дражиног одласка са политичке позорнице постао јунак америчке и остале реакционарне штампе". Цинизам историје ће се исказати десетак година касније, када други буду напали Милована Ђиласа истим речима оптужујући га за исте ствари - сарадњу са Западом, јуначење у иностраној штампи, након чега му је, као што је он учинио Драгољубу Јовановићу, следио затвор.

Драгољуб Јовановић за скупштинском гворницом , Фото Архива породице Јовановић, Архив САНУ, Музеј Србије, Документација „Новости“ и Википедија

Убрзо, 14. маја 1947. је и ухапшен, а потом у октобру исте године на основу оптужнице Јавног тужиоца ФНРЈ др Јосипа Хрнчевића осуђен од стране Врховног суда Србије, којим је председавао Михаило Ђорђевић, на девет година тешке робије са принудним радом због кривичног дела издаје у циљу насилног рушења поретка (пре свега због наводне шпијунаже у корист Велике Британије и повезивања са "заклетим непријатељом наших народа" Влатком Мачеком као једним од вођа политичке емиграције), као и на трогодишњи губитак политичких и грађанских права и права на пензију, по изласку из затвора.

Јовановићев текст „Титов план за разарање српства“ из 1943. године , Фото Архива породице Јовановић, Архив САНУ, Музеј Србије, Документација „Новости“ и Википедија

То суђење је не само у иностраној штампи него и у научној литератури оцењено као "један од највећих врхунаца комунистичке неправде у Југославији и недемократског поступања". Казну је издржао без дана помиловања. О њему као енглеском шпијуну најоштрије је, по Јовановићевом сведочењу, говорио, односно на ту тему био "најречитији критичар", ипак не Милован Ђилас већ Моша Пијаде.

Препоручујемо

Друштво

8 7

ПОЛИТИКА УЦЕНА, САНКЦИЈА И БОМБИ: Србија је била полигон за успостављање новог светског поретка

19. 08. 2023. у 07:00

Друштво

1 2

КОВАЊЕ ЗАВЕРЕ ПРОТИВ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ: Митологизација Сребренице и вишеструко увећање броја жртава

18. 08. 2023. у 07:00

Друштво

0 0

ЗАСЛЕПЉЕНОСТ СЕДМЕ СИЛЕ: Џон Р. Шиндлер, професор стратегије на колеџу Њупорт

17. 08. 2023. у 07:00

Друштво

2 10

НАТО ПОСТАЈЕ АГРЕСИВНА АЛИЈАНСА: Ликвидација сопствених грађана зарад медијске промоције

16. 08. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације