ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - КАД СУ РАТНИЦИ ЗАЋУТАЛИ У СЛОБОДИ: Путевима славе и страдања легендарног батаљона 1.300 каплара 5.

КАД се тако много мучим, као ових неколико дана, помислим... што не умрем да се не мучим до краја живота.

Фото Риста Марјановић/Ратни албум

Не доликује, то, човеку који је седам година учествовао у најљућим ратовима. Али, морам да издржим до краја, и ово што ми је судбина доделила, да носим спокојно и мирно као Христос.

Христифор Црниловић, један од момака из Батаљона 1.300 каплара, написао је ово сестри Зори у Власотинце, непуну годину пред смрт, 1963. Овај српски ратник је са непуних 20 година живота добровољно приступио српској војсци у Великој војни - ђачком батаљону.

Преживео све страхоте рата, а није морао. У рату је изгубио браћу, Александра и Уроша.

Био је сликар, етнолог, истраживач традиционалне српске културе. Оставио поколењима богату, драгоцену збирку која сведочи о нашем идентитету. А, умро је као сиромах, у највећој беди, у слободи државе којој није био по вољи. У ФНР Југославији.

Био је студент минхенске школе, млад, леп, даровит када је на позив отаџбине напустио школовање и придружио се, у Скопљу, батаљону српске младости, која је требало да уморној српској војци пружи моралну подршку на Колубари и Сувобору. Он није своју младост трошио ратујући за слободу из интереса. Понела га је љубав. Искрена, младалачка, занесењачка. У рововима, у јуришима најкрвавије битке у којој је српски народ жртвовао и најмлађе ђаке и студенте, био је до последњег плотуна. Победничког.

- Најтеже ми је било кад ми другови на рукама умиру. Моји другови. Деца. Било ми је тешко док сам слушао последње поздраве мајкама, поруке. А не стижу да изговоре ни име, ни где да испоручим њихове последње речи. Можда је тако и боље. Можда не бих имао снаге да их пренесем мајкама које су их чекале - говорио је Црниловић, каплар.

Христифор са братом Александром, Фото Завичајни музеј Власотинце

Није слутио слом народа и државе 1915. Није слутио голготу и страшно страдање преко Албаније. Али није губио наду. Сусрет са Крфом, острвом спаса, видео је као васкрс.

Опорављен, у јесен три године касније, са неугаслом надом у одавно сањану слободу Србије, достојну њене младости чије су кости, без опела и белега, разасуте путевима славе и страдања, јавио се у претходницу Солунске битке.

- Кад смо стигли до Ниша, дао бих све да видим Власотинце. Моје родно Власотинце. Ко ме тамо чека - говорио је.

- Али, гура фронт у коме више нема мојих другова, веселих и распеваних с којима сам из Скопља пошао на бојиште.

После Великог рата, после великих битака, Христифор Црниловић, вратио се занату.

Прошао све страхоте Великог рата, Фото Завичајни музеј Власотинце

Оплеменио га је љубављу коју је из куће понео. Љубављу према српској традицији и њеној уметничкој баштини.

- Та љубав га је "вешто превела из сликарства, преобратила га у етнолога", па је почео, деценијама, да прикупља све што је мислио да је вредно сећања - забележио је сликар Александар Томашевић који је са Пеђом Милосављевићем учио сликарство код професора Црниловића.

- Наш професор Христифор био је, пре свега, интелектуалац, изванредан педагог, полиглота. У школи цртања, од њега се учила школа живота. И у ћутању, више него што би се могло сазнати из каквих трактата.

Станислав Винавер записао је о другу из Батаљона 1.300 каплара: "На војиштима се није штедео, али га метак није хтео. И од албанске голготе био је јачи. Јачи и од болести, глади... Од издаја и предаја, од савезничких лицемерја. За све је имао заједнички одговор, у четири речи: 'Ко издржи, нека прича'."

Тако је поднео и смрт брата Александра, који је остао у беспућу Албаније. Христифор Црниловић је, после, у априлском рату, 1941. изгубио и последњег брата - професора Уроша. А он сам, професор Црниловић, у извојеваној слободи, није много говорио. Није је тако замишљао. Није се за такву борио.

- Немам времена, а и да га имам, ко би ме слушао. Ето, да их сад ја питам: Шта ће нам уједињење, рекли би: Кићо је, како су га звали у Власотинцу, против краља! Нисам. И не бих умео да се буним. Ја знам само да ратујем и радим. У оба случаја, за отаџбину. И знам да патим, јер видим да нестаје.

Посветио се раду. Ту је налазио утеху и заклон. Рад ће му, касније, у новој држави ФНРЈ бити једини спас. У немирима и преиспитивању: зашто се борио. Ратници са највишим одликовањима из српских ратова, као овај јунак и уметник, тој држави нису били потребни.

Углавном, нису. Мада је Христифор Црниловић ћутао, она га се плашила. Ново време, упркос тој тишини, није марило за старе ратнике. Њихове Албанске споменице, Карађорђеве звезде, ордење Белог орла и круне, проиграла је, као и многи потомци одликованих, који нису памтили, па им се историја поновила.

- Драга Зоро - писао је сестри Христифор Црниловић.

- Браним се тако што се удубим у моје радове. У неки циљ који сам пред собом поставио, не мислећи да ли ћу га остварити. И, тако заборавим муку. А ти, немој да заборавиш. Сахрани ме у Власотинцу. Ту, све некако мислим, уз вашу бригу, барем ме неће прекопати.

Радна соба у којој је после рата наставио да ствара , Фото Завичајни музеј Власотинце

Умро је намучен. Гладан. У највећем сиромаштву. Сахрањен је у родном Власотинцу, како је и желео. А његово Власотинце, кад год је каква годишњица из живота Христифора Црниловића, враћа сећање на свог знаменитог завичајца.

Чувајући нашу баштину

У Народној библиотеци у Власотинцу у поставци је изложба фотографија које је на свом ратном путу начинио Христифор Црниловић, ратник и поратни српски уметник. Власотинце се на и овај начин одужује своме Кићи, напаћеном српском ратнику и уметнику који није задужио само свој завичај, већ нашу, српску историју, чувајући нашу баштину. Део тог дуга и сећања на славног претка је и фондација коју је општина основала. Да помогне младим талентима, који су, у уметности, на путу свог славног претка.

Рукописи и скице на 21.500 страна

У Београду, у Манаковој кући, чувају успомене на Црниловића. Његова збирка, овде, право је богатство српске баштине и уметности. Овде чувају Црниловићеве свеске рукописа и скица на - 21.500 страна. Ту су и ношње које је путујући на коњима, деценијама прикупљао на југу Србије. Последњи динар од своје наследничке плате одвајао је како би потомству оставио значајне белеге српског трајања. Богата етно-збирка од ношњи, накита, посуђа, алата прикупљена је његовим рукама. И ту се види да је био велики естета и велики уметник.

Препоручујемо

Друштво

0 0

ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - НУШИЋЕВА КЊИГА ЗА СИНОВЉЕВ ГРОБ: Путевима славе и страдања легендарног батаљона 1.300 Каплара 4.

17. 10. 2024. у 14:28

Друштво

0 0

ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - ОДОШЕ ДЕЦА ДА БРАНЕ КОЛЕВКУ, ОГЊИШТЕ, СВОЈУ ШЉИВУ: Путевима славе и страдања легендарног батаљона 1.300 Каплар 3.

13. 10. 2024. у 07:45

Друштво

0 9

ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - ОД КАПЛАРА ПИСМА НЕЋЕ СТИЋИ: Путевима славе и страдања легендарног ђачког батаљона у Великом рату 2.

11. 10. 2024. у 07:44

Друштво

0 2

ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - БЕСМРТНИ ДЕЧАЦИ ИЗ РОВОВА: Путевима славе и страдања легендарног ђачког батаљона у великом рату 1.

10. 10. 2024. у 05:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације