ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - ДАН КАД СЕ ЧИНИЛО ДА ЈЕ СВЕ ИЗГУБЉЕНО: Путевима славе и страдања легендарног батаљона 1.300 каплара 10.

БОРБА за слободу Србије у Великом рату тражила је тешке одлуке и велика жртвовања. Несумњиво најтежа одлука коју је српски војни врх морао да донесе била је да своје ђаке из средњошколских и студентских клупа пошаље право у борбене редове.

Колубара краљ Петар на положајима војске изгубљене наде и последње снаге, Фото Принтскрин

Једино је храброст ове деце, којима је додељен чин каплара пред одлазак у битку, могла да охрабри исцрпљене и деморалисане војнике српских армија у јеку Колубарске битке.

Они су им били последња нада. Дашак свежине. Светлост која се указала снажно, као са самога неба.

Уписао је, ово, у своју спомен-бележницу Светозар А. Ђорђевић, један из Батаљона 1.300 каплара. У својеврсној посвети најмлађим ратницима у историји ратовања, подвижницима који су детињство и младост уградили у темење слободе, Ђорђевић преноси сећање на непоновљиву генерацију, ентузијазам... сусрете са старим краљем Петром и посвете у стиховима које је недрила љубав према отаџбини.

Хероји Каплари крећу у ровове, Фото Принтскрин

Из овог драгоценог незаборава на Батаљон 1.300 каплара, до којег долазимо захвални др Александру Лукићу из Института за савремену историју, издвајамо фрагменте из тешке јесени 1914, времена када су дечаци, понесени љубављу према отаџбини кренули у бој за слободу.

- Тих јесењих магловитих и тмурних дана - забележио је Ђорђевић - сипила је непрекидно киша, која обично прати одступање војске. Киша се сливала са шајкача за вратове и натапала изанђале шињеле. Многи нису ни имали шињеле, само дотрајале униформе.

Поцепане цокуле и опанци гацали су блато раскаљаних путева. Хладан ветар, новембарски, и ноћна студ прожимали су тело које је подрхтавало и чуо се цвокот зуба. Војници су тупо гледали у старешине. Гладни. Голи. Боси.. А, они... Они ниси имали шта да им кажу. Ни да ли има хлеба, ни да ли има џебане. Дух и морал је пао. Дисциплина попустила... Чак и стари краљ, чика Пера стиже на положај да врати дух војсци. Али, непријатељ убрзо заузе и Београд. Настало је опште одступање. Неред и бекства.

Фото Принтскрин

Са фронта стижу вести да је "изгубљено све". Да више нема наде.

- У том критичном времену дође на фронт Батаљон 1.300 каплара - забележио је Ђорђевић.

- Дођоше наша деца. Јесу ли свесни да су дошли у кланицу? Изгледа, нису! Весели. Певају.

Ми, који смо код кућа оставили такве синове, читамо са њихових лица све оно што нисмо имали времена да прочитамо на лицима наше деце. Оставили смо их мајкама у колевкама.

Неке, тек зачете у утробама. Па кад се некима од нас посрећило да се живи вратимо, она су од нас бежала. Наша деца. Е, ја сам... И, сви ми у тим дечацима који су дошли на Колубару гледали своје рођене. Штитили смо их, али куршум не бира. Падају деца. Са усана им читамо неразговетне поруке. Бледо лице, па модро. Укочено тело остаје на ветрометини.

Има ли нам спаса?

Стари краљ Петар, опет појаха коња и, мили Боже, појаха на положај. На прву линију.

Обраћа се капларима. Обраћа се свим војницима:

- Децо моја, Србија и цело српство, наша прошлост, садашњост и будућност су овде на нама. На врховима наших бајонета.

Речи краљеве преносе се дуж читавог фронта. У трену, до сваког рова. Сваке топовске батерије. До оних који су кренули да оду. И вратили се.

- Је ли вас страх, децо - упитао је, очинским гласом дечаке из ђачког батаљона.

- Није - стигао је громогласан одговор.

- Они су нам вратили снагу. Јесу! И сам жалим што сам их надживео.

Др Александар Лукић, Фото Принтскрин

Херојима улица као слепи сокак

МЛАДОСТ Србије у Великом рату, оне слободарске Србије, чијој се жртви дивио цео свет, уписала се у бесмртне.

А, јесмо ли јој се ми одужили? Јесмо ли свесни размера жртве коју су неки у недавним, временима прошлим, измерили тек корацима једне улице. Као какав слепи сокак (какво време, такви сокаци, прим. аут.)! Симболичним мермерним белезима које су преживели каплари, као Миладин Пећинар на Рајцу, подигли својим мртвим друговима. Или, као што су, ентузијасти попут Мире Којић, библиотекарке из Љига и (на почетку) именованог др Александра Лукића славним капларима подигли споменик, незаборавник од речи. "1.300 ђака каплара у Колубарској бици", њихов је заједнички рад, подсећање на нашу славну младост. Опомена за времена. И симболичан дуг у име свих да не престанемо да се одужујемо.

Лого

Препоручујемо

Друштво

0 2

ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - ДЕРОКОВ ПОБЕДНИЧКИ ЛЕТ: Путевима славе и страдања легендарног батаљона 1.300 каплара 8.

23. 10. 2024. у 09:22

Друштво

0 1

ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - ВИНАВЕРОВ САН О СЛОБОДИ: Путевима славе и страдања легендарног батаљона 1.300 Каплара 7.

22. 10. 2024. у 12:05

Друштво

0 0

ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - КРВ И КОСТИ У ТЕМЕЉУ СЛОБОДЕ: Путевима славе и страдања легендарног батаљона 1.300 Каплара 6.

20. 10. 2024. у 17:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације