ВУКОВИ СА МОРА НА КОПНУ ПОСТАЛИ КРОТКИ ЈАГАЊЦИ: Бокељи у метафори нестанка - инвентар вишегодишњих заборава

ИДЕЈА о уједињењу Јужних Словена је у Боки утемељена 1848. године, када је на Скупштини Бокеља подржана декларација о зеједничком државном концепту.

Дон Нико Луковић један од највећих Бокеља XX века, Фото Архив Котор, Архив Херецег Нови, Музеји Котора и Херцег Новог, Профимедија , Портал Атлантик , Синиша Луковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, "Википедија" и Фејсбук...

Бурно је поздрављена и прослављена топовским салвама са 40 једрењака што је Прчању дало епитет родољубља и југословенства. На тековинама таквог система вредности свет је угледао Нико Луковић и веровао у њега целог живота. Пореклом из једне од најугледнијих капетанских породица он плови у хроникама бурних и тешких времена. Написао је десетине књига и студија посвећених историјском и културном наслеђу Боке Которске. У трагању за заборављеним духом Прчања и Боке, Луковић је понудио узоре и обрасце који помажу да спознамо сами себе у трагању за властитим или туђим коренима управо оним који нас не деле. У том погледу је остао до краја доследан и зато га истичем као највећег Бокеља XX века.

Бока Которска је типичан пример мултикултуралности где се увек среће проблем идентитета и то како нас други виде а не како ми перцепирамо сами себе. Бити истински Бокељ значи не припадати ниједној опцији која нас дели национално или верски; морамо бити нешто друго самосвојствено у различитости припадања. Јер ми, Бокези, јесмо другачији и нисмо Далматинци што рекоше наши преци у декларацији о уједињењу 1848. Протекле деценије ових простора су омеђене новим државама, црквама, језицима...

Разлике се истичу и потенцирају свакодневно а тамо где их нема праве се вештачки. Дон Нико Луковић је као визионар покушао да уједини будућу разједињењу браћу и то тако што је од сакралног објекта жупске цркве на Прчању у властитој животној ефемерности створио галерију савремене југословенске уметности. Држећи се традиције донаторства, себе је духовно уградио у монументалност свеколиког израза у друштву Мештровића, Росандића, Митрића, Милуновића, те сликара венецејанске школе чинећи јединствени рукопис који не познаје границе. Толеранција и поштовање различитости су одржале Боку, биле су његове речи које су ме затекле у неуспелом покушају да се сетим бар још једног католичког храма испред кога је биста православног владике. Друштвена и политичка кретања осамдесетих година прошлог века са поремећеним системом вредности маргинализовали су дело и мисли Луковића... Дон Нико Луковић је био ерудита неслућених капацитета али и недовољно велики католик да би у хијерархији цркве стигао даље од жупника, а камоли которског бискупа.[...]

Бокељи почетком прошлог века , Фото Архив Котор, Архив Херецег Нови, Музеји Котора и Херцег Новог, Профимедија , Портал Атлантик , Синиша Луковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, "Википедија" и Фејсбук...

Имао сам изузетну прилику да у раном детињству послушам део животних исповести два последња капетана који су пловили на једра. Први је био мој дед Ђенко а други Нико Лазари. Као и већина њихових савременика били су велики традиционалисти. Презирали су нову технологију парних машина, а колеге на вапорима сматрали мање вредним уверени да њима командује макина одн. машина. Недостатак сналажења у новом добу имао је скупу цену праћен финансијским колапсом и миграцијом мушког дела популације. Прво значајно одредиште је био Трст... Остали су се расули широм света, најчешће у Северној и Јужној Америци. Други део женске популације остао је у усамљености без прилика срећније будућности. Било је незамисливо да се удају за прве суседе Црногорце који су почели миграцију са копна на море. У таквим околностима изостала је проста репродукција и осипање фамилија је довело до коначног изумирања. Од 12 породица које су основале Прчањ и подигле Богородични храм данас су још живи потомци само пет.

* * * * * * * *

БОКЕЉСКА МОРНАРИЦА - ХРВАТСКО-ЦРНОГОРСКА УДРУГА

КРАЈ ДРУГОГ СВЕТСКОГ рата Бокељи дочекују са новим искушењем. Освануло је јутро у новим границама без да их је ико питао за мишљење у идеолошком потезу пера Блажа Јовановића и Едварда Кардеља.

Црква је одвојена од државе али се секуларност различито примењивала у православном и католичком погледу. У првом случају православље је сатрто у пасијим гробљима и верским објектима претвореним у силосе или стаје за стоку. Брозоморни систем је био далеко толерантнији када су католици били у питању, где је ширење вере и утицаја било далеко слободније па тим и ефикасније. У ужем делу залива посебно до теснаца Вериге живела је после рата мултинационална и мултиконфесијална популација. Било је ту Хрвата, Аустријанаца, Италијана, Чеха али пре свега Срба православне и католичке вероисповести.

После 70 година сви прво наведени су постали Хрвати католици, док су Срби католици нестали јер их се пре свега одрекла њихова матица Србија под геслом да не можеш бити Србин ако ниси православан. Овај антицивилизацијски чин је био кобан за опстанак Бокеља где се сваким новим даном сужава аутономија јавног простора на њихову штету. Потпуно неспремни да се суоче са новим друштвеним и социјалним приликама, бивши вукови на мору постају на копну кротки јагањци. Две трећине укупно највреднијег културно-историјског наслеђа Црне Горе се налази у Боки Которској. На жалост, Црна Гора годинама уназад показује да нема рецепторе који би препознали вредност овог историјског поклона док са друге стране бокељско наслеђе добија национални хрватски префикс. Сасвим је прихватљива постала теза да све што је католичко заправо јесте хрватско, доводи се у питање државни интегритет и сувенеритет и таквом наративу заправо нема ко да се супростави. Бокељи се у овим данашњим околностима више не рађају а умирање је једина извесна константа. Није постала реткост да се вера прода за вечеру из сасвим лукративних разлога.

За Ива Висина, поморца који је отпловио свет, нема места у Котору , Фото Архив Котор, Архив Херецег Нови, Музеји Котора и Херцег Новог, Профимедија , Портал Атлантик , Синиша Луковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, "Википедија" и Фејсбук...

"Југооцеанија" као моћна компанија бивше државе никада у својој флоти није имала брод са именом Ива Висина првог Јужног Словена који је својим бродом отпловио свет. На Адмиралитету и УО Бокељске морнарице је одбијен предлог да се у луци Котор подигне спомен-обележије Висину као метафори наше поморске традиције уз образложење да Котор у својој прошлости има значајније личности и да је уосталом славни капетан по рођењу Прчањанин. Адмирал Бокељске морнарице је аутор књиге "Хисторија поморства Црне Горе", иако ова држава до Берлинског конгреса 1878. није имала излаз на море.

Челни људи Бокељске морнарице су посебно поносни на номинацију ове организације Унеско листи нематеријалног културног добра, иако никоме и никада од наших предака на памет не би пало да овако нешто саставе и потпишу... Никада до сада Бокељска морнарица није била ни српска ни млетачка, још мање француска или аустријска. Била је бокељска ма како велике силе владале овим просторима... По свом Статуту и још више неписаном уверењу наших претходника Бокељска морнарица никада није у свом имену имала националне и верске одреднице ... У номинационом акту кандидатуре за Унеско постала је хрватско-црногорска удруга и тим чином изгубила властити идентитет и престала бити бокељска.

Дакле, сасвим је свеједно који национални или верски префикс користите јер тиме бокељство као категорију идентитета, који нас је у прошлости одбранио од свих других моћних одредница шаљете на сметлиште историје... Све наведено је болни апел и глас у циљу заштите наше Невијесте Јадрана која данас тешко болује и питање је колико још овако може опстати. Где год да се окренете видећете узнапредовали урбицид, аутодеструкцију која је у великој мери поништила сву креативну енергију наших предака.

Нас не може одбранити никакав Унеско јер свакодневно доказујемо да смо од њега јачи.

Котор је град стар два миленијума, богате прошлости, изнад чијих главних врата и сада стоји грб Авноја са брозоморним цитатом да тудје нечемо а своје не дамо. Када год видим ову поруку помислим да смо све што смо могли до сада дали, чак и оно што нам никада нико није ни тражио.

Препоручујемо

Друштво

0 0

ПОЛИТИЧАРИ БРАНЕ ТРСТ НА ПРЕДИЗБОРНИМ МИТИНЗИМА: Очување поретка из 1945. искушавало је снаге идеолошки подељених држава

20. 10. 2023. у 07:00

Друштво

0 1

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ СТВАРАО ИСТОРИЈУ: Филип Христић, први представник елите која је градила модерну Србију

13. 10. 2023. у 07:00

Друштво

0 0

ЗАБОРАВЉЕНИ СРПСКИ ВЕЛИКАНИ: Ко су били генерал Димитрије Цинцар-Марковић и Филип Христић

09. 10. 2023. у 07:00

Друштво

0 1

СТВАРАЊЕ ДРЖАВЕ ЗАПОЧИЊЕ ПЕСМОМ: Филип Вишњић и Вук Караџић у Клесању наше историје

24. 09. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације