ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - БЕСМРТНИ ДЕЧАЦИ ИЗ РОВОВА: Путевима славе и страдања легендарног ђачког батаљона у великом рату 1.

НИСУ ни започели ту школску, 1914. годину. Учионице, амфитеатри, кабинети на универзитетима празни. Многи се никада и неће вратити у школе. Отишли су у рат. Голобради. Непољубљени.

Полазак у борбу после само два месеца обуке, Фото Ратни атлас/Риста Марјановић

Њих 1.300: ђаци стручних школа, гимназијалаци, студенати права, филозофије, технике, медицине после два месеца обуке у Скопљу и капларских чинова, стигли су на фронт у сами огањ Колубарске битке. Да попуне официрски кадар. Врате духовну снагу и помогну, у Церској бици исцрпљеној српској армији.

- Нико није рекао нећу! Нико није рекао не могу! На лекарском прегледу сваки је сртепео да га комисија не огласи неспособним за војску. Ратна психоза је захватила цео српски народ, па би за једног интелектуалног омладинца било понижење да га зову "шкартом" - сведочио је Тадија Пејовић, један из ешалона легендарног батаљона.

После Церске битке, бележи Пејовић у књизи "Моје успомене и доживљаји 1892-1919", српска Врховна команда је видела да ће рат потрајати па је потребно што пре попунити старешински кадар. Донела је одлуку да се ђаци свих школа у Србији који су доспели за војску, као и студенти који су је одложили због школовања, позову на одслужење војног рока и припреме за старешине у рату који је беснео највећом жестином. Само они, само та наша младост, занесена жаром и патриотизмом понетим из родитељских кућа и ђачким идеализмом... само они нису презали ни од чега, па ни од смрти. Тога су били свесни Врховна команда, Влада и Народна скупштина Србије, па су одлучили да ђаке одмах пошаљу на фронт, и то, искључиво у борбене јединице.

Фото Ратни атлас/Риста Марјановић

Вест да Србија у борбу шаље и ђачке чете, одјекнула је. Медији су известили:

"Ово је једини пример у историји света да једна држава, малена Србија, шаље на фронт искључиво само у борбене јединице свој цвет. Своју будућност. Своју целокупну интелектуалну омладину, и то као последњу наду за спас своје земље."

Та младост ће се убрзо суочити са ужасом рата. Са бедом, невољом и смрћу. И као да су слутили да се многи неће вратити, а трећина је изгинула, растајали су се са Скопљем и народом који је дошао да их испрати, као у вечном сну. Певали су и марширали кроз Царски град.

- Био је леп, сунчан дан. Нове капларске звездице и бајонети сијали су на сунцу. Душанов мост је треперио под чврстим корацима ђака каплара. Из публике, чули су се пригушени јецаји и плач и речи: "Одоше ђаци на фронт, одоше ђаци у смрт". Букети цвећа падали су на нас, на калдрму - понео је слике у сећању Тадија Пејовић.

Милану Јањушевићу, каплару, још снажније се овај растанак урезао у памћење и волео је о томе да прича као дете о каквом вашару, када су се окупљали стари ратници поводом каквих значајних датума из несрећног Великог рата. говорио је: "Ни на крај памети ми није било куда идемо."

У спомен-књизи коју је посветио саборцима, оставио је готово опипљиве слике од речи:

"Лагано се извлачи воз из простране и светле скопске станице. Каплари машу. Шаљу пољупце. Стежу једну шаку другом као кад се рукују. Хватају цвеће у капе. На некој гомили земље поред станице група девојака. Заруделе као трешње. Машу малим мокрим марамама. Кроз сузе враћају пољупце и прстима шарају кроз ваздух, показују да очекују писмо. Онда један дугачак грчевит пољубац са обе руке. Последњи."

Ђорђе Поповић, посвећеник попут каквог монаха коме је послушање било да проноси приче и пише, сваку која је потекла од преживелих каплара, казивао нам је једном, да му је Живан Товаревић говорио да је "тај марш каплара у Скопљу био посмртни".

- Сви су они, њих 1.300, па и Јањушевић, знали да иду на кланицу, али то не би признали. И не би одустали. То је било време када се знало шта значи отаџбина, слобода. И они су своју младост, свој живот положили на те олтаре.Жртвовали будућност. На нама је да будемо достојни њихове жртве.

Тадија Пејовић, Фото Ратни атлас/Риста Марјановић

Крваве бразде до победе

У документима "Скопски ђачки батаљон 1914", остало је записано:

"Дух војске подигоше чувене скопске ђачке чете. То беше цвет интелигенције, понос и будућност народа. Ових 1.300 младића беху она луча што озари душе потиштених војника, преморених дуготрајним повлачењем и великим губицима. Соколећи своје водове, они ће се у новим борбама бацити на непријатеља са неодољивом жестином, напоредо са официрима и војницима. Крваве бразде осташе у њиховим рововима, али њихов светао пример однесе масе у победу."

Лого

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације