ПЛЕМЕНИТОСТ ЈЕ ВРЛИНА РУСКОГ И СРПСКОГ НАРОДА: Интервју - Андреј Макин, француски писац и академик

ЈЕДНА од најузвишенијих особина мог руског народа је племенитост, а ту особину примећујем и код Срба. И зато не доживљавам Србију сасвим као иностранство. Постоји велика културолошка сличност између Русије и Србије, али такође и између Србије и Француске, тако да осећам дуплу блискост.

Фото Француски институт

Овако је Андреј Макин (рођен 1957. у Сибиру, од осамдесетих живи у Француској, докторирао књижевност и у Москви и у Паризу), један од водећих прозаиста Француске која га је наградила и чланством у друштву "бесмртника" Академије наука и уметности, у разговору за "Новости" упоредио своје троструке емоције - према родној Русији, Француској коју је освојио књижевним даром и Србији у којој ових дана поново борави као главни гост 16. Молијерових дана у организацији Француског института.

У Матици српској, у размаку од две деценије, поново је са једнаким дивљењем, крајем ове недеље, разгледао зидове прекривене портретима председника и часника који су од 1826. године до данас оставили дубок траг у овом пантеону српског памћења.

Однегована Матичина публика, уз посредовање модератора и изванредног познаваоца Макиновог дела, Велимира Младеновића, и изврсног симултаног превода са француског Јелене Николић, пажљиво је, безмало два сата, упијала бритке мисли овог "руског Пруста" или "француског Чехова" како га у Француској ословљавају и читаоци и публика. Написао је 20 романа под својим именом, четири под псеудонимом Габријел Осмонд и једну позоришну представу.

Освојили сте низ великих књижевних признања, укључујући и Гонкурову награду, највећу после Нобелове, али не волите да се то пречесто истиче у јавности. Зашто?

- Мислим да сваки писац мора првенствено остати скроман зато што ће његово дело просуђивати време, а тај жири је крајње непоткупљив јер писцу који се повинује трендовима, време може да се сурово освети. Имате писце који у тренутку досегну огромну популарност, а затим неповратно падају у заборав.

Како бисте желели да вас читаоци памте кроз стотинак година?

- Желео бих да за сто година, неки читалац у Новом Саду наиђе на неку моју књигу коју је издао Петар Живадиновић и каже: "Ко је овај Макин, скроз смо га заборавили, а књига му је сасвим добра."

Српским читаоцима свиђа се ваш манир да вам у лице кажу шта мисле о вашој књижевности, али сте их шокирали и податком да највише књига у Француској, ипак, није продала Франсоаз Саган?

- Виктор Маргерит, затим Франсоаз Саган, али комерционално највећи успех имао је Виктор Маргерит. Да ли га шира публика познаје? Не. Виктор је написао роман "Мушкарача". Баналан роман о мужевљевој превари после које жена одлучује да се освети мужу тако што ће живети крајње слободно. Роман је издат 1922. године. Продат је у два милиона примерака, преведен на више језика, укључујући и на немачки јер су Немци желели тиме да покажу како су они мање раскалашни од Француза. Насупрот Виктору, Кафка је своју прву књигу објавио у дванаест примерака, од којих је лично купио једанаест, а данас је велики књижевни класик. Време је радило за Кафку.

У вашем роману "Стари календар једне љубави" (у српском издању "Лагуне") осврћете се на историјски тренутак у Русији када се, према Лењиновом декрету из 1918. године, са јулијанског прешло на грегоријански календар. Сам наслов је својеврсна метафора?

- Да, метафора о минулом времену царевине која је пала у руке "градитеља светле будућности", а приповеда о животу и љубавима Валдаса Батајева у вртлогу историјских превирања. Лењин је тим гестом желео да се придружи европском друштву. Међутим, у главама Руса остали су трагови сећања па се у Русији још увек понегде славе и две Нове године.

Фото Француски институт

Главни лик Валдас Батајев проводи једно време у Србији. Многи "бели" Руси после 1918. године дошли су у Србију и потражили уточиште даље по свету. Уважавају ли данас Французи допринос два милиона Руса француској култури?

- Грађански рат у Русији није био само пушкарање између белих и црвених, како се понегде представља, већ велики покољ. Убијено је девет милиона људи. То је била једна огромна гробница. Изазвала је масовно расељавање. Милион људи отишло је Европу. Неки су стигли и у Србију где су због језичких и културолошких сличности наставили овде своје животе. У Француској првенствено Руси нису заборавили ко су. И данас постоје руске мале читаонице у Француској, са огромним фондом књига.

Пет година пре рата у Украјини упозоравали сте да се нагомилавају америчке војне базе око Русије. С каквим емоцијама доживљавате актуелни рат?

- Ово што се данас дешава могло се наслутити 1997. године из књиге америчког политиколога пољског порекла Бжежинског "Велика шаховска табла: амерички примат и политички циљеви". Већ ту се помиње план Америке да издвоје Украјину, да је супротставе Русији, а Русију да издвоје из Европе. Пре тога Украјина је 1991. добила своју независност са Јељциновим потписом. А онда је почела да бомбардује Донбас унутар својих граница. То је као када би Београд почео да бомбардује Нови Сад. Осам година је Русија стајала и гледала тај бесмисао, узалуд настојећи да то реши мирним путем.

Наслућујете ли скори крај рата и неки праведнији поредак на планети?

- Не мислим да је крај. Бојим се да су на реду Јерменија, Казахстан, Молдавија, Белорусија, јер то је начин на који функционишу САД. Они и немају избора јер им економија слаби. Скоро сам разговарао с једним пријатељем чија жена ради за Пентагон. Она каже да су Американци већ добили рат између Русије и Украјине јер је важно било одвојити Русију од Европе, па сада Америка продаје Европи четири пута скупљи гас. Тако је америчка економија поново живнула. Американце треба пажљиво слушати. Они говоре мање политички коректно од Европљана.

Андреј Макин /Фото Бранислав Лучић

Волите и градите земљу

Имате ли специјалну поруку за српски народ?

- Волите и градите Србију. Нарочито уздижите дух и заједништво. Руси су велики и одани савезници. Пријатеље не издају. Рецимо, Бугаре су спасавали, а они су Русима у оба светска рата окренули леђа, и здружили се с Немцима. А Руси издају не воле и не заборављају.

Андреј Макин са нашом новинарком /Фото Бранислав Лучић

Петар је гледао лице НАТО пилота

У вашем роману "Изван граница" лик новинарке пише и о КиМ, а ви често помињете и НАТО агресију на нашу земљу. Ослањате ли се често на историјске факте?

- Ако желим да сазнам историјске факте, узмем књигу из историје. Мени као романописцу далеко су инспиративнији лични доживљаји људи. Са својим издавачем Петром Живадиновићем сам скоро разговарао о бомбардовању Југославије. Причао ми је да су у почетку авиони летели ниско да би заплашили становништво. Он се пењао на кров своје куће да покуша да види лице пилота који ће га можда убити. Мени као писцу та слика је много упечатљивија од сувопарних историјских чињеница.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације