ПОЛИТИЧКА ЗРЕЛОСТ И ДАЛЕКОВИДОСТ БОКЕЉА: Континуитет српске националне мисли у Котору

АУСТРИЈСКА управа над Боком од 1814. до средине 19. века била је у знаку опадања поморске трговине (замирање старих средишта као што су Пераст, Доброта, Прчањ), појачаног исељавања, рађања нових просветних и културних установа, модернијег вида управе на штету старих аутономија и несумњивог притиска на православне Србе да прелазе на унију.

У Котору је основано 1839. Српско пјевачко друштво "Јединство", Фото Архив Котор, Архив Херецег Нови, Музеји Котора и Херцег Новог, Профимедија , Портал Атлантик , Синиша Луковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, "Википедија" и Фејсбук...

У друштву и управи је задржан италијански језик, првенствено у градовима. Аустријска провинција Краљевина Далмација настала 1814. године (млетачки поседи Далмација и Бока плус Дубровачка република) знатно је проширила традиционални простор Далмације (Млетачка Далмација) и "протегнула" га "јужно од Неретве све до Спича".

Далмација у традиционалном смислу, пише историчар Раде Петровић, Дубровчанин, обухвата територију "од Раба на сјеверу до ушћа Неретве, заједно са отоцима који се налазе уз овај дио обале", односно места Задар, Шибеник, Трогир, Сплит, Макарска са острвима Корчула, Стари град, Хвар, Вис. Према једном попису с почетка 19. века "Бока је имала 41.525 становника, док је 1831. било 33.086". Доброта је, примера ради, 1802. имала 1.626 становника а 1860. свега 720; Прчањ је почетком века имао 1.238 становника, а крајем 19. века свега 650. Године 1850. Прчањ је имао 25 бродовласника, а пола века касније "има свега пет чиновничких обитељи које биједно живе". У Доброти је 1849. године, ради осигурања бродова и терета од ризика, основано осигуравајуће друштво под називом Друштво братинске поморске сигурности. Исте године основана је и Наутичка школа у Котору.

Под утицајем западних идеја и српског и грчког покрета у Далмацији се у периоду 1815-1848. године, рађају знаци националних покрета. Западне идеје проистичу из наслеђа Француске револуције, али су такође праћене и идејама романтичарског словенског буђења које на ширем српском простору доносе Доситеј Обрадовић и Вук Караџић. Значајна улога у хрватском покрету припада Људевиту Гају, који је већ 1829. године истицао потребу стварања културних установа и друштава. Пре њега то чине српски писац Димитрије Давидовић, који у Бечу 1821. објављује "Историју народа србског", и интелектуалци окупљени око часописа "Сербске летописи" (Летопис Матице српске) 1825. и Матице српске (1826).

Захваљујући Стефану Митрову Љубиши 1845. је основано „Обчество паштровско“, Фото Архив Котор, Архив Херецег Нови, Музеји Котора и Херцег Новог, Профимедија , Портал Атлантик , Синиша Луковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, "Википедија" и Фејсбук...

ПИШУЋИ О ДАЛМАЦИЈИ, Милорад Екмечић истиче да за разлику од других делова "једино је у Котору српска национална мисао присутна још из времена наполеонских ратова". Поред ранијих приватних школа на српском језику углавном при манастирима, као што је ћириличка школа у Рисну која се помиње 1704, у првој половини века појављује се већи број сличних школа на српском језику. Децембра 1803. године калуђер Никола Милиновић отвара као учитељ школу у Морињу (у кући Павла Трипова Матковића). Од 1812. у Топлој код Херцег Новог ради тзв. Троповићева школа названа по калуђеру Јосифу Троповићу.

Настава у јавним школама одржава се на италијанском језику, док су на српском и даље радиле само манастирске школе и поједине приватне, углавном код свештеника. Први наставник православне веронауке у которској јавној вишој основној школи, на италијанском језику, постао је 1834. године Вук Поповић. Залагањем епископа Мутибарића, од јесени 1846. почиње, на основу царске одлуке, отварање српских основних школа у Далмацији и разним местима Боке.

Српске народне песме Вука Караџића и његова књижевна, историјска и политичка дела имала су одјека и на прилике у Боки Которској. Вук долази у Рисан 1834. године, његови блиски сарадници на великом послу сакупљања народног блага били су Вук Поповић и Вук Врчевић. У Рисну се 1835. оснива Библиотека Обшчества Рисанског, а 1845. захваљујући Стефану Митрову Љубиши "Обчество паштровско" у окружију которском. Од друге свеске Српско-далматинског магазина 1837. траје стална сарадња Бокеља у том часопису. Године 1839. у Котору се оснива Српско пјевачко друштво "Јединство".

* * * * * * * * *

БЕЗУСПЕШНИ ПОКУШАЈИ УНИЈАЋЕЊА ПРАВОСЛАВАЦА

СРБИ КАТОЛИЦИ у Боки којих је највише било у Доброти окупљају се углавном око Слављанске читаонице у Доброти основане 1849. године. Реч је о братствима Ивановића, Трипковића, Каменаровића, Дабиновића, Радоничића и Дабчевића као и породици помораца Ђуровића у Прчању. Јован Скерлић с правом истиче велику улогу Доситеја Обрадовића (који је једно време био учитељ при манастиру Св. Петке у Маинама) у стварању широкогруде српске националне мисли. "Својим широким и модерним идејма о вери - пише Скерлић - он се високо уздиже над конфесионалним схватањем национализма и из начела верске равноправности и сношљивости развија се код њега идеја о народном јединству без обзира на верску поделу", он "уводи у српску народну заједницу не само православне но и католике и муслимане".

Поновним припајањем јадранског приморја Хабзбуршкој монархији 1814. године створени су услови за јачање Католичке цркве, нарочито од тренутка када је римски папа енцикликом од 1817. дао права хабзбуршком цару да именује бискупе и на бившем млетачком и француском простору. Од 1816. године на овај простор се враћају језуити. За време владе цара Фрања I трају врло упорна настојања да се православни Срби преведу на унију, по угледу на Галицију чији пример су требале да следе све православне словенске земље. Долазак унијатских мисионара из Галиције (из Лавова) у Шибеник, децембра 1819. године, предвиђених за наставнике у планираном "унијатском сјеменишту", на челу са већ именованим ректором Ступницким, није дао готово никакве резултате и поред подршке уније од стране епископа Венедикта Краљевића. Ступницки је убијен 1821. Снажну подршку унији давали су далматински намесници генерали Фрањо Томашић и Ветер Лилијенберг.

У Прчању се јуна 1948. састала Велика народна скупштина Бокеља, Фото Архив Котор, Архив Херецег Нови, Музеји Котора и Херцег Новог, Профимедија , Портал Атлантик , Синиша Луковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, "Википедија" и Фејсбук...

Министар унутрашњих дела Аустрије гроф Саурау саопштио је митрополиту Стратимировићу: "Морам Вам истину рећи: цар је увртео у главу да Ваши верници увек нагињу Русима и стога је он за та начела заузет." А сам цар отворено каже Стратимировићу: "Ви нећете постати блажени, док не примите унију."

РЕВОЛУЦИОНАРНИ ДОГАЂАЈИ 1848/49. потресли су не само Хабзбуршку монархију него практично и целу Европу. Одјек тих догађаја у Боки Которској били су Велика народна скупштина Бокеља 1848. године и народни устанак у Грбљу. Ради одговора позиву Хрватско-славонског сабора за уједињењем Далмације па тим и Боке Которске са Хрватском и Славонијом, у Прчању су се 13. јуна 1848. године (у дворишту фрањевачког манастира Светог Николе) састали "сви општински начелници, главари села и многобројни угледни Бокељи и други - око 400 на броју - од Паштровића до Херцегновога". Биле су присутне све бокељске општине и сва села - православна и католичка. У одговору на обраћање Хрватско-славонског сабора у Загребу упућеног Далматинцима, Бокељи одговарају: "Најперва и наисветиа наша дужност та е јавити пред свијетом да Ми Далматинци ниесмо но Бокези".

Доситеј Обрадовић је био учитељ при манастиру Св. Петке у Маинама, Фото Архив Котор, Архив Херецег Нови, Музеји Котора и Херцег Новог, Профимедија , Портал Атлантик , Синиша Луковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, "Википедија" и Фејсбук...

Скупштина је истакла да и "краљевина Далматинска" као и њој прикључено "окружје бококоторска" припадају "по положају, по историји, по језику, и по племену већег броја Славенои-Србскои народности". Не одбацује се у будућности идеја оснивања "Славенског Царства под Цесарским Штитом", али се истиче да данашње прилике, а нарочито због тога што су Хрватска и Славонија у оквиру угарске круне, "недопуштавају да ми за то соедињение жертвујемо независимост наше народности која је нама припознана у новому уставу Царства аустрискога". Одговор је писан ћирилицом а потписан италијанским кога су Бокељи сматрали дипломатским језиком. Одговор Велике Народне скупштине у Прчању је несумњиво израз политичке зрелости и далековидости тадашње генерације Бокеља и у извесном смислу прекретница у живој политичкој борби која ће трајати у другој половини 19. и почетком 20. века.

Препоручујемо

Друштво

0 1

НОВИНАРСКЕ НОВИНЕ СА КОЈИМА ЈЕ БЕОГРАД ПОСТАО МЕТРОПОЛА: "Вечерње Новости" су деценијама приближавале свет Југославији

21. 10. 2023. у 07:00

Друштво

0 2

КУРШУМ ЗА ГЕНЕРАЛА ПРАОЦА ВЕЛИКИХ ПОБЕДА: Припреме за ослобођење старе Србије зауставио Мајски преврат 1903. године

12. 10. 2023. у 07:00

Друштво

0 10

ГОСПОДЕ, ДОПУСТИ МИ ДА СЕ ДРЖИМ СРПСКИ: Србима су после оба светска рата непријатељи одали почаст

02. 10. 2023. у 07:00

Друштво

2 10

ХРАБРИ, ДИСЦИПЛИНОВАНИ И ИЗДРЖЉИВИ: Европске и америчке извештаче српски војници пленили својим родољубљем

01. 10. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације