ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - БЛАГОЈЕВ САН О МАНАСТИРУ: Путевима славе и страдања легендарног батаљона 1.300 каплара 9.

НАД сваким човечјим животом, слика једна лебди. Слика најлепшег живота. И, најлепше његове смрти.

Гроб у Ћелијама, Фото В. Митрић

У ове три реченице Исидоре Секулић, изнедрене у време одсудних борби за опстанак или нестанак српског народа и државе у Великом рату, сажета је судбина сваког ратника који је положио живот за слободу отаџбине. Најлепши живот је онај који припада младости. За слободу отаџбине младост Србије у Великом рату је дала себе. Своје снове. Љубави. Успомене.

Парадигма тог страшног вишевековног рата (који ће се Србији наметати у разним облицима уклањања "куће насред пута") јесте и судбина Благоја Поповића из Врања, једног од 1.300 каплара, који ће се у историју Србије и Српске православне цркве уписати као Свети Јустин Поповић.

- Ми нисмо знали. Ми не знамо. Сада тек чујемо. Одакле вам ти подаци. Упутите нас на изворе. Можемо ли сутра да одговоримо. Пишите епархији за дозволу да се огласимо - низале су се поруке на молбу да они који баштине и (користе) жртву и дело Јустина Поповића, кажу коју реч (ако знају, а не знају) у спомен на једног из славног батаљона српске младости.
Ево одговора:

Гроб у Ћелијама, Фото В. Митрић

Син Анастасије и Спиридона Поповића из Врања, Благоје, имао је само један сан. Он у манастиру. Далеком и недоступном бежбозницима. Уз свећу и молитву. Уз кандило и мирис тамјана који доносе мир души, немирном човеку у времену зла.

О томе је сањао овај млади човек, тек замомчен. А већ богослов са средњим образовањем у тадашњој богословској школи у Врању. Дете из породице традиционално посвећене православној вери, која је недрила све саме богослове, пожелео је више од тога. Да буде монах.

- Нису ме дали. Мајка је молила митрополита. Деца су јој умирала, нас троје остало, куд ћу у монахе. А ја сам то желео - говорио је Благоје.
Јесен,1914. године, Врање...

- Мало смо предахнули. Мало се окрепили. Девојке заручили. Свадбе ће да буду... кад ето ти позива за Колубару. Ја поручим млади: враћај у сандук спрему док се не вратим. Ако се не вратим, све ти просто било - забележио је Милисав Станојковић.

Негде код Призрена, баш у мојој чети - наочита генерација!

- Каплар Поповић - представља се.

- Што се не јављаш, а бе, да имам с ким да поделим муку.

- Какву муку? Твоју? Моју? Мука је нашег народа и отаџбине. Не жалости ми се и, туј, не савијај.

Благоја Поповића потоњег Светог Јустина распоредили су у медицинско одељење Батаљона. Преживео је сву голготу и патњу свог народа од Коубаре, преко Проклетија до Скадра. У Скадру је 1916. примио монашки постриг и монашко име Јустин. Митрополит Димитрије одавде га је упутио у Петербург да се дошколује.

А, када је Октобарска револуција "Стаљинову веру", определила као начин живота, Јустин је "прекомандован" у Оксфорд. Из агенде није брисао Достојевског, на чијим је порукама стасавао и филозофијом живота крепио.

- Достојевски је недокучив само онима који не желе да пруже руку према небу - говорио је.

Од ратних рана, живих рана које је носио са народом и војском, никада се није опоравио.

Утеху је тражио и налазио у молитвама. Није ни слутио да ће муке бити веће. Пред Други светски рат и током нове ФНРЈ власти, заточен је и он, и његова професура. Докторске студије са Оксфорда. Прогнан је 1945. са Богословског факултета. Тада остаје без икаквих прихода и грађанских права. Комунисти су га ставили на списак за стрељање. Спасао га је Јанко Веселиновић, први послератни ректор Београдског универзитета.

- Живот без науке и православља у пуноћи вере за мене није живот - казао је игуманији манастира Ћелије Сари, када су га сви оставили и заборавили, а она га примила у манастирске конаке у којима је ушао и у вечни живот.

Сузе су натапале одежду

ЈУСТИНА Поповића Српска православна црква је 2010. године канонизовала у свеца. Др Душан Ђаковић, свештеник у манастиру Ћелије који је докторирао истражујући дело Св. Јустина, каже:

- Он је патњу свога народа у Великом рату носио до краја. Потом је, у Другом, сву неправду коју је трпео народ, веран Цркви, својим животом сведочио. Сведочио и преплакао. Његове сузе натапале су његову одежду.

Уточиште у манастиру Ћелије

Велики Јустин Поповић, каплар Благоје из батаљона славних, више од три деценије је у уточишту манастира Ћелије стварао за поколења. Његово дело, као и трајање његових ђака, богослова, живи и данас упорним и храбрим залагањем игуманије манастира Ћелије Гликерије.

- Она је мера и чувар вредности које су поставили Јустин и његови ђаци - забележио је свештеник Ђорђе Видојевић.

Лого

Препоручујемо

Друштво

0 2

ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - ДЕРОКОВ ПОБЕДНИЧКИ ЛЕТ: Путевима славе и страдања легендарног батаљона 1.300 каплара 8.

23. 10. 2024. у 09:22

Друштво

0 1

ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - ВИНАВЕРОВ САН О СЛОБОДИ: Путевима славе и страдања легендарног батаљона 1.300 Каплара 7.

22. 10. 2024. у 12:05

Друштво

0 0

ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - КРВ И КОСТИ У ТЕМЕЉУ СЛОБОДЕ: Путевима славе и страдања легендарног батаљона 1.300 Каплара 6.

20. 10. 2024. у 17:00

Друштво

0 3

ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - КАД СУ РАТНИЦИ ЗАЋУТАЛИ У СЛОБОДИ: Путевима славе и страдања легендарног батаљона 1.300 каплара 5.

18. 10. 2024. у 14:59

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације