РАДИКАЛНИ КРИТИЧАР НАЦИЗМА: Одговор на лажи Титових следбеника и Другосрбијанаца

ВЛАДИКА Николај је у Титославији био забрањен као „народни непријатељ“, а комунистичку пропаганду против њега наставили су другосрбијанци, који су се, упркос чињеницама, усудили да га оптуже за симпатије према Хитлеру, антисемитизам, мржњу према свему напредном, итд.

Николај је од уласка у црквено – народни живот, био знак против кога се говори, Фото: Профимедија, Архив Српске православне цркве, Профимедија, ЕПА, Документација „Новости“ и „Борбе“, Youtube /Print scren, Википедија...

А онда се, 2023, појавила књига Жељка Перовића "Николај и Светославље на суду лажне науке и културе 21. века" („Пи прес, Пирот 2023.) која се, на 630 страна, бави разобличавањем свих, пре свега другосрбијанских, лажи написаних о Николају.

Владика Николај је, од самог свог уласка у црквенонародни живот, био, као и Господ Христос, коме је служио делом, речју и помишљу, знак против кога се говори. Пре рата су га нападали као мрачњака и реакционара ( комунисти и други левичари ), као „симпатизера комуниста“ (корупционашка бужоазија и тупоумна висока бирократија), као човека који је, у верском лудилу, пљунуо на два доктората, па се дружи с простацима из народа, пактира, како се говорило, са „друштвеним дном“. За време рата, нацисти су га држали под стражом као „англофила и германофоба“, „лукавог Балканца“ који подржава владу у Лондону и ђенерала Михаиловића; комунисти, попут Мише Брашића, су га откуцавали Немцима (због веза са Лондоном и страха да револуција неће успети), усташе га називале „енглеским агентом на столици Светог Саве“, а Недић и Љотић га оштро критиковали јер се није слагао са колаборацијом, нити је јавно иступао против партизана, доживљавајући их као заблуделу српску децу. После рата, Титови измећари га проглашавају ратним злочинцем и љотићевским фашистом, а српска емиграција, укључујући и део клира, од владике Дионисија до извесних свештеника, не дозвољава му да обавља своју помиритељску мисију, због чега Николај, са овога света не одлази живећи међу Србима, него, као и славни Сава Немањић који се упокојио у бугарском Трнову, душу предаје Богу у руском манастиру Светог Тихона у Пенсилванији. 

Такав какав је био, Николај, слуга Христа, кога је, у „Жетвама Господњим“, назвао Неуједначитељем и Неуједначивим, заиста никог није могао оставити равнодушним.

НИКОЛАЈ Велимировић НИКАД није био никакав Хитлеров обожавалац, него радикални критичар нацизма, коме су темељ поставили како Дарвин и Ниче, тако и Маркс. Иако је Хитлер био против „Јеврејина Маркса“, он је идеју социјализма као тријумфа радничке класе усвојио да би је учинио својином свог „натчовечанског“ народа, па је створио Национал–социјалистичку радничку партију Немачке, при чему је 1. мај, социјалистички празник рада, за време Хитлерове власти био државни празник. Перовић је у својој књизи показао да Хитлер није одликовао Велимировића (али америчког индустријалца Форда јесте)), него је то учинио немачки Црвени крст, јер је Николај обновио гробље Немаца сахрањених у Битољу, а палих у Великом рату, пошто, како је рекао Николај, за Србина мртав човек није непријатељ.

НИКОЛАЈ није нацистолики расиста. Он је, после Великог рата, био први бели епископ који се обратио афроамеричким хришћанима у Бронксу; он је,  у „Национализму Светог Саве“, истицао да се српски војници, за разлику од колонијалних господара, никад нису туђили од сабораца других раса, и да имају стих „Богом брате, Суљо Циганине“...А кад је, славећи Видовдан, рекао да су Срби хришћани аријевске расе, он је у аријевцима гледао и народ великог индијског песника, Рабиндраната Тагоре, са којим се срео у Београду у другој деценије 20. века. Расизам и ксенофобија у Западној Европи настали су,по Николају, из отпадије римског папе од Цркве, који је пао трећим највећим падом у историји човечанства – Адам је мислио да се обожи без Бога, Јуда је издао Бога у телу, а папа је сео на место Богочовека Христа.

* * * * * * * * * * *

Речи српском народу кроз утамничен прозор

КЊИГА  „Речи српском народу кроз тамнички прозор“ (писана у ропству, у сенци немачких бајонета) страствена је расправа са Европом отпалом од Христа у јереси папске и лутеранске, која је кренула путем „културног људождерства“ и постала, по Николају, Бела демонија. У њој је поменута (али не као главна) улога христофобичног талмудизма, и речене су тешке речи на рачун његових следбеника (зато Николај ту књигу није ни објавио за живота).  Али, у тој књизи је Николај и за свој народ рекао претешку реч: да је Бог пет векова дресирао дивље звери, боље би се показале на слободи него Срби (дакле, поредио је Србе са дивљим зверима, и то на штету разуларених и обезбожених Срба).

КВАЗИНАУЧНИЦИ који нападају Николаја, а које Перовић рендгенски снима и дијагностификује као незналице и злонамернике који добијају паре да би лагали, настоје да из свести својих читалаца, другосрбијанских острашћеника, избаце чињеницу да је Христос Месија који се јавља у јеврејском народу, и да је прва Црква јеврејска. Њихов циљ је да покаже како су рани хришћани протохитлеровци, који би подигли Аушвиц још у другом веку, само да су могли, а да су Свети Златоуст и Николај њихови следбеници.

Деконтекстуализујући историју хришћанско–јеврејских односа у прошлости, они и сада шире злу крв: рецимо, како Перовић показује, покушавају да продубе јаз између наших Јевреја и Срба, или, како се пре рата говорило, Срба Мојсијеве вере и Срба хришћана. Циљ је један: за добијене паре, показати да су сви народи који су устали против НАТО империје исконски злочинци и убице, и да нико, никад, а нарочито у 20. веку, није страдао, осим оних који дају паре квазинаучницима.

ВЛАДИКА Николај никад није био издајник и петоколонаш, а његово ропство у Другом светском рату било је истинско страдалништво. „Почасни бункери“ у логору Дахау, где се обрео са патријархом Гаврилом, били су мучионице, а не благоваонице за чашћавање и уживање. Николај је, од 27. марта 1941. до краја рата, био за победу антихитлеровске коалиције, па је и Црвеној армији праштао стаљинистичку идеолошку основу, и говорио, утамничен у Војловици: “Иде Руја ко олуја“, радујући се свакој победи Руса који су, у то време, били проглашени за Совјете.

ДИМИТРИЈЕ  Љотић је пре рата био политичар који се борио за опстанак Југославије, који се надао да је могуће изградити државу на темељу сталешке слоге, али је, авај, био кратковид у религиозно  мистичком смислу, формиран под утицајем римокатолицизма и занесен мистичким југословенством, због чега је чак и Немањићима замерао што нису били у јединству са Хрватима, Словенцима и Бугарима. Иако је 1939. писао да су Стаљин, Мусолини и Хитлер страхотна ишчадија обезбожене Европе, он је, сматрајући да су комунисти веће зло, у Другом светском рату стао уз Хитлера, са свим последицама које ће то имати. А Хитлер је, не заборавимо, убијао сто  Срба за једног Немца, и допустио усташама, бугарским и мађарским фашистима, као и  шиптарским балистима, уз сарадњу свог савезника Мусолинија, да Србе уништавају где и како стигну. Један од кључних узрока тог стајања на страну Хитлера била самоумишљеност лажнопророчког патоса... Због тога владика Николај, који је пре рата поштовао Љотића због његове побожности, у Другом светском рату није био у контакту с њим.

Будућност српског народа, који је од 1991. наовамо стално на удару антихристовских сила, зависиће да нас, како рече Николај, не покрије језива тама туђинска, са лепим именом и шареном  одећом. Жељко Перовић је учинио шта је могао да нам покаже како се наши непријатељи боре са највећим Србином после Светог Саве...

Препоручујемо

Друштво

0 0

ДОКАЗИВАО ЈЕ ИСТИНУ О СРБИМА: Живот и дело Владикe Николајa Велимировића

20. 11. 2024. у 12:00

Друштво

0 0

ДУБОК ТРАГ РАТНИХ СТРАХОТА: Свет је из оружаног сукоба изашао подељен на победнике и поражене

13. 11. 2024. у 12:00

Друштво

0 1

СРПСКИ НАРОД ОДБИО ДА БУДЕ ТРАЈНО ПОКОРЕН: Шта се дешавало последњих ратних година с обе стране фронта

13. 11. 2024. у 14:00

Друштво

0 0

СПЕЦИЈАЛАН ВАГОН РЕЗЕРВИСАН ЗА КАПИТУЛАЦИЈУ: Звона широм Европе 11. новембра 1918. огласила крај Великог рата

13. 11. 2024. у 11:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације