ЗА ОСТВАРЕЊЕ ВЕЛИКИХ ЦИЉЕВА НЕОПХОДАН ВОЂА: Патриотска, национална и ослободилачка политичка мисао

ОДБОЈНОСТ према понижавању сународника ће бити и један од разлога што ће сиромашни Вук напустити стабилан и релативно уносан положај високог правосудног чиновника. Батине "нису више ни за марву, а камоли чоека", писаће Вук касније о томе сходно духу просвећености свог времена чији је истински заступник био у много чему у културно и на сваки други начин заосталој Србији.

Уручење одлуке Светоандрејске скупштине књазу Милошу , Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

Своје захтеве за изједначењем у правима Вук је задржавао само у сфери политичких права чиме је био у нивоу либералне мисли Европе свога времена.

На економском плану, сматрао је, људи не морају бити једнаки. Доказ тога је што се је деценијама упињао да постане спахија, племић, у крајњем власник свога села Тршића, врло озбиљно схватајући томе подобна Милошева обећања. Ипак, његов конзервативизам на томе плану није био, како неки наводе, баш у равни феудалног мишљења. Није ли управо тај исти Вук жестоко критиковао Милоша и његово, већ бирократизовано окружење што су узели монопол на сву трговину. Право слободног привређивања је такође опште право, сматра Вук у сасвим либералном мисаоном маниру.

Интересантно је да Вук одређује почетак Српске као социјалне револуције тачније од многих наших савременика који се баве том темом. У писму Христифору Обреновићу он наводи да пише "српску историју нашега времена, или, управо рећи, од године 1791. од када буна Српска почетак свој има" .

Каарђођеву и Милошеву револуцију Вук је тумачио у ширем контексту, Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

Да је Вук револуцију поимао као процес, а не акт, указује не само његово настојање да утврди почетак револуционарних збивања пре 1804. године, што би могло бити и зарад умањења улоге Карађорђа у укупним збивањима, већ много више његово упињање да утврди узроке и нарочито да одреди крај револуције. О томе он сам каже:

"Трудио сам се колико је могуће да дознам прави узрок или квасац ове буне и њен послије почетак (814 и 815) и ако доживимо још какав прави свршетак." Дакле, те 1822. године Вук сматра да се прави свршетак још не да наслутити, да је револуција недовршена. Она је заправо била недовршена не само као социјална, већ и као политичка револуција, будући да власт није била потпуно преузета, већ само довољно и условно. Иако ће доживети 1835. коју многи због укидања феудалних односа на релацији између појединаца сматрају крајем Српске револуције, Вук се није о томе изјаснио ни тада ни касније, иако је очито реч била о крупном догађају. Разлог за то би могао бити личне природе јер је Вук, хотећи да постане феудалац свога Тршића, био ватрени присталица задржавања феудалних односа, макар само на економском плану.

Вук је наставио тамо где је стао историчар Јован Рајић, Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

Интересантно је да данас када се говори о Српској револуцији очито нема довољно знања код немалог броја оних који о њој расправљају о томе шта је заправо револуција као ни то да се она појављује у два вида - као политичка и социјална, док и многи они који баратају тим појмовима политичке теорије и кад говоре о социјалној револуцији која као шири појам обухвата политичку револуцију, не увиђају да једна социјална револуција може да обухвати више политичких револуција и да то није праволинијски процес. Вуку је то изгледа било јасно будући да он говори о више почетака исте буне, то јест револуције ("и њен послије почетак /814 и 815/ - подвукао ДС)".

* * * * * * * * *

ПОЛИТИЧКА РАЗБОРИТОСТ У ТУМАЧЕЊУ ДОГАЂАЈА

СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА, према Вуковим записима, обухвата период од тзв. Кочине крајине 1788. када почиње последњи турско-аустријски рат, односно 1791. када се он завршава, потом прву политичку револуцију која обухвата Први српски устанак и прво преузимање власти, затим цео период припрема за Други српски устанак, укључив и неуспелу Хаџи-Проданову буну, сам тај устанак и период не само поновног успостављања српске власти као другу политичку револуцију, већ и сво време у коме су се збивале радикалне промене не само у сфери политике, већ и економских, културних и уопште социјалних односа које су биле изазване и омогућене политичким револуцијама. Револуција се може просторно везати за ослобођене територије као територије којима довољно влада српска политичка власт да би могла да доноси битне политичке одлуке, бивајући тиме све самосталнија чиме омогућује све веће економске и социјалне измене на том простору.

Јован Рајић, отац српске историје, Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

То што Вук схвата целу револуцију, па и сам њен почетак као растегљив процесуални феномен, спада по дометима у врх политичке мисли његове епохе. Склони смо да верујемо да томе није одлучујуће допринело Вуково аутодидактичко теоријско образовање већ његов phronesis, политичка разборитост у посматрању и анализирању политичких догађаја у којима је и непосредно суделовао.

ТАКО СЕ ВУКОВА политичка мисао да очитати у равни изворне теорије, попут античке, будући да реч теорија и не значи ништа друго до посматрање, методичко истраживање и утврђивање битних особина појаве као сазнајно самоуверавање ума. Што би рекао Гадамер, код Вука смо "дотакли корен онога што бисмо смели да назовемо теоријом: гледање онога што јесте". Ни код Вука, као ни у античко доба, није реч о посматрању као пуком гледању већ о спознаји онога што стварно јесте ради ширег и стварног добра.

То објашњава зашто Вук и сам почетак једне тако сложене и широке појаве као што је револуционарно социјално, економско и национално ослобођење не види механицистички тек као један "оделити час", већ као краћи временски период, као краткотрајни специфични процес у процесу укупне револуције. Но, како и тај краћи период има свој почетак, на Вуку је било да утврди и почетак почетка, у чему се колебао. У сваком случају, процесуални почетак је са правом смештао у период од почетка до краја последњег аустријско-турског рата.

* * * * * * * * *

КОНЦЕПТ НАЦИОНАЛНЕ, МОНАРХИЈСКЕ ПРАВНЕ ДРЖАВЕ

ВУКОВУ НАМЕРУ да започне са писањем српске историје тамо где је стао Јован Рајић завршавајући са догађајима из 1765. године, не треба узимати као Вуково опредељење за ту годину као почетак револуционарних гибања у српском народу. Очито је да се ради о намери да се настави стварање писане историје у стандардном, прозном облику, будући да је Рајић веома детаљно описао збивања у последњем аустријско-турском рату, а нарочито улогу Срба у њему и опсаду Београда у свом обимном делу "Бој змаја са орлови", али у стиховима што се Вуку могло чинити неприличним обликом представљања историје, иако је и сам, више него очигледно користио стихове гуслара као озбиљне историјске изворе за сопствени приказ историје српског народа. У сваком случају, Вук је почео тамо где је стао Рајић, са намером да настави писање историје српског народа, доживљавајући то са правом као изузетно важан национални задатак. (Потомци ће нас иначе оптуживати што нисмо записивали шта је и како је стварно било.)

Јернеј Копитар је сматрао да Срби морају да прошире визију о својој држави , Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

Реч буна је за Вука називник за сва виолентна, политички обојена инсурективна колективна збивања од немира до револуције. Стога он овај израз најчешће користи као синоним за револуцију, али такође, иако много ређе користи и реч револуција да означи Српску револуцију. Побуна је пак нешто што се садржајно може кретати у распону од личног до колективног протеста и не мора имати политички карактер.

ВЕРОВАТНО је да се Ранке консултовао са Вуком када је свом спису Српска револуција давао назив, будући да је спис у великој мери настао на основу грађе коју је прикупио и дао му Вук. Уопште, Вук је више био за коришћење страних речи, "тамо где им је и мјесто, гђе их посве разумију", дакле у иностранству што се да видети и из његове иностране преписке коресподенције, док је био за употребу наших речи, попут речи буна, у нашем миљеу, сматрајући са правом да је превасходна улога речи да појасне, а на да замагле наше представе о некој ствари или догађају.

Леополд Ранке упознао Европу са српском револуцијом , Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

Вуков концепт државе је национална, монархијски устројена правна држава која је утемељена на кључним принципима либералне мисли. Тај концепт је само крњило његово себично залагање за сопствени племићки статус и економски положај феудалца. То што је Вук можда веровао да ће бити добар спахија (због чега је вероватно и сликао све спахије у изразито позитивном валеру, док је све друге турске феудалне положаје генерално оцрњивао и ту у оба случаја испао крајње необјективан), не оправдава га ни најмање.

Његовим сељанима би православни спахија био тежак намет на економску слободу, као што је и Милош био не само економски, већ и терет на слободи свеукупног народа.

* * * * * * * * *

НЕОСТВАРЕНЕ ВИЗИЈЕ О ПРОСВЕЋНОМ ВЛАДАРУ

ПРЕД ВУКОМ је стајао тежак задатак, као и пред другим мислећим Србима његовог времена, а посебно крајем двадесетих и почетком тридесети година 19. века, да утврди не само шта су српске територије већ и ко све припада српском народу. Он је тај проблем, сасвим логично решавао помоћу идентификације језика којим становништво неког краја говори, али не само на тај начин, јер је био свестан мањкавости монокаузалног одређења нације. Иако је у времену када су државе које су стале ницати по Балкану почеле кидати и комадати давно завојеване делове Турског царства, тражио да и Србија користи исти принцип ("Кад Грци ишту Тесалију, Албанију и Епир, и ја би искао Босну и Ерцеговину и Бугарску до Коџа Балкана: то је све управо српско, а око Скадра ћемо се послије са Грцима тући, јер није право да они имају толико мора, а ми нигђе ништа.") Вук није био заговорник обнове Душановог царства. Копитар му је чак због тога и замерио ("Требало би да се на коњу попнете на Балкан и да мислите на Душана Силног".). Вукова визија територијалног обухвата српске државе је сезала "од Лима до Бугарског Тимока, и између Саве и Дунава и Балкана (иза Приштине)".

За остварење тих и других циљаве српском народу је био потребан вођа. Нема сумње да Вук није спорио позицију националног вође Милошу Обреновићу, иако је у много чему био незадовољан његовим владањем. Сматрао је да је књаз поправљив, особито уколико се просвети или бар описмени и, као што знамо, усрдно је, али узалудно радио на томе.

Родна кућа књаза Милоша Великог у Горњој Црнући , Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

ЊЕГОВА ИДЕЈА о просвећеном владару у Србији тада није нашла свој материјални одјек.

Нико напросто није био тада вођа какав је по Вуковом мишљењу требао Србији. А Вук је вођу замишљао не само као просвећеног, већ и као човека дораслог историјским националним задацима. Ипак, као што из његових критика знамо, није запао у грешку култа вође. Осим тога, тражио је и шире узроке за непостојање онаквог вође каквог је захтевала историјска ситуација. Када народ има велику визију у њему се онда рађа и велики вођа, способан да изврши тај задатак. Мале визије захтевају вође малог формата, сматра Вук. Као човек веома близак Вуку и његовим погледима, Копитар то сликовито представља параболом о потреби да се Срби попну на Балкан и да тада мислећи на Душана Силног и његово царство, прошире своју уску визију државе. "Тада", каже Копитар, "можете и ви доћи до неког Карла Великог", очигледно алудирајући на немање великог вође и велике визије државе код Срба.

Све у свему, може се рећи да је Вукова политичка мисао била изразито патриотска, битно руковођена националноослободилачким интересом. Утицај либералне идеологије се у његовој мисли огледа у захтевима за владавином права и просвећеним, демократским владаром, а талог конзервативне свести у његовом залагању за политичко и национално, а не и економско ослобођење српског народа. Ако је понегде у спровођењу својих политичких идеја и накана и претерао, Вук се у духу толеранције за коју се искрено залагао, већ и савременицима и нама извинио скромно и језгровито речима "опростите мојој родољубивој жељи и ревности". Тиме је заправо рекао све о својој политичкој мисли и делу.

Препоручујемо

Друштво

0 1

МАКЕДОНИЈА ЈАБУКА РАЗДОРА ИЗМЕЂУ СОФИЈЕ И БЕОГРАДА: Тајне и јавне дипломатске активности на стварању савеза са Бугарском

01. 09. 2023. у 07:00

Друштво

0 0

У ПОЛИТИЦИ НИШТА БОЉЕ НЕ УСПЕВА ОД УСПЕХА: Очување државне независности од притисака великих сила

31. 08. 2023. у 07:00

Друштво

1 1

СРБИЈА ЈЕ ПОСТАЛА ВЕЛИКА КОЛИКО JE МОГЛО: Милован Миловановић, заборављени српски политичар, дипломата и државник

30. 08. 2023. у 07:00

Друштво

4 3

БАЈИНА ДЕВИЗА БИЛА ДА ЦИЉ ОДРЕЂУЈЕ СРЕДСТВО: У стварању нове државе Пашић водио рачуна о српском народу

25. 08. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације