ВЕЗЕ СРБИЈЕ И КИНЕ ЈОШ ОД 19. ВЕКА: Мемоари српског дипломате Алимпија Васиљевића откривају мало познате детаље

У КЊИЗИ "Моје успомене" (СКЗ, 1990), српски дипломата Алимпије Васиљевић (1831-1911) наводи да је 1892. године, приликом доласка на службу у Петроград, тадашњу руску царску престоницу, осим на протоколарни пријем код цара, био позван и на банкет који је у његову част приредило Словенско добротворно друштво, али и да је био позван на ручак од аустријског, немачког, кинеског и румунског посланика. Кинески посланик у Петрограду у то време био је Су Ђингченг (1845-1900).

Челично Председници Си Ђинпинг и Александар Вучић, Фото TANJUG/ STRAHINJA AĆIMOVIĆ

Он или неки други представник кинеског посланства - нажалост још не знамо детаље тог контакта - Васиљевића свакако није позвао из доколице, него да би дознао што више информација о Србији, новопризнатој европској држави која се налази на важном стратегијском правцу који од Блиског истока води ка централној Европи. Иако је, извесно, знао за важност стратегијског моравског правца у нашем делу света, Су вероватно није ни сањао да ће Васиљевићева Србија, око 130 година касније, постати "челични пријатељ" његове земље и њен по много чему најважнији европски партнер.

Имајући у виду управо челично пријатељство Србије и Кине, њихових народа и лидера, наша земља би требало снажније да нагласи чињеницу да су српско-кинески дипломатски контакти започели у другој половини 19. века, јер је то издваја од новонасталих држава на простору бивше Југославије. Они, дакле, нису започети ни средином прошлог столећа ни у његовим деведесетим годинама, него знатно раније - у 19. веку.

Алимпије Васиљевић, Фото промо

Србија следећег јануара треба да обележи 70 година од успостављања дипломатских односа Југославије са НР Кином, али уважавајући ту околност не треба ни да крије, још мање да се стиди, чињенице да су њени први дипломатски контакти са Кином успостављени много раније. Белешке које је оставио педантни Васиљевић представљају драгоцено сведочанство о раним везама две државе, иако су оне биле без званичне размене дипломатских представника.

Васиљевић је био лојални обреновићевац, родом из села Велишевца код Мионице. Био је припадник првих генерација српских студената који су се школовали у иностранству, у његовом случају у Русији. Након богате професорске и дипломатске службе, Васиљевић је објавио неколико мемоарских записа ("Један поглед на нашу прошлост и садашњост", "Светоандрејска скупштина" и "Успомене на краља Милана").

Био је члан Државног савета, министар просвете и црквених дела и два пута изванредни пуномоћни министар прве класе у Петрограду (1892-1893 и 1894-1895). Сматра се типичним изданком друштва чија се омладина након школовања у иностранству није лако одрицала националних интереса, властите културе и идентитета. Штавише, већина тадашњих српских студената се након школовања у Русији, Француској, Немачкој, Швајцарској и другим земљама, враћала у отаџбину и започињала своје послове прожимајући их родољубљем и патриотизмом.

Кинески дипломата и тадашњи кинески посланик у царској Русији Су Ђингченг био је кинески посланик и у Француској, Немачкој, Аустрији, Холандији, Белгији. Предводио је реформу и модернизацију кинеских железница и јавних радова. Подржао је реформе ("сто дана") којима су кинески интелектуалци покушали да модернизују кинеску државу и сузбију начин владавине династије Ћинг, али је одлуком власти погубљен 1900. године.

Само осам година касније његов саборац у спровођењу реформи Канг Јувеј (1858-1927) који је избегао судбину Су Ђинченга, посетио је Београд и о српској престоници оставио драгоцени запис, о чему је "Печат" већ писао.

Реформатор Канг био је прва значајна кинеска личност која је (1908) посетила Београд, премда је Кинеза у нашој земљи било и раније, о чему такође сведоче неки мемоарски записи.

                           (Текст пренет из недељника "Печат" од 18. октобра)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације