НЕПРИКОСНОВЕНИ ГОСПОДАР СВОГ СТВАРАЛАШТВА: Успех млађих колега доживљавао као круну свог педагошког рада

КАО СТУДЕНТ прве године историје на Филозофском факултету у Београду имао сам велико задовољство да слушам предавања професора Бранка Петрановића на предмету Увод у историјске студије, као студент четврте године да слушам његова предавања на предмету Историја Југославије, као дипломирани историчар да будем уредник његових књига Србија у Другом светском рату 1939-1945. и Историчар и савремена епоха и да говорим на њиховим промоцијама.

НЕПРИКОСНОВЕНИ ГОСПОДАР СВОГ СТВАРАЛАШТВА: Успех млађих колега доживљавао као круну свог педагошког рада

Сусрет у редакцији: Милорад Вучелић, главни уредник „Новости“ и др Мирослав Перишић, аутор текста , Фото Архив породице Петрановић

Први део овог текста је сећање на тих неколико мартовско-априлских дана 1994. године, проведених са професором Бранком Петрановићем на промоцијама и у разговорима о његовој последњој књизи Историчар и савремена епоха, одржаних и вођених у поноћном програму Радио Политике, Дому Војске у Београду, Институту за новију историју Србије у Београду, Подгорици и Бару. Било је то непуна три месеца пре него што је неумитна болест однела професора Бранка Петрановића. (Сећање на мартовско-априлске дане 1994. први пут је објављено исте године под насловом "Историчар и засвођавање историјског дела о епохи" у Зборнику Научног скупа "Историчар и савремена епоха", посвећеног Бранку Петрановићу, а објављеног у издању Историјског института Црне Горе у Подгорици 1994).

***
Да ли сасвим спонтано, подстакнут и задовољан оним што je тога дана чуо у излагањима млађих колега (Љубодраг Димић, Миле Бјелајац, Милан Кољанин, Срђан Шкоро и Мирослав Перишић) или користећи прилику да одавно изграђено мишљење јавно искаже, професор Бранко Петрановић je у завршној речи на промоцији своје књиге Историчар и савремена епоха, одржаној 25. марта 1994. године у Дому Војске Југославије у Београду, у њему својственом стилу великог професора, изрекао следеће запажање: "Пред вама се налази нова генерација историчара која се појављује у једном тешком времену, на једном великом и драматичном размеђу наше земље и нашег народа, али ваљда ће тај њихов ум, та њихова снага и та њихова рационалност, можда, знати да надвисе оно наше безнађе и помоћи да ум најзад тријумфује". Мада његово тако високо мишљење о својим ђацима, магистрима и докторима наука, чије je стручно, научно и интелектуално формирање текло добрим делом под његовим утицајем, а њихови научни радови обликовани под његовим менторством, за већину присутних није било ново сазнање, тим речима он je (не) наслућујући свој скори одлазак на својеврстан начин представио нову, наступајућу генерацију историчара и готово тестаментски joj поклонио поверење. Нескривено лично задовољство које je извирало из изговорених речи и осећало се из саме интонације, несумњива je потврда да je професор Петрановић сваки појединачни успех млађих колега доживљавао као круну свог педагошког рада и каријере универзитетског професора.

Међу студентима историје упамћен као веома строг у погледу захтева за знањем, професор Петрановић je, истовремено, своје млађе колете, увек када je процењивао да то заслужују, несебично јавно похваљивао бираним речима, које су у њиховом научном раду неретко имале тежину пресудног подстицаја. Поштујући њихова ужа стручна интересовања, оком научника, педагога и хуманисте откривајући њихове афинитете, притом показујући велико разумевање за бројне тешкоће личне природе и животне околности у којима се баве научно-истраживачким радом, професор Бранко Петрановић се непрекидно залагао за своје кандидате. Неуморан у раду на својим књигама био je исти и када je требало одвојити по неколико сати за разговоре са колегама којима je била неопходна његова стручна помоћ или људска подршка.

* * * * * * * * * *

Изазови укрштања истраживачких резултата и научних виђења

САМО НЕКОЛИКО сати уочи промоције у Дому Војске, у јутро истог дана, завршена je целоноћна радио-емисија посвећена књизи Историчар и савремена епоха. У друштву саговорника Слободана Нешовића, Момчила Зечевића, Љубодрага Димића и Мирослава Перишића, у пријатној атмосфери студија Радио Политике, током зналачки припремљене и беспрекорно вођене емисије "Небо над Београдом", професор Петрановић је од поноћи до јутра, са њему својственим жаром и елоквенцијом, износио своја виђења епохе коју je живео и којом се више деценија страсно бавио. Поноћне саговорнике и слушаоце његово надмоћно владање тајнама историје и тада je, као и у бројним сличним разговорима, обавезивало на критичко промишљање прошлости. Три дана касније, у препуној сали Института за новију историју Србије, уследила je научна расправа о истој књизи, а вeћ сутрадан, оран за нова укрштања научних мишљења, jep "историчар не може да се бави историјом своје епохе а да притом не расправља са истраживачким резултатима и научним виђењима", запутио се ка још једној у то време захвалној средини за расправе на историјске теме - Црној Гори, на ко зна који по реду, нажалост и последњи, сусрет са поднебљем за које су га везивале слике очевог дома из раног детињства и младости, велики број пријатеља и осећање обавезе да своју нову књигу преда суду црногорских колега и јавности.

Фото Архив породице Петрановић

Отац Бранка Петрановића, Стеван, први слева, на челу поворке Црногораца, на прослави 550 година битке на Косову

На шестодневном крстарењу обалом и брдима, сваким својим сатом испуњеним различитим садржајима, смењивали су се разговори о историји: у подгоричкој библиотеци "Радосав Љумовић" (на промоцији говорили: Бранислав Ковачевић, Момчило Зечевић, Зоран Лакић и Мирослав Перишић), Двору краља Николе у Бару, Историјском институту Црне Горе, на Радио Бару - са доживљајима земље чудноватих природних контраста и разноликости. Промоције у вечерњим сатима, а од раног јутра сваки дан, по жељи професора Бранка Петрановића, залажење у сваки кутак Црне Горе. Преподневне слике, дубоким снегом прекривеног жабљачког платоа и окрутног Дурмитора, пред чијом се узбуђујућом појавом застаје уз навирање прве мисли да се природа није нарочито трудила око његовог изгледа, смењивао je поподневни дах медитеранске цивилизације, свет прошлих култура израстао у Котору - граду "захвалном за изазивање културне радозналости". На преласку из зиме у пролеће Ада Бојана je деловала као место на другој планети. Најјужнија црногорска православно-католичко-муслиманска села распоређена дуж црногорско-албанске границе у залеђу Шаског језера, као ваљда у то време једини мултиетнички остатак и забачени симбол некадашње Југославије до којег још увек није допрла рука верске и националне искључивости, или се тако само нама чинило, будила су историјску асоцијацију да je "Југославија била једина држава у нововековној историји српског народа која je окупљала читав српски народ под једним државним кровом", да ни прва ни друга Југославија нису имале демократску алтернативу, односно да су две Југославије биле две диктатуре, да је историја косовско-метохијског проблема толико сложена и дуготрајућа да су сва решења привремена и да када се и чини да су трајна она нису коначна. Мисли нас, професорових сапутника (Момчило Зечевић, Срђан Шкоро, Мирослав Перишић), упућивале су се ка научним преокупацијама Бранка Петрановића у књигама "Агонија две Југославије" и "Југословенско искуство српске националне интеграције", као и ка његовој бриљантној полемици са загребачким економистом Бранком Хорватом о Косову, која је испуњавала странице "Књижевних новина" из броја у број осамдесетих година.

* * * * * * * * * *

Црногорци се пели на Ловћен како би видели Кремљ

НАСТАВАК ПУТОВАЊА враћао нас је на природне лепоте Црне Горе и будио нове и нове историјске асоцијације. Са историјских врхова Тарабоша, Брдице и Бардањолта, поприштима битака српско-црногорске војске против Турака 1913. године, назирали су се обриси Скадра, а погледом je господарила прелепа долина вијугаве Бојане. Дарови природе откривали су се и идући ободом Скадарског језера којим се, за радозналца који први пут туда пролази, изненађујуће дуго путује. Прво успутно одредиште, после проласка кроз столетну кестенову шуму, на поновном походу ка мору - дремљиви Вирпазар, са језерске стране зарастао у успаване локвање, изгледао je као неко не тако давно напуштено место које се одмара од историје. И док се вечити дијалог о прошлости, повремено преплитан размишљањем о садашњости и сутрашњици настављао, стари узани пут којим се успорено од Скадарског језера преко Старог Бара стиже у Бар до краја je богатио изражени авантуристички осећај. Већ следећег дана, на његовом измаку, присуствовали смо једној нестварној, готово филмској сцени. Из которског ресторана Бранко, како смо га звали још из времена када смо били његови студенти, нас је после поноћи повео да обиђемо његовог друга који му је као седамнаестогодишњаку спасао живот у рату. Када смо у пола ноћи упали у скроман стан његовог ратног друга затекли смо га како пише историју свог племена, његовог кума који одмах преводи на руски језик, и супругу која све то прекуцава на писаћој машини. После свих промоција, говора, сталних дискусија, обогаћени свим оним природним лепотама које смо видели, пропутовали и упознали, био је то незамислив доживљај који нам је до краја приближио менталитет црногорског поднебља. Та сцена нас је вратила на књигу професора Бранка Петрановића у којој је на једној од њених страница описао како су се Црногорци за време рата пели на Ловћен како би видели Кремљ.

Са промоције књиге „ Историја Југославије 1918-1988“ у Титограду: Бранислав Ковачевић, Бранко Петрановић, Душан Живковић и Зоран Лакић, Фото Архив породице Петрановић

ОВАЈ САМО ОВЛАШ подсећањем додирнут незаборавни животни доживљај враћа у памћење слике надахњујуће распричаности професора Бранка Петрановића о Југославији, Србији, Црној Гори, људима, обичајима, навикама... Проучавалац историје Југославије, веран тумач српске и црногорске прошлости, велики зналац менталитета људи на Балкану и незасити заљубљеник природних лепота као да je, попут записаног у "Личном доживљају прошлости као изазову историчара", тих дана и даље трагао за потпуним одговором на питање: шта je утицало и завело га "да целог живота испитује феномене прошлости", проверавао, преиспитивао, међусобно прожимао, спајао и одвајао знање и искуство - научно и доживљено. Повремена, ретка и краткотрајна његова загледаност у даљину, можда и већу од оне која je могла да стане у поглед уперен ка мору или врху Ловћена, на тако нешто ненавикнутом и помало забринутом посматрачу са стране одавала je утисак привидне или стварне одсутности. Одмах потом, врло брзо, пред причама о будућим књигама и путовањима такав утисак je нестајао.

У наше памћење непогрешиво урезана хронологија и динамика наведених догађаја смештених у неколико мартовско-априлских дана 1994. године само je скица за истиниту причу о једном од најплоднијих и најумнијих српских историчара 20. века, човеку богатог животног искуства, велике радне енергије, врхунском педагогу који је страсно готово до последњег дана проводио дан у архивским истраживањима или за радним столом, подједнако уживао у раду са студентима и у лепотама живота.

* * * * * * * * * *

Међународни контeкст и његова променљивост у историји

ИСТРАЖИВАЊЕ, ЧИТАЊЕ, писање, промоције, предавања, менторства, комисије за магистратуре и докторате, научне расправе, јавне трибине, полемике од Љубљане и Загреба до Скопља, научни скупови, округли столови, интервјуи, радио и телевизијске емисије, рецензије, садржајни разговори и дружења у кафани до дубоко у ноћ, путовања - били су, заправо, стални ритам живота професора Бранка Петрановића, ритам научника и личности која je била неприкосновени господар својих одлука и свог стваралачког пута.

Данас смо тридесет година удаљени од одласка Бранка Петрановића. Од тада до данас догодили су се "Дејтон", НАТО бомбардовање Србије, испорука председника Србије Слободана Милошевића Хагу и хашка тамничења српских генерала и политичара, одвајање Црне Горе од Србије, једнострано проглашење независности Косова и недавна, са исподполовично изгласана Резолуција УН о Сребреници. Данас је другачији и свет него што је био у време одласка Бранка Петрановића. Свих тих деценија недостају анализе Бранка Петрановића за сваки од тих догађаја, његове драматичне речи забринутости за судбину српског народа крајем 80-их и почетком 90-их година 20. века често се, под притиском свих каснијих догађаја враћају у мисли. Пад Берлинског зида чиме се завршила једна епоха и разбијање Југославије у крви, реализовано плановима спољних фактора, биле су тада свакодневне теме Бранка Петрановића у свим бројним разговорима са колегама и пријатељима. У једном од тих разговора рекао је нешто што је ретко ко од нас његових млађих, па и појединих старијих колега, тада разумевао на тај начин. Како је процес даље текао све више смо схватали колико је добро разумевао тај процес.

Фото Архив породице Петрановић

Научни скуп у САНУ 1988, посвећен геноциду: Срђан Шкоро, Славко Вукчевић, Бранко Петрановић и Слободан Нешовић

ЊЕГОВЕ РЕЧИ ДА НАС свет, мислећи на глобалног хегемона са својим савезницима, неће оставити на миру док не раздвоји "два ока у глави" (Србију и Црну Гору), а да ће "притисци на Србију да прихвати да буде Луксембург бити све већи", показале су се тачним. Таква антиципација извирала је из његовог дубоког разумевања на каквим темељима је био заснован светски поредак настао на резултатима Другог светског рата и непогрешиво је знао шта значи разграђивање тог поретка. И не само то. Био је велики познавалац ранијих епоха историје, посебно се осврћући на период од Берлинског конгреса до балканских ратова. Увек имајући у виду међународни контекст и његову променљивост у историји, улогу спољног фактора видео је у вековним тенденцијама да српски народ буде сведен на меру која му је од стране великих сила намењена. Колику пажњу је као историчар посвећивао међународном контексту уверљиво сведочи његова књига Србија у Другом светском рату 1939-1945, која у том погледу, упркос бројној историографској продукцији о Другом светском рату није надмашена.

Фото Архив породице Петрановић

Професор Петрановић је писао о тешкоћама бављења савременом историјом

Често је говорио и повремено писао о тешкоћама бављења савременом историјом, имајући у виду процесе у току, друштвене околности које утичу на позицију историчара, недоступност архивске грађе. Упозоравао је да историчар савремене историје мора да покушава да разумева процесе до својих дана, али је свој став о теорији дистанце изражавао цитатом да се "од лица сљубљеног лицу не види лице". Имао је потребу и да наводи речи руског историчара Покровског, Стаљинове жртве, који је писао да би се разумела историја потребно је "да се развеју магле, изађе из удолине, заобиђу планински завијуци, зађе иза највећег превоја да би се разбистрио и пукао поглед у даљину".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.

20. 12. 2024. у 17:07

Коментари (0)

УКРАЈИНА ЈЕ ЗГРОЖЕНА: Не може да верује које санкције су управо укинуте Русији