ОКРУЖНИ СУД У ГОСПИЋУ ПОСТАЈЕ УСТАШКИ КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР: Велебитски понори српска губилишта

НА МЕЂУНАРОДНОМ нивоу српско страдање се необјашњиво подводи под јеврејски холокауст, па произлази да многострадалне српске жртве нису равноправне са јеврејским, којима Израел и јеврејски народ с правом одају дужно поштовање, достојанствено чувају спомен на њих и детаљно их пописују.

Казнионица Окружног суда у Госпићу претворена је концентрациони логор , Фото Министарство одбране Србије, Профимедија, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Управо Србима Јевреји треба да буду узор опхођења према жртвама, због националне озбиљности са којом приступају култу незаборава жртве. Српска интелектуална јавност се ни терминолошки није одредила према називу за српска страдања у НДХ, како се не би подводили под појам јеврејског страдања - "холокауст".

Помињу се четири могућа термина, као назив за свеколико српско страдање: геноцид, србоцид, погром или покољ, како би се и српске жртве могле у међународној јавности представити и идентификовати као српске.

Логор Јадовно је у међународним оквирима био нарочито скривен и непознат. У историографији се тек у новије време за велебитска и приморска "морлачка" стратишта почиње употребљавати потпун и тачан назив Концентрациони логор Госпић са центром у казнионици Окружног суда у Госпићу. С друге стране, истраживање страдања Срба у логору Јадовно и у пашком логору занемаривано је у односу на логор Јасеновац, иако ни мистерија Јасеновца није у довољној мјери истраживана у режиму Јосипа Броза, поготово подаци везани за број побијених Срба и Јевреја. Све је стављено под кринку непознатог.

Цијели огромни комплекс логора Јасеновац требало је да буде избрисан из памћења ради остварења лажног братства и јединства и спречавања "узнемиравања јавности". Зато су послије ослобођења 1945. уништавани остаци логора, а трагови њиховог постојања су замијењени безазленим "каменим цвијетом". Није се, дакле, довољно истицало страдање Срба у прољеће и љето 1941, а ни чињеница да је систем логора Госпић био највећи на југоистоку Европе у љето 1941. године и да је он претеча система хрватског државног логора у Јасеновцу, који настаје крајем августа 1941. године, тј. послије укидања концентрационог логора Госпић (Јадовно-Паг).

Фото Министарство одбране Србије, Профимедија, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

ГОСПИЋ, односно Лика и шира Крајина са Горским Котаром и Истром представљају рубно подручје православља и српства (својеврсни antemurale ortodoksis), које су Ватикан и РКЦ вјековним прозелитским акцијама настојали елиминисати. У љето 1941. са вјековног идеолошког вјерско-националног терена антисрпске пропаганде и превјеравања (прозелитизма), прешло се на терен покоља и стравичног масакра српског и јеврејског становништва НДХ, али и југославенски опредељених хрватских појединаца.

У љето 1941. године почиње се, дакле, остваривати крволочна намјера потпуне елиминације (етноцида) једног народа - западних православних Срба. Појављују се извршиоци монструозног вјековног плана Ватикана и Римокатоличке цркве о потпуном уништењу српског православља са западних српских простора. Са вјерског процеса мисије и прозелитизма прелази се на терен протјеривања и потпуног "чишћења" терена од православних Срба. Отпочиње, дакле, геноцид у свом тоталитету над западним Србима и то организовањем "Госпићког система логора смрти", који је обухватао Концентрациони логор Госпић (центар у казнионици Окружног суда у Госпићу), логор Јадовно са бројним јамама, историјско српско приморско подвелебитско Подгорје са центром у Карлобагу и Трибањ Шибуљини и оток Паг (локалитет Слано и села Метајне).

Злочин је припреман у Госпићу, кулминацију доживио на српској планини Велебит (српској због историјског српског битисања на тој планини, али нажалост, још више српској због десетина хиљада неумрлих жртава у његовој земној дубини).

* * * * * * * * *

Убиства, католичења и прогони дужи од једног века

ИСТОРИЧАР Ђуро Затезало и публициста Дане Ластавица пописали су бројне велебитске јаме и поноре у које су живи, полуживи и мртви бацани Срби и Јевреји у љето 1941. године.

Пописане су: Шаранова јама, јама на Гргином бријегу, Јарчија јама код Рисове греде, јама Бадањ, јама Близница, јама Кијевац, јама на Плочама, Вранзина јама, јама Јасеновац, јама Јамина, Шевић јама, јама на Кулашевој страни, јама Орешковић станови, Мацолина јама, јама Угљењача, јама у Ператовим Драгама, јама Думан код Личког Лешћа, Катина јама на Велебиту, јама Света Ана код Горњег Косиња, јама Нездравка код Доњег Косиња, јама Ошпороча код Широке Куле, јама Голубњача, јама Сњежњача код Кузмановаче, јама Кварте код Перушића, јама Руњевац, јама Павкуша, јама Дулиба, јама Дупчан код Рибника, Чошић јама код Коњског брда, јама Крижаново брдо у Дражици, јама на Пагу и двије јаме удаљене 40 метара од самог логора Јадовно.

Велебит је српска планина - био и остао, некада с живим народом али, нажалост, од 1941. са искључиво мртвим становницима подземног града. Велебит је, дакле, историјска планина живих и мртвих Срба. Не треба заборавити да су га некада Млечани (Венецијанци) називали Montanja Morlaka (Српска планина). Велебитско јадранско подгорје са Пагом је у посљедњих стотинак година експресно очишћено од Срба, било римокатоличењем, било клањем и убијањем 1941-45. и 1991-95. године, па потом и масовним насилним исељавањем ширег личког крајишког простора.

Срби из НДХ упућивани су у логоре смрти на Јадовном и Пагу, Фото Министарство одбране Србије, Профимедија, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

КАЗНИОНИЦА Окружног суда у Госпићу била је прави концентрациони логор, закључио је др Ђуро Затезало. Он је наводио да су одмах по проглашењу НДХ хрватске власти запосјеле све казнионице и затворе Краљевине Југославије и претвориле их у усташке казамате за ликвидацију Срба. У казнионицу Окружног суда у Госпићу Србе су почели затварати већ 11. априла 1941. с подручја Госпића и околине, а од почетка јуна и са свих подручја нове државе. Казнионицу су звали и "Герихт". Зграда се налазила, а и данас се налази у центру Госпића, поред римокатоличке цркве и суда. То је повелика двоспратна зграда (основе 130х130 метара). Крила зграде су међусобно повезана и затварају дворишни простор с бунаром у средини.

Италијани су у априлу 1941. у сјеверном дијелу зграде држали заробљене официре војске Краљевине Југославије. Послије Римских споразума од 20. маја, и одласка италијанске војске из Друге зоне, хрватска војска је преузела читави простор зграде и мањим дијелом га користила као казнионицу, а већим као центар (логор), који власти НДХ у документима називају Концентрациони логор Госпић, а у ствари је, у функционалном смислу био логор сабирно-транзитног карактера. Наиме, ухапшеници из цијеле НДХ упућивани су након краћег задржавања у казнионици Госпић ка логорима на Јадовном и Пагу (Слано и Метајна) или ка неким другим губилиштима. Углавном су довожени жељезницом, са смјештајем у теретним сточним вагонима капацитета од 60 до 80 људи. У затвореним вагонима често нису добијали ни храну ни воду. Ухапшеници су допремани и камионима, запрежним колима, а неки су тјерани да до Госпића пјешаче.

* * * * * * * * *

Окрутно злостављање "непоћудних елемената"

ГОСПИЋКИ ЛОГОР је, дакле, био у функцији већ у априлу 1941, знатно раније од 2. јуна, кад је Павелић издао званично наређење о оснивању логора. Ухапшеници су смјештани у ћелије (25 до 30 људи), ходнике казнионице и у затворском дворишту. Дневно је боравило од 2.500 до 3.000 људи. У циљу омогућавања сталног прилива нових заточеника, хрватске власти су у систем масовног истребљења Срба и Јевреја укључиле логоре смрти на Јадовном, Сланом и Метајни на отоку Пагу, збирни логор Овчара, сабиралиште на жељезничкој станици Госпић, помоћни логор Ступачиново на Велебиту и бројне бездане јаме (поноре на Велебиту и у околини Госпића).

Историчар Ђуро Затезало истиче да су у комплексу концентрационог логора Госпић сви логори били транзитног карактера: у њима су се жртве задржавале само кратко вријеме.

Фото Министарство одбране Србије, Профимедија, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Многи од њих нису ни приспјели у госпићку казниону, већ су их директно са вагона на жељезничкој станици одвозили или пјешице одводили у неки од логора или на неко од наведених стратишта. Хрват Фрањо Здунић Лав из Госпића, наводио је да је само од 20. јула до 19. августа 1941. из госпићке казнионице на Велебит одведено око 25.000 Срба и Јевреја.

Заповједник концентрационог логора Госпић био је равнатељ Жупског редарственог равнатељстава у Госпићу Стјепан Рубинић. Управитељ казнионице је био злогласни усташа Милан Старачек, Чех, који је имао неограничену власт. Управитељ казнионице за политичке затворенике био је усташки натпоручник Јанко Михаловић, нећак бившег бана Савске бановине Михаловића (некад Срби Михајловићи). Он је од јуна до августа 1941. био задужен за политичке затворенике.

ПО ЊЕГОВОМ избору и редослиједу одвођени су Срби и Јевреји са жељезничке станице и из збирних логора Госпића у Јадовно и на Слану на Пагу, или директно до велебитских јама.

Непосредно је одлучивао још на жељезничкој станици у Госпићу, гдје је сачекивао транспорте и правио селекцију. Након ликвидације логора Јадовно постао је командант усташког логора у Јастребарском. Побјегао је 1944. у Италију, гдје је остао у служби као авијатичар.

Фото Министарство одбране Србије, Профимедија, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Логор су осигуравали дијелови 17. и 22. усташке бојне под командом Јуце Рукавине, чији су војници, поред осигурања логора, окрутно злостављали заточенике и убијали их у Јадовном и на другим стратиштима. Затворенике су мучили на разне начине, у ћелијама, по ходницима и у дворишту казнионице. Усмрћене су углавном ноћу одвозили камионима до безданих јама, у прво вријеме у правцу Перушића и Оточца. Управни апарат логора је био смјештен у оближњој згради суда. Прва дислокација логора Госпић се налазила на Велебиту у логору Јадовно, којем је додијељена улога губилишта. Логор у Госпићу, као сабирни логор жупског редарственог равнатељства, организовало је Министарство унутрашњих послова НДХ, односно Андрија Артуковић са својом полицијом, на челу с Дидом Кватерником, Мијом Бабићем Ђованијем, Јурицом Фрковићем, Јуцом Рукавином и другима.

Они су уз асистенцију госпићких усташа, добрих познавалаца Велебита, предложили и одабирали јаме у планини као најпогоднија мјеста за масовна убиства Срба, Јевреја, Хрвата Југословена и комуниста и свих "непоћудних елемената".

Тај избор је начињен и због тога што су велебитске јаме тешко приступачне, па су рачунали да се о њиховим злочинима никада ништа неће сазнати.

* * * * * * * * *

Крвници се заклињу пред крстом, ножем и пиштољем

УСТАШЕ СУ КАО и Нијемци - нацисти настојали да оправдају своје злочине, што се види из њиховог законодавства и бројних подзаконских аката. Срби и Јевреји су се могли пред суд извести ако је постојало имало сумње да су комунисти или четници, а без икаквих доказа редовно су упућивани у концентрациони логор у Госпићу. Срби и Јевреји су, с доказом или без доказа, били упућивани у логоре смрти, убијани под изговором да су комунисти или четници, како би Хрвати пред јавношћу камуфлирали бројне злочине.

О свему су одлучивали Артуковић, Дидо Кватерник, Миле Будак, Мијо Бабић, браћа Мате, Ивица и Јурица Фрковић, Јуцо Рукавина, Стјепан Рубинић, Руде Ритз, усташки сатник и управитељ логора Јадовно. Велики жупан Јурица Фрковић био је поуздан и улијевао је потпуно повјерење код поглавника у погледу остварења замисли о потпуном истребљењу Срба и Јевреја у НДХ. Извршиоце злочина они су припремали знатно раније. Прије упућивања у Госпић, у Загребу их је на Савској цести вјежбао емигрант Иван Девчић Пивац.

По доласку у Госпић будући крвници (Лука Барјашић, Миле Дидулица, Вентура Баљак, Миле Стрика, Бенан Барић, Јерко Фратровић, Славко Баљак и други) заклињали би се пред крижем, ножем, пиштољем и двије свијеће како им је дужност уништавање Срба и Јевреја.

У почетку, у априлу и мају усташе су убијале истакнуте Србе, а масовна хапшења и убијања услиједила су почетком јуна. Усташки функционери су се тада "разлетјели" по НДХ и у својим запаљивим говорима потицали Хрвате да масовно истребљују Србе. Велики жупан у Госпићу Јурица Фрковић поручио је својим "жутим орловима" (припадницима Помоћног усташког одреда) да је "фундамент на Јадовном од Срба и Јевреја, а глазура ће бити од покварених Хрвата". Отпочео је, дакле, масовни покољ не само интелектуалаца, него свих Срба и Јевреја. Њихова имовина је пљачкана, а читава насеља са црквама и школама спаљивана.

Фото Министарство одбране Србије, Профимедија, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

ГОСПИЋКА казнионица окружног суда претворена је у масовно мучилиште и губилиште. Усташе су сваког дана доводиле испребијане, унакажене људе у ћелије у којима су их мучили а затим одвозили до оближњих велебитских и других јама, гдје су их убијали да би створили простор за друге. За хрватске власти јаме су представљале најприкладније рјешење за уклањање убијених: нису захтјевале већи утрошак финансијских средстава, није било потребно копати раке и што је за њих било важно, губилишта су се налазила далеко од очију јавности. При уласку у казнионицу овјером је вршен формалан пријем спроводних листа. О саслушањима није било ни помена. Понеки стражар би само добацио ухапшенима да ће у казниони бити само привремено, а потом да ће бити пребачени у неки уреднији логор са уредном опскрбом.

Транспортовањем у логоре Јадовно и Слано руководио је управитељ казнионе Милан Старачек, а помагали су му Миле Вркљан Милица, Јосо Самарџија, Стево Томљеновић, Делко Богданић, др Круно Локнер, Стјепан Марковић Мацола, Тоне Биљан, Стјепан Орешковић, Иван Прпић Шуће, Јанко Михаловић, Звонко Пезељ, Анте Наглић, Гавро Шикић, Стипе Стилиновић Књапо, шеф полиције, Мирко Павичић, Лука Светић, Мирослав Бален, Миле Стилиновић Мила, Ивица Томљеновић, Јоцо Матијевић Шимац, Звонко Јохман, Јуцо Рукавина и многи други. Свакодневно су у затворском дворишту формиране колоне заточеника, који су прво везивани жицом двојица по двојица, а онда и уздужним ланцем, а затим одвожени камионима или чак и пјешице до стратишта Шаранове или неке друге јаме (преко 20 км уз Велебит).

Поред села Јадовног формиран је логор без кућа и барака а ограђен бодљикавом жицом.

Заточеници су у њему импровизовали неке примитивне настамбе од грања да би се донекле заштитили од непогода и сунца. Патили су од глади и хладноће пошто су ноћи на Велебиту биле необично хладне а заточеници без адекватних одијела. Близу логора је био један понор, назван Шаранова јама, са отвором од око једног метра у пречнику. Код те јаме усташе су заточенике убијале на тај начин што су их над отвором јаме једног од везаних убијали пушком или ножем и овај би се стропоштавао у јаму вукући за собом везаног живог друга. Процјењује се да је у тој јами поубијано преко 30.000 жртава на горе описани начин.

Препоручујемо

Друштво

0 8

РАСПАДАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ТРАЈАЛО ПРЕКО 30 ГОДИНА: Истина о револуцији може се сазнати тек после њеног пораза

22. 06. 2024. у 07:00

Друштво

0 9

ИСТОРИЧАР ЛИЧНОГ И НАУЧНОГ АУТОРИТЕТА: Забрињавајуће заборављање и обесмишљавање академских мерила

21. 06. 2024. у 07:00

Друштво

0 5

СА ЛАКОЋОМ ЗАОБИЛАЗИО ИДЕОЛОШКЕ "ПЛИЋАКЕ": "Кобно" одбацивање историјског искуства Југославије и Србије

20. 06. 2024. у 07:00

Друштво

0 0

ОСЛОБОДИО ИСТОРИЈУ ОД ВАЖЕЋИХ ЗАБЛУДА: Страствени истраживач са осећајем за разумевање прошлости и садашњости

19. 06. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације