СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ - КАЗНА ЗБОГ БАНАТСКОГ УСТАНКА: Црква важан чинилац у обликовању Српске националне свести

ИСТОРИЈСКО искуство Српске цркве утицало је и на Јустина Поповића, потоњег Светог Јустина ћелијског, када је, поводом прогона СПЦ у социјалистичкој Југославији, о кључном, суштинском питању односа између Цркве и државе, написао:

Обнова Пећке патријаршије 1557. била је нови почетак Српске цркве, Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

„Властима се треба покоравати све док одржавају божански поредак у свету, док су „слуге Божје“ и као слуге Божје. Покоравати се властима зато што као слуге Божје носе мач којим кажњавају зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божје „страх злим делима“, а не добрим. Но када су власти страх добрим делима, када власти гоне Божје добро, и највеће Добро и Сведобро овога света – Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда се таквим властима не треба покоравати, нити их слушати. Са њима се хришћанин мора борити, и то светим, еванђелским средствима борити. Никада се хришћанин не сме већма покоравати људима него Богу, нарочито људима који су против Бога Истинога и против Његовог Еванђеља.

Власт је у начелу, у принципу од Бога. Али кад се власт одметне од Бога и иступи против Бога, онда се она претвара у насиље, и тиме престаје бити од Бога и постаје од ђавола… …

Такво је свето и непогрешиво учење Православне Цркве Христове о томе, такво од почетка до сада, и од сада па кроза све векове векова. Сведоци тога? – Сви Свети Апостоли, сви Свети Оци, сви Свети Мученици. Нарочито Свети Мученици, почевши од Светог првомученика Стефана, па све до нашег Светог ђакона Авакума и осталих Светих Мученика данашњих. Сви су они страдали за Господа Христа, махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“ 

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

ПОРЕКЛО  устаничког наслеђа Српске цркве могло би да се тражи већ у добу првих пораза српских држава и Срба у сучељавању са Османлијама, између Маричке битке 1371. и пада Будима 1541. године. Страдања су минула тек када је престао живот Срба „на крвавој Крајини“, на границама царстава, када су се међе Османског царства помериле даље од српских земаља, ка северу и западу. Срби су се после 1541. коначно нашли, скоро сви, унутар граница једне, османске државе. О одређенијој улози српске цркве у овим суштински верским ратовима се, међутим, мало зна. Крсташки дух био је видљивији у деловању Римокатоличке цркве, са којом су Срби, од цара Душана до патријарха Јована Кантула, преговарали о антитурској сарадњи.

Буна митрополита Павла Смедеревца (1527-1541), имала је за циљ одбрану од превласти Охридске архиепископије и обнову Пећке патријаршије. Била је, дакле, усмерена против превласти грчке јерархије над Српском црквом. Има података о томе да је митрополит Павле, када се прогласио за Пећког патријарха, рачунао на разумевање Турака.

* * * * * * * * * *

Српска црква ће вековима замењивати државу

У СВИМ потоњим побунама и политичким покретима Срба понављаће се програмска позивања на славну српску прошлост. Српска црква чувала је сећање на време Немањића, као на златно доба диархије Цркве и државе. Такав однос између државе и Цркве оличавали су њихови оснивачи, отац Свети Симеон и његова два сина, Свети Сава и Стефан Првовенчани. Предност духа над светом материјалне, политичке моћи, Завета над силом, Цркве над државом, утврђена је и доказана опредељењем принца Растка да напусти палату и побегне у манастир. Српски владари то су потврђивали одрицањем од државне моћи и повлачењем у своје задужбине, од Стефана Немање, па све до сремског деспота Ђорђа Бранковића. Ту не само да није било сукоба између државе и универзално устројене римске цркве, као на Западу, него је Српска црква била, за разлику од завађеног племства, важан чинилац духовног и државног јединства. Она је мирила сукобљене Немањиће да би, после њиховог нестанка, у добу међусобних сукоба обласних господара, у кнезу Лазару пронашла онога ко ће сачувати Цркву и државу. Његовој погибији у Косовској бици, Српска црква дала је хришћански, новозаветни смисао потврде завета Светог Саве, опредељења и жртве за Царство небеско. То опредељење суштински ће утицати на обликовање српске националне свести.

Обнова Пећке патријаршије 1557. била је нови почетак, упоредив са стицањем аутокефалности 1219. године. У својеврсном теократском поретку, у хетерогеним друштвеним оквирима у којима су унутар огромног царства Срби живели, Црква ће замењивати државу, док ће патријарси, владике, монаштво и мирјанско свештенство бити, у исто време, световне, народне старешине. У деценијама непосредно по обнови Патријаршије, у другој половини 16. века, Српска црква и друштво проћи ће кроз доба велике обнове, ослоњене на светосавске, немањићке узоре.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

ЗА ОСМАНСКУ државу СПЦ је била законита, али и једва трпљена установа. Из двосмисленог, противречног положаја народног јемца и предводника устанака проистицаће цела потоња историја Пећке патријаршије, све до њеног укидања 1766. године.

Важан преокрет донела је побуна Срба, предвођених патријархом Јованом Кантулом, за време Дугог рата између Хабзбурговаца и Османлија (1593-1606). Историографија је узроке овог догађаја пронашла у опадању османске моћи, слабљењу српског главарског слоја и у новим порезима, наметнутим Српској цркви.  Уочено је, такође, да је побуна дуго припремана и да није била само стихијски израз рајинског гнева. Захватила је широке просторе Баната, Влашке, Поморавља, Подриња, Западне Србије и Херцеговине. Иако се између тих покрета на први поглед не види чврста повезаност, они се могу, због својих размера, сматрати једним од највећих устанака у југоисточној Европи у периоду од 16. до 18. века.

Устанак Срба у Банату, предвођених владиком вршачким Теодором, био је, без сумње, најмасовнији у низу српских покрета и побуна за време Дугог рата. Има вести о томе да су банатски устаници носили заставе са ликом Светог Саве. Више података имамо о томе да су их Османлије 1594. године казниле спаљивањем његових моштију. Ћивоти са чудотворним моштима светих Срба биле су, наиме, опипљиви доказ истинитости историје и предања, због чега ће их Срби, у потоњим устанцима, тако упорно спасавати и носити са собом, у нове сеобе.  Турци су, очигледно, у Србима већ тада видели политичку целину, предвођену Црквом и засновану на култовима националних светаца. Да су оно то и били, потврђује писмо калуђера Дамјана и Павла папи Клементу VIII из 1597, настало у устаничком кругу патријарха Јована Кантула и никшићког војводе Грдана. У њему се Срби представљају папи кроз приповедање о својој историји, о својим свецима и владарима, и кроз набрајање својих земаља и старешина, спремних да се, уз папину помоћ, изборе за обнову своје државе.

* * * * * * * * * *

Свесно примање жртве и умирање "за далека поколења"

ВЛАДИКА Теодор жив је одран у Вршцу, док је патријарх Јован, како се сматра, убијен у Цариграду. Несумњиво најзначајнији догађај из времена покрета 1594-1606 било је, међутим, спаљивање моштију Светог Саве. Посматран у дужој историјској перспективи, био је то преломни тренутак и прави почетак сукоба Срба са Османским царством.

Ђоко Слијепчевић је у овим догађајима тражио почетке ослободилачке борбе Српске цркве против Османског царства:

„Од краја XVI века, тако пуног крупних догађаја у животу Српске православне цркве, па све до краја XVIII века, Српска црква се, изузимајући само време патријарха Пајсија (1614-1647), налазила скоро у сталној борби са Турцима… …У драматичним часовима устрептале наде у ослобођење од турскога ропства, које је крајем XVI века било народу мрскије него теже, стали су наши црквени људи на чело ослободилачке борбе свога народа и остали су ту све до новијега времена…“ 

Српска црква је, дакле, почевши од краја 16, па све до краја 18. века остала у више или мање прикривеном сукобу са османском државом. Било је то „…време у коме су се, у борби за исти идеал, збратимили крст и мач, са којима су наши црквени оци руковали једнаком вештином. Борба се водила са геслом ‘за крст часни и слободу златну’ и била је необично тешка. Узета као целина она је била потресан пример самоодрицања целога једног народа, који је гинуо и онда када није било изгледа на победу: свесно се примала жртва ради виших духовних и моралних циљева и умирало се ‘за далека нека поколења’“.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

У НАПОРИМА папе Клемента VIII да у борби против Османлија успостави широку коалицију, ослоњену на Шпанију, Аустрију и Венецију, као и у упорним покушајима Срба да за своју судбину заинтересују папу, Хабзбурговце, владаре Ердеља, италијанских држава, видљив је утицај спољних чинилаца на ове српске покрете.  Учвршћивање веза са Русијом у доба патријарха Пајсија Јањевца, потоњег Светог Пајсија Јањевског (1614-1647), биће последица разочарања у Запад, али и сазревања свести о подједнакој претњи од унијаћења и исламизације. Због веза са Русијом биће обешен његов наследник на пећком трону, патријарх и светитељ Гаврило (1655).  У сукобу са државом, Српска црква вековима ће ступати у контакте са супарничким, великим силама. Тако ће остати све до 1941. године.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

Уочи устанка Срба под патријархом Арсенијем III Црнојевићем и Велике сеобе из 1690, повереници Беча, Венеције и Рима стизали су до Пећке патријаршије. Хабзбурговци су присилили патријарха Арсенија III Црнојевића да се, из Црне Горе и млетачког окриља, врати у Пећ, да се придружи њиховим армијама и загази у отворен сукоб са државом Османлија. Слична је била историја устанка патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте против Османлија 1737. године. И том догађају претходили су контакти са Аустријом; и ова побуна окончала се сеобом у Хабзбуршко царство.

* * * * * * * * * *

Црногорске владике оличење устаничке традиције

НА УСТАНАК Срба у Великом бечком рату Османско царство одговорило је уништавањем српског становништва и богомоља и постављањем грчких патријараха на чело Пећке патријаршије. Уз унијаћење и исламизацију, Српска црква морала је да се брани и од амбиција грчке јерархије. Од 1690. године, национално име Срба постало је синоним за одметнике и отпаднике од султанове милости. Изјашњавати се на основу локалне или верске припадности (Македонац, хришћанин) било је безбедније него бити Србин. То је најчешће био почетак отпадања од српског, и асимилације у друге идентитете. Та појава додатно ће се проширити после почетка Првог српског устанка 1804. године и потрајаће све до 1912. године. У 20. и 21. веку, ово бекство од националног имена ће, у сучељавањима Срба и њихове Цркве са новим освајачима и асимилаторским државама, од Аустроугарске и Бугарске, преко нацистичке Немачке и усташке Хрватске, до Титове Југославије, данашње Црне Горе, Хрватске или Македоније, само попримати нове форме.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

У Хабзбуршкој монархији Српска црква пружала је упоран отпор унијаћењу и подржавала одбијање српских крајишника да буду укмећени. Све до средине 19. века њена Карловачка митрополија биће и духовни и политички вођа српског народа у Аустрији. Регуламентима, „Деклараторијом“ и „Конзисторијалном системом“, између 1770. и  1782,  Српска црква је, међутим, постепено стављена под контролу хабзбуршке државе.  Предводнички положај патријарха Јосифа Рајачића у револуцији 1848-1849. личио је, на први поглед, на традиционално, устаничко старешинство српских архијереја. Патријарх и Срби су, ипак, бранећи се од асимилаторских амбиција Мађара, у исто време, заједно са баном Јосипом Јелачићем, штитили државу Хабзбурговаца од мађарске побуне.

ЦРНОГОРСКЕ владике су, почевши од Данила Петровића, представљале право оличење устаничке традиције Српске цркве. То се понајпре односило на митрополите Петра I Петровића, потоњег Светог Петра Цетињског и на Петра II Петровића Његоша. У Црној Гори, под влашћу владика из куће Петровића, и после укидања Пећке патријаршије 1766. очувала се традицијска, теократска „стопљеност“ Цркве и друштва. Ту се јасно видело ослањање Српске цркве, у сукобу са турском државом, која је на Црну Гору и даље полагала формално право, на супарничке државе, велике силе, Венецију и Русију.

Свештеници су ту прво морали да се докажу у бојевима, као јунаци, при чему су, ако је веровати изворима, да би служили литургије, морали да избегавају проливање крви.

Црногорски устаници уочи српско-црноговрско- турског рата , Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

Извори, међутим, сведоче о учешћу самог Светог Петра Цетињског у борбама и о његовој спретности у руковању јатаганом.

Темељни документ и кључни извор за проучавање устаничких традиција Српске цркве биће управо „Горски вијенац“ владике Петра II Петровића Његоша. Уочено је, такође, да Његошево дело указује на „облачење у Христа“, „поистовећење са Христом“ као суштину Косовског завета и опредељења за Царство небеско, као и на странпутице епског, ратничког схватања света.

Борбу „за крст часни и слободу златну“ пратили су, наиме, промишљени, јасни политички погледи. О томе су сведочили тајни меморандуми, упућивани Русији, посвећени потреби уједињења српских земаља и стварања „Славеносрпског царства“, проистекли из сарадње митрополита Петра I Петровића, игумана манастира Пиве Арсенија Гаговића и карловачког митрополита Стефана Стратимировића.

Препоручујемо

Друштво

0 0

ДОКАЗИВАО ЈЕ ИСТИНУ О СРБИМА: Живот и дело Владикe Николајa Велимировића

20. 11. 2024. у 12:00

Друштво

0 1

УМЕСТО РАЈА НА ЗЕМЉИ ДОБИЛИ СМО КОНТРОЛИСАНИ ХАОС: „Један свет“ у тумачењу Френсиса Фукујаме и Светог Николаја

20. 11. 2024. у 14:00

Друштво

0 1

ПРОРОЧКЕ РЕЧИ О СУДБИНИ ЊУЈОРШКИХ КУЛА: Предосећања будућности Владике Николаја Велимировића

20. 11. 2024. у 18:00

Друштво

0 0

ДУБОК ТРАГ РАТНИХ СТРАХОТА: Свет је из оружаног сукоба изашао подељен на победнике и поражене

13. 11. 2024. у 12:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације