ФАТАМОРГАНА СРПСКИХ ПОЛИТИЧАРА: Југословенска интеграција као пена од пива
ПОМИРЕЊЕ Стјепана Радића са српском монархијом, прекидање веза са руским комунизмом и одрицање од републиканског идеала изазвало је разочарање у хрватској опозицији, али он је ипак од своје странке тада створио један одлучујући фактор одржања државе.
Крлежа му се ругао како ће се сељачки "Стипица" знојити на дворским баловима, невешт под фраком у плесу са младим принцезама. Како српски радикали 1925. нису успели да створе стабилну коалицију, краљ се определио да Радићу да мандат за крпљење неке владе. То је било кратког даха, а избори 1927. нису пронашли магично решење уједињења. Сам Радић је једанпут предлагао краљу Александру да прогласи диктатуру, смири партијске страсти и привремено уведе затишје у коме би се нашло једно правило за решење хрватских захтева.
Држава се, уместо парламентарне демократије, претворила у парламентарну анархију, али је још увек постојала и могла да функционише и тако. Криза је ударила када је делегат Радикалне странке Пуниша Рачић у једној бурној парламентарној дебати са говорнице убио Павла Радића и Ђуру Басаричека и тешко ранио Стјепана Радића. Рачић је био српски унитариста, пре 1914. од краља Николе кажњаван на смрт, на Солунском процесу 1917. био сведок оптужбе, а у кризи пред 1929. говорио о потреби претварања Југославије у Велику Србију. Покушаји (хрватски историчар Звонимир Кулунџић) да се иза овог убиства открију прсти самог краља Александра у науци нису прихваћени. Био је један од најмање милион балканских националних неуротика, вазда спремних да умру за свој народ.
БЕСМИСЛЕНО крвопролиће у Скупштини 20. јуна 1928. више је нанело штете југословенској држави него обезглављеној Хрватској сељачкој странци. Догађај је изазвао видљиве и невидљиве промене на обе стране - и у држању Хрватске сељачке странке и у југословенској држави. Лежећи на самртној постељи, Стјепан Радић је направио историјски заокрет који је постао значајан беочуг у разарању југословенске државе 1941. Италијански службени представници из Загреба су већ 24. јула 1928. известили Мусолинија о састанку који је Радић одржао са вођом радикалног крила хрватских националиста Антом Павелићем.
Том приликом Радић му је рекао да "ћемо ми потражити начина да добијемо признање независне државе, а што се тиче Италијана, ја ћу се потрудити да нађем неки споразум. У томе смислу ја задужујем вас" (Masimo Bucarelli: Mussolini e la Jugoslavia 1922-1939. Rim 2006). Непосредно обавештавани о овим унутрашњим договорима вођа хрватске опозиције, у Риму су закључивали да је Радић дао мандат да се будућа независна Хрватска стави под покровитељство Италије.[...]
После тврдог Радића, нови вођа странке Влатко Мачек је изгледао мекушац, склон канцеларијским споразумима. Изазивао је сумњу због словеначког етничког порекла и још више због оца, југословенског унитаристе. Краљу Александру је, заједно са вођом Срба из Хрватске Прибићевићем, представио план о претварању Југославије у федерацију. У њу би улазиле Хрватска (са Славонијом и Далмацијом), Војводина, Босна и Херцеговина, Србија, Македонија и Црна Гора. Изостављање Старе Србије, како се тада називају Косово и Метохија, упућује да су ту умешани и прсти Ситона Вотсона из Лондона.
* * * * * * * * * *
Црквени плот разбија јединство у новој држави
ЈУГОСЛОВЕНСКА ДРЖАВА је била стављена пред нагли и неочекиван изазов институционалних промена. Краљ је одбацио хрватску, у позадини и британску идеју о федерацији, у којој би централна влада водила рачуна о заједничким финансијама, спољној политици и војсци. У време кад и италијански дипломати извештавају да у хрватском народу не постоји масовна опредељеност за рушење југословенске државе, краљ је настојао да нађе неки уверљив надоместак федерацији која не би била почетак распадања државе. У духу времена, још идеја о Југословенима као јединственом народу није била мртва.
...После смрти рањеног Стјепана Радића, краљ Александар је прогласио личну диктатуру.
Увео је низ мера за ојачавање централистичког и унитарног карактера државе. Земља је била подељена у бановине (Дравска, Савска, Приморска, Врбаска, Дринска, Дунавска, Моравска, Зетска и Вардарска, са издвајањем Београда у посебну управу са Панчевом и Земуном). Декларацијом од 4. јула 1930. покушава се створити правна основа за стварање југословенске нације. Једино је Дравска бановина одговарала територији словеначког народа. Хрватска је подељена на две бановине, српска на неколико, македонској додато Косово, а муслимани разбијени у више бановина иако је Сарајеву дат статут престоног града бановине. [...]
НАЗИВАЊЕ БАНОВИНА по рекама и мору је узето из француске административне традиције, а први пут је на Балкану покушано 1876, када је турски султан намеравао да тако синтетизује своју османлијску нацију. Све велике странке су остале изоловане од режима диктатуре, а само неке су га осудиле. Најгоре је прошла Самостална странка Светозара Прибићевића. Он се склонио у политички азил и највише боравио у Прагу, где је добијао помоћ чехословачке владе. На француском језику је објавио књигу против краљеве диктатуре. Избегао је савез са хрватском усташком емиграцијом, која се под вођством правника Анте Павелића, формира, најпре у мађарском, а одмах затим у италијанском егзилу. Са југословенским комунистима је тражио неки језик подршке, али је његов слом долазио од чињенице да је више имао уверљивих пријатеља ван југословенске државе, него у њој. Његова појава са црнкастом кожом лица у црном фраку и цилиндру на предизборним трибинама спортских стадиона доживљавана је као посета ђавола.
Главни кривац за парламентарну анархију уместо пожељне парламентарне демократије пред диктатуру 1929. сносе српске политичке странке, које се нису отрезниле од фатаморгане да је могуће вештачки синтетизовати заједничку нацију Срба и Хрвата, када је опште бирачко право, Видовданским уставом 1921, Хрватима по први пут у историји дало могућност да све католике на заједничком језичком подручју са Србима окупи под кишобран државног суверенитета јединствене нације. Религија, као "вододелница нације", ту је вршила једну природну функцију окупљања свог стада у јединствену државу.
Демократски оријентисан српски интелектуалац био је последњи који ће прихватити да његов језик није подлога националног јединства, него црквени плот који је то јединство разорио.
ЛЕПО ВРЕМЕ КРАЉА АЦЕ
У СВИМ областима, сем политичких слобода, бановине су оствариле одређени прогрес. После јењавања економске кризе након 1933. Југославија је 1918. наследила 112 болница, 1936. их је имала 198. Сличне и боље пропорције су у просвети. Бановине су отварале пољопривредне школе, правиле расаднике и огледна добра. Село је напредовало брже него што је био случај са подручјима под аустроугарском влашћу раније... У души већине народа "време краља Аце" је изгледало лепо.
* * * * * * * * * *
Избори - стварање привида обнове демократије
НИЈЕДНА СРПСКА политичка странка није била у стању да формира један заједнички, реалан и активан српски национални програм. У томе је круг из "младобосанске генерације" пре 1914, подједнако онај његов део који се утопио у светски комунизам, као и национални део испољен у Демократској странци и Самосталној демократској странци Светозара Прибићевића, на души понео највећи део историјског греха. Када је у време конјуктуре, непосредно после уједињења 1918, изгледало да се интегрише југословенска нација, хтели су да буду пена на том пиву. Кад је након 1925. почела да се разилази та магла и 1929. се разишла, опет су као претходница федерализације остали пена на пиву.
Краљ Александар је веровао да ће увођењем диктатуре раскрчити путеве новом таласу интеграције југословенске нације. Преко Светозара Прибићевића успео је да онемогући коалицију Радикалне и Демократске странке и веровао је да ће постати главни политички представник српског народа. Кад обнавља Устав 1931 (Септембарски устав, октроисани устав), његов ауторитарни режим није престао, Превазиђен је његовом погибијом у Марсељу 1934, али формално практикован до слома државе 1941, барем што се тиче прерогатива владара у формирању владе и уставним променама. На изборима који се до 1935. одржавају без опозиције, ствара се привид обнове демократије. Двор је успео да ослаби Радикалну странку.
НОВОСТВОРЕНА Југословенска радикална сељачка демократија из 1932. није са позорнице истиснула ранији утицај ни српске Радикалне, као ни хрватске сељачке странке. Годину дана потом је променила назив у Југословенска национална странка. Постала је безначајна снага која је за своју идеологију узимала манифест краља Александра после прогласа диктатуре 1929. Према називу листа "Борба", називали су, понекад, њено вођство (Светислав Хођера) "борбашима". Врло брзо се за њу чуло само у туђим коалицијама.
Смрт краља Александра у Марсељу 9. октобра 1934. донела је битне промене у југословенском и српском народном развоју. [...] Владарску функцију је обављало троимено намесништво са Павлом Карађорђевићем, братом од стрица краља Александра, сенатором и министром просвете Раденком Станковићем и баном Савске бановине Ивом Перовићем... Краткотрајна влада Богољуба Јевтића на изборима 1935. добила је подршку 60,6% бирача. Опозицију је сачињавала коалиција Хрватске сељачке странке, Српске демократске странке и Југословенске муслиманске организације и на изборима добила 37,32% бирача. Од других странака на изборима 1935. најзначајнија је била радикална група Димитрија Љотића Југословенски народни покрет - Збор. Сачињавао је уједињене делове различитих радикалних десних групица, да би се на крају свео у границе српске странке која је узалудно покушавала да утопијски југословенски унитаризам оствари методима из оквира фашистичке идеологије. Да у томе покаже успех, била му је потребна друга црква, јер православље то не подржава.
* * * * * * * * * *
"Крваве литије" одговор на магичну формулу конкордата
НЕКУ СТАБИЛНОСТ је унела влада основана на коалицији Радикалне странке, Словенске народне странке и Југословенске муслиманске организације, која је формирана 1935, после кризе владе Богољуба Јевтића, изазване оставкама министара и афера око оптужби за погибију краља Александра. Њен вођа, Милан Стојадиновић, био је способан финансијски стручњак, чија је жена грчког порекла. Та коалиција се претвара у нову странку Југословенску радикалну заједницу. Стабилизовала је државно кормило за четири године и била, углавном, оруђе у рукама принца Павла.
Са доласком Милана Стојадиновића као председника владе пропадају идеологија и политичка баштина краљеве диктатуре од 1929. У спољној политици он покушава да тражи неки реалан ослонац у споразумевању са фашистичким државама Италијом и Немачком.
Сараднику у министарству иностраних дела Иви Андрићу, књижевнику, објаснио је да оптужбе за германофилство не узимају у обзир нужду, да се родила нова Немачка: "Ја морам да будем обазрив према Немачкој, јер нећу да сам чекам ту аждају на Дунаву". [...]
У потрази за неком магичном формулом чвршћег ослонца у међународним односима Милан Стојадиновић је потписао Конкордат са Ватиканом 25. јуна 1935. Текст уговора је објављен годину дана касније. Скупштина га је најпре одбила, па тесном већином прихватила, није дошао пред Сенат и остао нератификован.
МИЛАН СТОЈАДИНОВИЋ је видео какву снагу та црква има над католицима у југословенској држави и мислио је да ће том ценом очувати државно јединство. Грдио је Српску цркву због недораслих и необразованих епископа, "а међу њима има и идиота", бележи у свом дневнику Јовановић Стоимировић. Конкордату се није супротстављала само Српска православна црква, него и цели образовани свет, обичан сељачки народ, Радикална странка је била против њега, као и југословенски масони. Патријарх Варнава је за Нову годину српску 1937. у Саборној цркви држао говор против конкордата: "Ми смо ослободили и уредили ову земљу да у њој будемо презрени и третирани без равноправности. Ми више нећемо да буде тако. Ми смо жртвовали све: заставу, грб... Ми тражимо равноправност.
Иначе ћу ја положити главу своју за стадо своје". Кад се ускоро разболео, народ је веровао да су га католици отровали, јер му је једна жена у Сремској Митровици пре тога дала чашу воде.
Конкордат 1935. је био више него уобичајени споразум Католичке цркве са појединим државама под тим именом. То је био покушај да се Католичкој цркви препусти васпитање католичке омладине, постављање верских наставника у школама, право ширења вере, законска обавезу родитеља да се деца у мешовитим браковима морају крстити у католичкој вери, а не родитељским споразумом. Идеолошкој и политичкој мрежи Католичке акције би се широм отварала врата. Протести православних верника су изазвали кризу у држави.
Жандармерија је интервенисала против процесија верника, а по свим варошима су стално текле "крваве литије". Земља се нашла на ивици грађанског рата, кад је у јулу 1937. ова криза досегла врхунац.
УЗАЈАМНА РАЗОЧАРАЊА
УПОРЕДО са кризом идеологије и политике унитарног југословенства, постојала је и пукотина у српском националном јединству. Један од вођа Демократске странке, Милан Грол у делу "Искушење демократије" бележи да се свуда међу Србима осећало да страначка структура, наслеђена из претходног столећа, више не одговара новим потребама. Грол вели да су разочарања долазила са обеју страна, "ослобођених покрајина у Србију и из Србије у ослобођене покрајине. Једна и друга страна својим вредностима у времену пред ослобођењем обећавале су више него што су после ослобођења једна другој дале.
Препоручујемо
МАЈСКИ НЕРЕДИ НА ТЕРАЗИЈАМА: Политички расколи и страдање странке срасле са државом
26. 11. 2023. у 07:00
ДИГНУТИ НАТО АВИОНИ ПОСЛЕ НАПАДА НА УКРАЈИНУ: Хитно се огласио Зеленски, имао поруку за Путина (ФОТО/ВИДЕО)
РУСИЈА је покренула масовни ваздушни напад на Украјину на божићно јутро по грегоријанском календару.
25. 12. 2024. у 11:16
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)
ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.
20. 12. 2024. у 17:07
ПЛАНЕТИ ПРЕТИ СЦЕНАРИО ИЗ 1815. После догађаја на планини која је променила свет уследиле трагедије: "Питање није да ли ће, него КАДА!"
„ЕФЕКТИ би могли бити још гори него што смо видели 1815."
25. 12. 2024. у 15:54
Коментари (0)