ЗБОГ НАУКЕ ПРАВИМ РУПУ У КУЋНОМ БУЏЕТУ: Проф. др Игор Томашевић, један од најцитиранијих научника на свету

У ВРЕМЕ када сам ја био студент Пољопривредног факултета у Земуну, деведесетих година прошлог века, нама су професори објашњавали како наука није кромпир па да је можеш мерити "на кило", али да није ни зец па да може да побегне. Али, од тада до данас се све драматично променило - научни и технолошки напредак далеко је бржи, а развила се и посебна научна област - наукометрија, која егзактним методама са великом прецизношћу мери и упоређује научна постигнућа, и појединаца и целих институција, па и земаља.

приватна архива

Овако професор др Игор Томашевић са Пољопривредног факултета у Београду, који је један од два одсто најцитиранијих научника на свету, упоређује науку пре тридесетак година и данас.

Наш саговорник, стручњак за технологију анималних производа, пре свега меса, а мало мање млека и осталих врста хране, постиже изванредне научне резултате, а да би дошао до њих не обазире се на проблеме са којима је суочена наша наука. Они га, каже, чине јачим, а када у неком истраживању "запне" с новцем, спреман је да га узме из породичног буџета, помало то кријући и од супруге, и - реши проблем.

Његов рад и изврсни резултати препознати су у целом свету захвљујући управо напретку науке, односно потреби да се свачији резултати "измере". По тим "мерењима" које спроводи амерички Универзитет у Станфорду, последње две године име овог истраживача нашло на веома престижном списку најцитиранијих научника на свету генерално, а не само у науци о храни којом се бави.

- Што се тиче Шангајске листе, на којој се рангирају читави универзитети, Универзитет у Београду је међу 75 најбољих на свету у области науке о храни и то у последњих пет година узастопно - каже проф. Томашевић и подсећа да је најбољи пласман остварен 2017. године када смо били 35. на свету. Он поносно истиче да је научна област којом се бави далеко најуспешнија на нашем највећем и најстаријем универзитету, а самим тим и у Србији уопште.

На питање како се стиже до таквог успеха, поготово што је наука у Србији оптерећена разним проблемима, наш саговорник одговара: "Искључиво тимским радом", и то поткрепљује наводећи имена колега које се баве храном, а који су, такође, на листи топ два одсто најцитиранијих научника у свету. Ту су: проф. др Илија Ђекић са Пољопривредног факултета, др Марина Соковић, др Јасмина Гламочлија и др Ана Ћирић са Института за биолошка истраживања "Синиша Станковић", као и проф. др Светлана Ибрић са Фармацеутског факултета.

Пут је, како каже проф. Томашевић, да се прво учи од најбољих у свету, а затим са њима и активно сарађује:

- Због тога сам на стручним усавршавањима, у дужем или краћим периодима, био на универзитетима и научним прехрамбеним институтима у Америци, Израелу, Холандији, Шпанији, Белгији и Немачкој. Сада сам ангажован као експерт из иностранства на научним пројектима министарстава науке Русије, Кине, Немачке и Хрватске, а последњих пет година сам и гостујући професор на Универзитету у Пољској. Лепота и драж нашег посла је што сваке недеље то знање пренесем млађима, нашим студентима и докторандима.

Наш саговорник потврђује да су овде услови за бављење науком далеко од задовољавајућих, али да су зато резултати које постижу наши научници још вреднији, "слађи и дражи, јер су плод великог ентузијазма и љубави према послу".

- Јесу ти резултати скоро невидљиви за домаћу јавност, са изузетком те једне недеље у години када изађу резултати Шангајског рангирања универзитета и научних области. Тада мање више свако има коментар али мало ко улази у дубљу анализу разлога како наших успеха, тако и неуспеха - прича професор.

приватна архива

Како је "велика" наука за обичног човека најчешће неразумљива, наш саговорник појашњава какве користи друштевна заједница и обичан човек имају од ње:

- Када говоримо о користима за друштво, прво што ми пада на памет јесте чињеница да су наши резултати коришћени као интегрални део извештаја наше Владе поводом приступних преговора са ЕУ. Ниједно развијено друштво није без науке о храни која служи као потпора и подршка индустрији хране. Код нас су везе науке и предузетништва у храни нешто лабавије и то не без разлога. Савременој индустрији хране морају се понудити искључиво конкретна и заокружена решења, којима ће постићи боље позиционирање на тржишту кроз унапређен квалитет и безбедност производа, али и већу остварену добит.

Упозорава да за академска, искључиво теоретска размишљања, савремена индустрија хране нема ни времена ни новца и наводи конкретан пример, како је он сам решио проблем. Да би га решио, и породица је помало трпела, јер је трошкове - сносио сам:

- Због недостатка средстава за набавку савременог мерног уређаја за одређивање боје хране, био сам практично приморан да сам пронађем оригинално методолошко решење за овај проблем и конструишем уређај за његову примену. Тако је настао компјутерски визуелни систем као најсавременија, дигитална, метода за одређивање боје, али и других квалитативних параметара хране. До данас нисам баш у потпуности спреман да признам својој драгој супрузи колику је рупу исти направио у нашем кућном буџету током година настајања.

Срећом, и супруга професора Томашевића је дипломирани инжењер технологије меса, па је од ње увек добијао подршку и разумевање за истраживачки рад. Породична пожртвованост се исплатила, јер након што су метода и систем остварили значајне међународне научне резултате и прошли рецензије, за њих се прво заинтересовао немачки Институт за технологију хране, на коме је и сам Томашевић провео последњих годину дана као гостујући истраживач. Данас је његов систем успешно имплементиран и служи за одређивање квалитета хране немачких произвођача.

Упркос научним успесима и потенцијалу који има пољопривреда, Пољопривредни факултет муку мучи да упише студенте и на њему сваке године остане доста празних клупа. Проф. Томашевић оцењује да за то има више разлога: већи је број образовних установа, а мањи број деце која уписују факултете.

Ни у његово време није било сјајно:

- Никада нећу заборавити поглед свог професора математике у Шестој београдској гимназији када је у завршној години сазнао да ми је жеља да упишем Пољопривредни факултет. Био је то израз чуђења и разочарања у исто време. Верујем да би данас другачије гледао на мој избор.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације