ПРЕМИНУЛА ТРАГАЈУЋИ ЗА СУДБИНОМ РОДИТЕЉА: Сведочанства 50 чланова породица отетих и киднапованих сабрана у трећем тому "Отете истине"

ВЕЋ четврт века 567 породица са Косова и Метохије живи у неизвесности јер не зна каква је судбина њихових синова, очева, браће... Педесет чланова породица отетих и киднапованих сведочили су кроз исповести о нестанку својих најближих у монографији, трећој по реду, "Отета истина - пут одрастања потомака жртава и трагања за истином и правдом".

Pres centar UNS

Књига је изашла у организацији Удружења породица киднапованих и несталих лица на КиМ.

Верица Томановић, председница Удружења, констатовала је да су се године неизвесности и изгнанства одразиле на здравље чланова породица киднапованих, па многи више нису међу живима. Недавно је преминула и једна од ауторки монографије, Весна Радовановић, ћерка отетих Зорке и Милорада из Ђаковице. Умрла је у 34. години, не дочекавши да сазна судбину својих родитеља.

- Боримо се не само за правду и истину о несталима, већ и за очување нашег достојанства, јер многи живе у тешким условима. Књига је уједно слика и времена у ком живимо, без истине, правде, емпатије. Жртва увек има право на истину, ма колико болна била - рекла је Томановић, подсетивши на захтев породица да се донесе Закон о несталима.

Драгана Аџанчић, ћерка је отетог Петра, унука киднапованог Душка и братаница несталог Зорана Аџанчића, и члан Одбора младих Удружења породица киднапованих. Драгана је имала само осам месеци када је њеног оца, једног од девет радника у руднику угља Белаћевац код Обилића, киднаповала ОВК, 22. јуна 1998. Нико од њих није пронађен.

Драгана је казала да баке, деке или родитељи многих од њих више нису живи или су у међувремену оболели:

- Зато смо желели да преузмемо од њих тешко бреме и иступимо ми, млади, пред доносиоце одлука. Трудили смо се да током годину дана снимимо и забележимо ових 50 сведочења.

Pres centar UNS

Драгана Маринковић, ћерка је киднапованог Горана Маринковића из Грачанице, и чланица Одбора. Горан је отет на путу Приштина - Гњилане 1999. Драгана је тада имала три године, а њена сестра Тамара седам месеци. Како је раније сведочила њихова мајка Силвана, најтеже јој је било када деца плачу јер им "тата није честитао рођендан".

Драгана је констатовала да је ова монографија "живи тестамент дубоког бола":

- Свака прича подсетник је на живот наших најмилијих, али и подсетник на важност емпатије и солидарности. Имамо моралну обавезу да сведочимо о њиховим животима и судбинама. Нека ова књига буде светионик ка истини и правди и мост између прошлости и будућности.

Слободан Стевановић, отац отетог Властимира Стевановића, члан Удружења, испричао је да је његов син, рођен 1970. године, киднапован 12. јуна 1999. Био је мобилисан и радио као конобар за Војску Југославије:

- Био сам у селу Дојнице, кад је наишао чобанин. Каже: "Ја данас не пуштам стоку. Дошла војска (ОВК, прим. аут.), свуд их има." Док смо размишљали шта ћемо, стигао је неки човек да најави да ће проћи војска кроз село ка Призрену. Већи део нас се покупио и кренуо на тракторима из села, један са бебом од два месеца. Истовремено, наш син је требало да пође ка нама да нам донесе намирнице, али смо се мимоишли. Кад смо стигли до Призрена, сазнали смо да су нам сина киднаповали у Скоробишту и узели му кола. Молио сам, али наша војска није смела ништа, јер је већ стигао КФОР. У КФОР-у су ми прво рекли "видећемо", а после "не можемо ништа да урадимо". У међувремену су се неки људи уселили у синовљев стан, у Призрену, млади брачни пар. У селу из ког смо побегли, отето је 17 људи, млађих и старијих, непокретних... До данас не знамо праву истину шта се са нашим сином догодило.

Иначе, и сам Слободан, како је раније сведочио, био је ухапшен док је тражио Властимира и преживео је велико батинање, да би га КФОР на крају ослободио.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације