КАКО ЈЕ КУМ ПРЕКО КУМА СКРАТИО КУМА ЗА ГЛАВУ: Убиство Ђорђа Петровића Карађорђа српско-турско дело
У СВЕМУ је учествовао извесни Галатис, бивши припадник гарде Јонских острва. Он је приступио Хетерији, грчкој организацији посвећеној борби за ослобођење хеленских земаља од османлијског јарма.
Галатис је, кажу, познавао Карађорђа Петровића, који је у то време живео у избеглиштву у Бесерабији (данашњој Молдови), а за то време је продужена османлијска власт над Србијом. Карађорђе није успео да добије подршку Санкт Петербурга за подизање новог устанка у Србији. Света Алијанса, којој је царска Русија била душа и spiritus movens, посветила се очувању постојећих царстава. Од 1815. до 1848. она ће угушити многе побуне широм европског континента, а према Грцима - не и другим балканским народима - тек делимично ће променити однос, после десетогодишње голготе њиховог устанка и ратовања за независност.
Карађорђе се споразумео с Хетеријом. Када је лета 1817. пошао за Србију, био је то без сваке сумње чин личног очаја и последње наде. На путу га је пратио само један човек - хетериста Наум. Четири године касније хетеристи ће покренути упоредне устанке у Влашкој, Молдавији и Грчкој. Неће успети.
ГАЛАТИС је недуго после тога стрељан. Извори не бележе због чега му је суђено, нема помена о његовој издаји Карађорђа, док Милорад Екмечић његову повезаност са Британијом види у некадашњој припадности гарди Јонских острва. Извесно је да нема доказа да је Карађорђево убиство организовао било ко изузев кнеза Милоша и Срба, док су за убиство знали и без сумње га подстакли Турци. Тачније, београдски везир Марашли Али-паша. Иако се у Лондону мало знало о српском устанку - у новинама је побуна забележена тек 1805, вести о борбама су штуре и о обновљеној српској држави се до краја устанка углавном ништа није знало; о Србији јавља британски изасланик Пеџет тек када се Британија крајем прве деценије 19. века нашла у рату са Османлијским царством. Вредни Чедомиљ Мијатовић у британским дипломатским списима није чак успео да пронађе ни вест о приспећу вождове "главе" у Цариград. На другој страни, историчар српско-француских односа Петар И. Поповић проналази вест да је француска дипломатија још лета 1804. забележила, можда и нетачну вест, да је у близини Дубровника накратко пристао енглески гусарски брод с којег се искрцао изасланик који се упутио српским устаницима. Међутим, у та времена није било средстава комуникације која би омогућила сазнања и размену вести неопходних за такву акцију. Када је 1802. у Санкт Петербургу убијен цар Павле, та вест је до Лондона путовала 26 дана, када је његов син цар Николај преминуо пола века касније - 1855. године - вест је, захваљујући телеграфу, путовала четири сата.
* * * * * * * * * *
Повратак у Србију без дозволе руског цара
КАРАЂОРЂЕВО убиство је зато српско-турско или тачније српско-српско-турско дело.
Повратак вожда у Србију затекао је земљу у успостављању власти кнеза Милоша. Обрачун са другим старешинама, од којих су неки били познатије војводе и политичари устаничке Србије, није био само одраз слепе и сажаљења достојне борбе за власт већ и успостављање државности какву су велике силе све до 1878. једино биле спремне да прихвате. Реч је о аутономији у границама Османлијског царства. Зато је изненадни долазак вожда Карађорђа у Србију био не само изненађење него и непријатност, како за османлијске власти тако и за кнеза Милоша и српске старешине. Не само што земља после свега две године мира није била спремна за још један устанак већ су одсуству Карађорђа и његових избеглих другова, њихова места већ попунили други, раније много неважнији људи.
Карађорђе је на пут ка Србији пошао без дозволе руског цара. Посета коју је уприличио Санкт Петербургу годину дана раније није дала резултате. За одлазак није имао подршку ни осталих старешина који су делили његово место избеглиштва. Путовао је тајно, у пратњи двојице Грка, више помирен са овим, како му се чинило, јединим путем него њиме одушевљен. Дунав је прешао тајно и нашао се у смедеревском крају. Каснијих година овај ће округ бити виђен као највеће упориште претендујуће династије Карађорђевића, уз Тополу. Тамо се састао са својим кумом војводом Вујицом Вулићевићем. Вожд је веровао да ће велики балкански устанак у Србији повести заједно с кнезом Милошем, па је од Вулићевића тражио да позове Милоша да се састану.
У ТО ВРЕМЕ османлијске власти су већ дознале да се Карађорђе вратио у Србију. Од Милоша, чији је положај, баш као и српска аутономија, почивао на његовом личном споразуму с везиром Марашли Али-пашом из 1815. године, очекивали су да по сваку цену спречи нови устанак. Милошу је пак било јасно не само да устанак има слабе изгледе већ и да ће бивши вожд, који је 1808. имао од Скупштине признато наследно владарско право над Србијом, мало вероватно прихватити његове аспирације. Зато је почео да припрема његово убиство.
Између Карађорђа и Милоша постојала је кумовска веза. Није то било старо, наслеђено кумство. На венчању двадесеттрогодишњег Милоша Обреновића са осамнаестогодишњом Љубицом Вукомановић 1806. Карађорђе је био кум. Било је то кумство петнаест година старијег владара Србије с младим војводом, свакако једним од мање значајних међу више од 130 устаничких војвода. Милош је у то време следио старијег полубрата Милана, чије је презиме до 1808. већ био прихватио. Милан се убрзо нашао у опозицији све већој вождовој власти. Када је опозиција поражена, Милан се склонио у Влашку. Тамо је умро 16. децембра 1810. Вук Караџић бележи сумње да је изненадна смрт, која је уследила по војводином сусрету с Лазаром Војновићем, била последица отрова. Други историчар устанка Лазар Арсенијевић Баталака тврди, насупрот томе, да је војвода Милан Обреновић умро природном смрћу. Сам Милош је, упркос великој храбрости исказаној у борбама с Турцима, падао у немилост, а забележено је да му је моћни Младен Миловановић једном приликом ударио шамар. Одатле су кумство, некадашње пријатељство, сумње, зла крв, промењени односи и ново супарништво вероватно стварали осећање које настаје спајањем мржње са страшћу.
* * * * * * * * * *
Радовање - место настанка две историје
КАРАЂОРЂЕ је у Србију дошао, према писању Милошевог повереника у Влашкој Михаила Германа, након што је као "последњи хајдук утекао из Бесарабије". Стигао је само с једним пратиоцем 10. јула 1817, седмицу пре него што је убијен. По повратку се 16. јула 1817. састао с Вулићевићем. Позвао је кнеза Милоша на састанак кријући се у колиби у Радовањском лугу, у атару Старог Села, у близини данашње Велике Плане.
Кнез Милош се, према писању његових биографа, није двоумио да ли да иде на састанак с Карађорђем. Знао је да је његова одлука била брза и неодмерена. Верује се да је дуго размишљао о томе да ли да га преда Турцима, протера или убије. Карађорђевићевац Сима Милутиновић Сарајлија поставио је дилему у стиху: "Ја л' ја у гроб, јали Карађорђе."
Касније ће постати познато да је Порта управо тих дана намеравала да убије кнеза Милоша.
Таквих намера је било и у другим приликама, али је тада постало извесно да је кнез Милош, не знајући, убиством Карађорђа спасао сопствену главу.
Кнез је потом окупио старешине, чланове Народне канцеларије. Обавестио их је о вождовом доласку. Донесена је одлука да вожд буде погубљен. Била је то, у ствари, кнежева одлука и зато не чуди што је била једногласна. Када је о томе отишао да обавести Марашли Али-пашу, везир је о свему већ знао - претпоставља се да су га о Карађорђевом повратку обавестили аустријски погранични органи. Од паше је кнез могао само да чује још претњи. Затражио је пет дана да реши проблем.
ВУЈИЦИ ВУЛИЋЕВИЋУ су упућена петорица коњаника. Њихова порука је, наводно, гласила: "Ако се глава Карађорђева сад у Београд не донесе, то нека знате да ће и моја и ваша изгубљена бити, и целог народа пропаст из тога ће следовати."
За кнежевог убицу одабран је Никола Новаковић Црногорац, чији је брат Недељко погубљен на Делиграду 1806. по вождовом наређењу. У рану зору, на спавању, вожду је секиром одрубио главу. Изненађени Карађорђе стигао је да потегне сабљу и каже: "Држ!"
Коњаници су вождову главу донели у Београд у бисагама и предали је кнезу Милошу. Један месар скинуо је образину с вождове главе и напунио је памуком. Њу је кнез предао везиру.
За уздарје је добио сабљу.
Однос према овом злочину био је од почетка код свих јасан. Многи су у јавности дочекали овај поклон с презривим подсмехом. Неки су тврдили како је добијен за "хероическо мислим погубление Георгија".
Марашли Али-паша је сместа послао вождову образину султану. Османовић је гласника обдарио бундом од самуровине. Но, Карађорђе је био носилац ордена руског цара, носио је црну пуковничку доламу, па у Цариграду нису хтели или смели да на бедемима истакну језиви трофеј.
* * * * * * * * * *
Народ је пресудио у корист Карађорђа
ТЕ 1817. ПОЧЕО је 86 година дуг сукоб две српске модерне династије - Обреновића и Карађорђевића. Од седам владара две династије, који су владали током наредног столећа, тројица су убијена, шесторица су прогнана, само један се родио у Србији и умро као краљ у својој држави (а за то време прогнан је чак два пута). Народ је у том сукобу сместа пресудио у корист Карађорђа иако не и Карађорђевића.
Милош Обреновић је о овом догађају мислио: "За ово погубљење Карађорђа неки ме обожавају, а многи ме укоравају". Вишњи Творац најбоље зна и најправедније ће судити."
Исти кнез је натерао српске старешине да издају документ "Свидатељство народно", у којем су Карађорђа представили као зликовца и оправдали његово убиство. Касније ће за убиство оптуживати Вулићевића. На врхунцу своје моћи, Кнез Милош 1825. пише Авраму Петронијевићу: "Оваквоме (да Турци користе Вујицу против њега) гласу веровати даје ми повод што је исти Вујица, без мојега знања, позвао почившег господара Ђорђа из Росије овамо, а потом га и убио и толику срамоту на народ овај навукао." Покушао је да припише Карађорђеву погибију турском притиску - то је чак дао да буде уклесано на вождову надгробну плочу.
Вујици Вулићевићу ће помоћи да њиховом куму и бившем господару подигне цркву "Покајницу".
КАСНИЈЕ ће либерал Алимпије Васиљевић рећи суд који вождов и кнежев биограф Радош Љушић сматра најцелисходнијим:
"Учињено је једно политичко злочинство да би се избегла једна политичка грешка."
Карађорђево тело сахрањено је у Радовању, а глава у порти старе Саборне цркве у Београду. Тело је пренето у Тополу 1819, а глава наредне године, те су састављени у гробници тополске цркве, вождове задужбине.
Према народној традицији, Карађорђеве убице су скупо платиле овај злочин. Никола Новаковић је полудео, а кад се бацио у реку, ни она га није хтела већ га је самлео воденични точак.
Страдали су и Драгић Војкић, несрећни сељак у чијој су га шуми убили, кријући од њега ко је Карађорђе и шта с њим спремају, као и месар који је према веровању скинуо образину, али и одсекао вожду ноге јер нису имали довољно велики сандук за тело.
Иако тврде да је и Вујица Вулићевић завршио живот сам, проклет и надживевши своју децу, то се није догодило, али је ипак морао да се повуче у самоћу села у којем је живео, где је презрен и умро.
Кнез Милош је утемељио модерну српску државу и сматра се најуспешнијим српским политичарем од Немањића до нашег времена. Имао је шеснаесторо деце. Кад је пре двадесет година требало да буду наслеђени остаци имовине Обреновића, као једини наследници појавили су се потомци његовог стрица.
Препоручујемо
НАЈВЕЋИ ЈУНАК ТОПЛИЧКОГ УСТАНКА: Комитски војвода Димитрије Беговић, понос српског рода
10. 02. 2024. у 07:00
ДУХОВНИ ВОЂА ЈЕДНОГ ПОКОЛЕЊА - Јеврем Грујић: Отац грађанског парламентаризма
07. 02. 2024. у 10:02
ДИГНУТИ НАТО АВИОНИ ПОСЛЕ НАПАДА НА УКРАЈИНУ: Хитно се огласио Зеленски, имао поруку за Путина (ФОТО/ВИДЕО)
РУСИЈА је покренула масовни ваздушни напад на Украјину на божићно јутро по грегоријанском календару.
25. 12. 2024. у 11:16
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)
ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.
20. 12. 2024. у 17:07
ПЛАНЕТИ ПРЕТИ СЦЕНАРИО ИЗ 1815. После догађаја на планини која је променила свет уследиле трагедије: "Питање није да ли ће, него КАДА!"
„ЕФЕКТИ би могли бити још гори него што смо видели 1815."
25. 12. 2024. у 15:54
Коментари (0)