ИМЕ ИСТО - ЖИВКО, СУДБИНЕ РАЗЛИЧИТЕ, ОБЕ ТЕШКЕ: Прича првог спасеног "Дианиног детета" из Загреба добила готово филмски заплет

ЖИВКО Иванчевић од оца Љубоја и мајке Смиље, Србин из Хрватске, као петогодишњак, раздвојен је од родитеља и послат у дечји логор у Сиску, у НДХ, а одатле, захваљујући "Акцији Диане Будисављевић", пребачен у загребачки Завод за глувонему децу. Одатле је отишао у хранитељску породицу. Али, ово није судбина једног Живка, него два човека са истим именом!

Фото приватна архива

Једног, ког је усвојила породица Зеленбрз из Загреба и чији су име и подаци пронађени у Дианином списку деце смештене у Заводу за глувонему децу. Списак се од прошле године налази у Музеју жртава геноцида, а Живко Зеленбрз недавно је био гост у Београду и Новом Саду. Доскоро није знао ништа о себи, осим да је српско дете, које је одгојила загребачка породица. Из периода пре тога има само металну плочицу са бројем 1128. У Дианином списку пише да је он Живко Иванчевић.

Музеј жртава геноцида

Други Живко Иванчевић има 88 година, из Лисичина је, општина Воћин, а данас живи у Инђији, са супругом Саветом. У браку су 67 година. У родном листу из Воћина пише да је рођен 28. августа 1936, од оца Љубомира и мајке Смиље, па је тек недавно, кад му је стигао родни лист, сазнао да се отац не зове Љубоје. И он је прошао кроз логор у Сиску, и његова мајка Смиља је одведена у радни логор у Немачку, а отац убијен у Јасеновцу. И он је био у Заводу за глувонему децу, одакле је послат породици Форуглаш преко Драве, у село Ждала. Али, њега је, за разлику од оног првог Живка, који је целог живота остао Зеленбрз, мајка после рата пронашла и вратила кући, у Лисичине. Ту је живео и радио у локалној Шумарији све до 13. децембра 1991, када је избегао. Шест година је затим живео у Тењу и радио у задрузи. После прелази код млађе ћерке у Бешку, а затим у Инђију, на сам дан НАТО бомбардовања 1999.

Који Живко је прави? Овај или онај из Дианиног списка? Да ли је особа која је уписивала спасену децу погрешила или су постојала два Живка Иванчевића, којима су помешане судбине? Да ли су можда браћа или даљи рођаци? Све ово могла би да докаже ДНК анализа, на коју је Живко из Инђије, како нам је потврдио, спреман.

Игор Маринковић

- Имао сам брата Срету, који је са три године умро, пре рата. Не знам да сам имао другу браћу, али бих волео да упознам тог Живка. Спреман сам и да дам крв за анализу, ако ће то доказати да је моја мати моја, или можда да се види да ли смо тај Живко и ја у сродству - каже Живко из Инђије.

И његова животна прича је филмска. Почетком рата из Лисичина су бежали од усташа и стигли до села Нова Криваја, где су ухваћени. Пребачени су у Окучане, па у Стару Градишку, где су му убијене обе бабе, и даље у Сисак, где је од мајке одвојен и послат у Загреб.

- Био сам јако болестан од тифуса, па нисам одмах отишао у неку породицу, у Загорје, као остали из моје групе. Дочекао сам децу из Босне и са њима сам пребачен у село Ждала. Одатле је била Павелићева жена. Ту сам живео четири године код Ивана и Маруше Форгулаш, до 1946. Ишао сам у школу. Задржао сам своје име и презиме, али су ме водили у католичку цркву, бацао сам на Павелића цвеће у школи. Дивно су ти људи бринули о мени, па кад је мати дошла из логора, нисам прво хтео са њом. Додуше, матеру нисам ни препознао. Знам само да је плакала кад ме је видела. Морали смо да се навикавамо једно на друго поново. Ови моји други родитељи из Ждале, помогли су нам. Слали су прасиће и брашно, обилазили ме. Нудили се да буду кумови кад сам се венчавао. Дошли су у сватове кад ми се старија кћер удавала, ја сам ишао у свадбу код њихове унуке, у Загреб - прича Живко.

Још се сећа да су он и мајка живели после рата у великом сиромаштву, да су често били гладни, да је мајка хапшена јер није хтела у задругу. Недавно је обишао са ћеркама њен гроб, у Лисичинама.

Foto: Printscreen "Veritas"

- Пут ме је заморио, далеко је, мислим да је то био мој последњи одлазак - каже Живко.

Према речима Јасмине Тутуновић Трифунов из Музеја жртава геноцида, запослени тренутно проверавају у доступним документима да ли је убележено још неко дете са истим именом, презименом, личним подацима родитеља, као Живко Иванчевић, ког је, према папирима, усвојила породица Зеленбрз.

- Дешавало се да се током преписивања различитих евиденција ненамерно поткраду грешке, што се и данас догађа у свим базама података, а посебно када су у питању ратне околности - каже наша саговорница. - Већ смо имали случајеве да два детета имају идентично име и презиме, иако потичу из различитих породица. Зато је неопходно да се пажљиво провере подаци, будући да се на крају увек испостави како се неки детаљ разликује.

Било је примера и да једно дете премине, а друго, са потпуно истим именом, преживи. Такође је било случајева да је особа имала близанца, за ког није знала, а који је у рату убијен или умро, па да сазна за брата или сестру тек када почне да трага за подацима. Ово се нарочито дешавало код јако мале деце, оне рођене у збегу или логору.

Збирка која би можда могла да помогне Музеју жртава геноцида да детектују судбину оба Живка јесте лични фонд Драгоја Лукића. Он се пуне три деценије бавио страдањима деце и помоћи преживелима да нађу чланове породица. И Лукић је сам, као ратно дете које је преживело логор, трагао за браћом и сестрама.

Уколико се пак до података у архивама не дође, Живко из Инђије спреман је да се сретне са Живком из Загреба и на личном примеру утврди пише ли живот заиста романе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације