ЗБОГ КОЧЕ ТУГОВАО, СА ЛЕКОМ САРАЂИВАО, ВУКИЦУ ПОШТОВАО: Прва аутобиографија најпознатијег југословенског дисидента Милована Ђиласа

"БЕЗ икаквог нарочитог узбуђивања наредили су ми да се изујем и клекнем на колена (...). Када ме Тодор гурнуо у леђа, пао сам потрбушке, тако да су ми табани дошли горе - ноге више нисам могао испружити, јер их је ланац с руку, везаних на леђима, држао савијене у колену. А нисам могао ни да мрдам њима, јер су биле стегнуте око зглавака... Тодор ми седе на рамена и чврсто ми запуши неком крпетином уста... По ходу сам осетио да се примиче Вујковић. Чуо сам и благ фијук жиле и осетио рез по табанима. Ударац је био жешћи и болнији него што сам очекивао. Али, више није било слућена тајна и знао сам да ћу издржати."

Privatna arhiva

Овако је Милован Ђилас, најпознатији југословенски дисидент, један од најближих Титових сарадника, предратни комуниста и ратни генерал, члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије (управо је он био иницијатор промене имена КПЈ у СКЈ), писац, преводилац и теоретичар, описао прво мучење у злогласној Главњачи, у априлу 1933, када је ухапшен као члан Комунистичке партије и један од лидера студентских демонстрација. По фамозном Закону о заштити државе осуђен је на три године робије, које ће махом провести у сремскомитровачкој казнионици, а мањим делом у Лепоглави.

"Идеал и професија, успомене револуционара", Ђиласова аутобиографска проза, обухвата период од његовог доласка из Црне Горе на студије, у Београд, 1929. године, па до почетка Другог светског рата. Иако је писана 1955-1956. (када је Ђилас већ напустио све функције и био у немилости), она до данас није доживела југословенско, односно српско издање.

Александар Ранковић

Први пут је 1973. објављена у Америци са више скраћења, а три године касније с енглеског је преведена на немачки. Занимљиво је да је ову књигу, коју први пут читамо 29 година после његове смрти у издању "Вукотић медиа", Ђидо посветио тада већ бившој супрузи Митри Митровић, публицисти и првој министарки у једној српској влади. У књизи ће описати познанство са Митром и како се родила љубав, али и веома потресне сцене када она долази у црвеном џемперу испред затвора на Ади да би са прозора могао да је види. У том тренутку имао је 21 годину, она 20. Већ је прошао тортуру у згради Управе града на Обилићевом венцу, а прозор његове ћелије гледао је на Саву и далеке равнице, доле се чуо жубор града.

"Године 1945. обилазио сам овај затвор и ову ћелију са Ранковићем: сада се кроз прозоре није могло видети ништа јер су наши - нови - органи ударили на њих поклопце косо постављене и отворене према горе, ка небу, како би једино ваздух улазио. Мора да се тога досетио неко од комуниста који се, као и ја онда, гледао на даљину са неким драгим својим, па се сад плашио да то не чине они које он хапси и чува", пише Ђилас.

Ђиласова проза драгоцен је и занимљив историјски документ о једном времену, о томе како је изгледала Шестојануарска диктатура краља Александра, како су радници буквално живели у беди и колико је људски живот био јефтин, па је неко преко ноћи могао да буде убијен у затвору, а да се за то и не сазна. Данас се заборавља и да су жандарми без задршке пуцали на студенте и раднике на демонстрацијама, а ћелије су биле пуне не само комуниста, већ и свих других незадовољника - од представника сељачких странака, преко умерењака, до македонских и хрватских националиста, од којих ће се касније изродити усташе.

"Нове генерације су расле под диктатуром, све спремније да на њу кидишу. Она је сама рађала свог гробара", пише Ђилас.

Без задршке описује и покушаје сарадње комуниста са хрватским националистима на робији, па чак и покушаје врбовања неких од њих, као што описује унутарпартијске борбе и фракције, и долазак Тита на чело КПЈ. Кроз књигу се може пратити генеза Партије и прелазак са умерених начина борбе на револуционарне, а самим тим и напуштање и бојкот старих, прекаљених комуниста, који нису били за радикализацију. Нарочито су занимљиви кратки описи, "без филтера", партијских сабораца.

Тако Александра Ранковића, са којим ће касније највише сарађивати до рата, описује као мршавог, бледог човека који је, упркос смеђој коси, деловао плаво. Био је, каже Ђидо, тих и повучен, без смисла за хумор иако је волео шалу, чврст и доследан, цењен међу радницима, иако је било и бистријих и са већим знањем.

Коча Поповић

Мошу Пијаду описује као седог, са "старачким трбушчићем" (иако Пијаде у то време има свега 43 године), главе угнуте у груди, омиљеног међу робијашима, са смислом за хумор, страственог псовача. У затвору је преводио Марксов "Капитал", ипак, додаје да његова предавања и чланци нису имали дубину, већ су изгледали као "новински текстови писани на брзину". Није могао да заузда ни слабост према женама. Пијаде ће се на почетку рата наљутити на Ђиласа, мислећи да је он о њему пронео лажне гласине да из Црне Горе, где се као Јевреј склонио пред нацистима, покушава да пребегне у Африку, што није било тачно.

Андрија Хебранг је, по Ђиласу, са својом дебелом грађом, црвеним лицем, ниским челом и великим шакама, личио на "славонског сељака, који се ослободио пољских радова и нагло угојио", а Иван Милутиновић је носио штуцоване бркове и зими се опасивао белим вуненим шалом јер се жалио на болове у крстима. На робији је Ђилас упознао и Мому Марковића (оца Мире Марковић), који се на полицији држао добро, али је био велики женскарош, "неке модре боје лица, хладних и влажних руку". Ђилас ће описати и његов каснији однос према Вери Милетић, као и провалу у партијској организацији.

Ђидо је нарочито волео Кочу Поповића и са њим је пред рат умео сатима да шета и разговара. А онда је Коча 1940. ухапшен и без много батина одао је Ранковића, али није одавао ништа што није логично произилазило из тока истраге. Ипак, Ђилас је требало да му саопшти да је искључен из Партије.

Ђилас на робијиFoto: Privatna arhiva

POGLEDAJ GALERIJU

"То саопштење Кочи Поповићу било је, за мене, много тужније него исто такво, због исте ствари, које сам пре тога учинио Веселину Маслеши. У Маслеши сам ја жалио свог идеалног вођу из младости, доброг човека, старог друга и личност од велике будућности и интелектуалне снаге у Партији. Била је то више као нека партијска туга. У Кочи сам жалио свог пријатеља и унесрећеног човека. И, изгледа, самог себе: тиме се прекидало једно другарство које ми је било интелектуална и духовна потреба", признаје Ђилас.

Коча ће окупацију дочекати у вили својих сестара, на Дедињу, проводећи испразан и несрећан живот у картању, да би убрзо по избијању устанка отишао у партизане и крајем лета 1941. опет био примљен у КПЈ.

Народног хероја Спасенију Цану Бабовић, која је преживела најстрашнија мучења полиције, описује као не баш чедну, иако ружну жену, снажног карактера, бучну, коју ни Тито, ни Кардељ нису волели још из Москве, а Вукицу Митровић као тиху, повучену, али невероватно јаку и спремну да издржи најбруталнију тортуру. Брату Вукашину је на суочењу пред полицијом пљунула у лице јер није издржао батинање. На стрељање је одведена као шака костију и коже, али "са непокорним црним очима". Милован и Митра су због ње кћерки дали име - Вукица.

За Тита каже да се никада није извињавао, чак ни када је било јасно да је погрешио, али је имао дискретне начине да покаже како схвата грешку. Такође је имао веома добре процене ситуација и људи. За његовог главног противкандидата за чело КПЈ Петка Милетића, са којим је Ђидо био на робији, нема лепе речи, иако му признаје храбро држање. Петка су после мучења довели у ћелију са ранама од чупања ноктију. Међутим, тек 1939. године, када је Милетић већ искључен из Партије као фракционаш и троцкиста, сазнаће се како ипак није тачно да полицији није признао баш ништа, па чак ни потписао записник. Није теретио друге, али јесте признавао оно за шта су њега теретили, што је за комунисте такође био "грех". Управо то саслушање Петка ће коштати главе. Када је успео да пребегне у Москву, Милетића су, упркос Титовим протестима, почели да примају у Коминтерни, а Ђилас је послао у СССР Петково саслушање, после чега је ухапшен.

Ђилас прича и о Сими Марковићу, члану Централног комитета, који је у КПЈ бојкотован као "десна фракција", а који ће 1939. такође страдати у СССР, у Стаљиновим чисткама. Марковића је срео у затвору на Ади Циганлији, а нарочито су занимљиви описи држања полиције према овом професору математике, ког нису смели да дирају јер се Ајнштајн лично залагао за њега.

Бомбардовање Београда, 6. априла 1941, Ђилас ће сачекати на улици, у друштву Радета Кончара и Светозара Вукмановића Темпа. Тог дана у Москви је објављен совјетско-југословенски пакт о пријатељству. Овдашњи комунистички функционери имали су задатак да на београдским улицама сачекају да се објави вест о пакту и мобилишу масе ка совјетској амбасади. Били су у Кичевској улици када је у близини пала бомба, а експлозија их бацила на земљу. Склонили су се у једну четвороспратницу, људи су у пиџамама трчали у подрум. Кроз стаклена улазна врата видела су се три авиона из правца Дунава како испуштају "томпусе". Ђилас је нагонски осетио да лете ка њима, па су се повукли дубље у хаустор. Убрзо их је експлозија све бацила по степеницама, гомиле цигле и цемента лежале су пред улазом, четири спрата зграде била су одсечена "као бријачем". Али, преживели су.

- Ђидо није очекивао да би ово дело могло да буде објављено у блиској будућности, а можда ни за његовог живота. Било му је јасно да се политичке околности неће ускоро променити. Али је желео да остане као сведочанство и можда буде објављено у неким другим, далеким временима - наводи Алекса Ђилас у предговору књиге коју је објавила "Вукотић медија". И, тако се и десило.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације