ИЗ ЗАБАЧЕНИХ И ОПУСТЕЛИХ СЕЛА СВЕШТЕНИЦИ ЋЕ ПОСЛЕДЊИ ОТИЋИ: Епископ нишки Арсеније, добитник сретењског одликовања за "Новости"

ДРАГО ми је да је држава препознала оно што радимо на територији Нишке епархије. Иако одликовање гласи на мене, то је признање за моје свештенство, монаштво и све племените људе који помажу на терену. Оно представља признање за наш труд и преданост у помоћи онима којима је то најпотребније. Повод за доделу ове награде је наш хуманитарни рад. У току прошле године у општини Медвеђа изградили смо пет кућа за породице које нису имале кров над главом. У њима сада живи 16 деце. За мене је велика радост да смо их збринули.

Фото: N.Skenderija

Овако за наш лист говори епископ нишки Арсеније, кога је председник Александар Вучић на Дан државности одликовао Сретењским орденом другог степена. Када је пре седам година дошао на трон нишких епископа, владика је помоћ најугроженијима поставио као најважнији циљ и предано се посветио хуманитарном раду, посебно у општини Медвеђа.

- Ни у једном делу Нишке епархије нема толико породица које имају троје и више деце као у овој општини - каже епископ Арсеније. - У забаченим планинским селима живе породице са десеторо, чак и једанаесторо деце, најчешће на рубу егзистенције. Дирљиво је видети како се ти малишани, који километрима пешаче до школе, радују ситницама за разлику од градске деце, која често имају све а нису срећна. Њихов осмех испуњава срце човека. Мој сан се донекле остварио када смо подигли пет модерних кућа и опремили их намештајем и белом техником.

Какви су ваши даљи планови?

- Ове године намеравамо да саградимо још две куће, као и кућу у Нишу за младе који одрастају у домовима за децу без родитељског старања. Кад напуне 18 година, они морају да напусте дом. Планирамо да саградимо кућу у којој ће боравити док не пронађу посао и не снађу се у животу. Та кућа ће бити у власништву СПЦ, а уступићемо је Центру за социјални рад.

Фото: N.Skenderija

Најдужа ноћ у животу

 

Затекли сте се у Израелу кад је почео рат...

- Био сам у Јерусалиму са великом групом верника из Ниша и околних градова када је избио рат. У суботу смо спаковали ствари, изашли из соба и кренули на доручак кад су се зачуле сирене и детонације. Медији су објавили да је почео рат. За нас је то био велики шок. У групи су били и матуранти нишке Богословије. Уплашио сам се за ту децу. Нисмо знали шта да радимо, да ли да наставимо даље или да останемо ту. Одлучили смо да један део групе оде на аеродром, лет још није отказан, а други, у коме сам и ја био, настави пут до манастира Свете Катарине на Синају. Били смо близу границе са Египтом, кад смо чули да су сви летови отказани. Почела је агонија. То је била најдужа ноћ у мом животу. На срећу, Влада Србије је послала авион. Кад се овај рат смири, поново ћу отићи у Израел, али не са тако великом групом.

Слике напуштених и запуштених села говоре да су сви који су имали где, отишли... Може ли се то променити?

- Мени је циљ да некако задржимо људе у рубним деловима Нишке епархије и да им помогнемо да остану на својим огњиштима. Али, ти крајеви се рапидно празне. Млади одлазе на студије у Београд или Ниш и више се не враћају. Народ се исељава, одлази у градове. Али, Црква мора да остане докле год има једног житеља. Из забачених села Нишке епархије која гравитирају ка Косову и Метохији, Црква ће последња отићи. Помажем свештеницима да остану са народом. Ако мора да се затвори школа, месна заједница, амбуланта, што је често случај, Црква ће се последња повући из тих крајева. Наша мисија није само проповедање јеванђеља, већ и брига о људима и њиховим потребама. Стога се трудимо да останемо присутни и подржавамо свештенике да остану са својим народом. Где год су остали храмови и манастири на Косову остао је и народ, а тамо где њих нема нема ни народа.

Може ли Црква директније да утиче на питање заштите светиња и очувања присуства на Косову и Метохији?

- То је заиста тешко питање, пуно неизвесности и изазова. Надамо се да ће код политичара превладати разум, мислим на притисак који трпимо од Запада, и да ће владавина права бити заштитник наших светиња. Црква има апсолутно власништво над црквама и манастирима. Сигуран сам да неће доћи до тога да Црква напусти своје вернике и своје светиње. Верујем да ће Бог учинити да не будемо приморани да одемо из њих. Мати Харитина, која је такође добила Сретењски орден, провела је 62 године у Пећкој патријаршији, преживела најгоре недаће, али је остала и опстала тамо. Верујем да сви наши свештеници на Косову и Метохији размишљају као она. Било је и биће тешко, поготово са укидањем платног промета. Биће још искушења, али сам сигуран да ће Црква доле и остати и опстати.

Фото: N.Skenderija

Како се изборити са непрекидним покушајима Албанаца да прекроје историју и тако присвоје српске светиње?

- Наша дужност је да говоримо истину, без обзира на политичке притиске или покушаје прекрајања историје. Албанци могу да злоупотребљавају и прекрајају историју, а наше је да говоримо истину, оно што јесте и како јесте. Колико год да смо мали и угрожени, наша обавеза је да се боримо за истину и опстанак. Уздамо се у Бога у овим изазовним временима.

Како коментаришете ставове оних који тврде да се СПЦ превише меша у политичка питања?

- Црква не може да врши притисак на државу. СПЦ има свој став, веровање и доктрину коју следи. Постоји оно против чега Црква не може, у шта верује и што проповеда. Друго је питање колики Црква има утицај у друштву, колико има верујућих људи који слушају њен глас.

Како видите однос између државе и Цркве у Србији данас?

- Црква има изузетно добре односе са државом, али, ипак, сматрам да треба да буде независна и самостална.

Каква је улога Цркве у савременом друштву, посебно у контексту изазова које доноси ера модерне технологије?

- Савремени медији јесу велико искушење, пре свега за младе људе који сате и дане проводе уз телефоне и компјутере. Млади људи ретко гледају телевизију, читају новине. Црква је морала да промени приступ како би им се приближила. Већина епархија има свој сајт и странице на друштвеним мрежама. И његова светост, патријарх Порфирије користи савремена средства комуникације да допре до младих људи. Две године сам био професор у нишкој Богословији. Приметио сам да је деци данас тешко држати пажњу, чак и онима који су дошла да уче науку Христову.

Има ли данас младих у цркви?

- Примећујем да у цркву, бар у Нишу, долази више младих. Долази много породица са малом децом. Такође, имамо доста студената који се интересују за веру. Верујем да је томе допринела и верска настава. Више од 20 година имамо веронауку у школи. После несрећног догађаја у школи "Владислав Рибникар" много родитеља је довело децу да певају у црквеном хору и да уче о правим вредностима. Али, за младе душе најважније је шта уче од својих родитеља. Јако је важно шта од њих чују, како их васпитавају и какав им пример дају.

Препоручујемо

Друштво

0 7

ДАНАС ЈЕ КРСТОВДАН: Ево шта ваља да урадите како вам година не би била наопака

18. 01. 2024. у 07:15

Политика

0 30

КВИНТА КУРТИЈУ НАБАЦУЈЕ ВОЛЕЈ: Приштина уз помоћ западних ментора успела и да питање динара убаци као део дијалога

30. 01. 2024. у 08:38

Политика

0 134

СРБИ У ЛЕПОСАВИЋУ ДОБИЛИ УЛТИМАТУМ: Имају 15 сати да уклоне шатор код општинске зграде, или ће реаговати Куртијева полиција

25. 01. 2024. у 15:42

Репортаже

1 9

БОЖИЈЕ ЧУДО КОД КРУШЕВЦА: Нашли су крст укопан у земљу и подигли цркву на имању дечака, који је проходао у петој години! (ФОТО)

27. 08. 2023. у 12:49

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације