СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНИКА И МОНАХА У "СЕЧИ КНЕЗОВА": У два Српска устанка манастири су били места окупљaња и договора

ПОСЛЕ укидања Пећке патријаршије 1766. старешинску улогу од владика преузимају игумани и ниже свештенство.

Arhimandrit Hadži Ruvim (sedi) i iguman Hadži Đera ( Слика Pavle Savic из 1866.), Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

Цетињски манастир, као и манастири Острог, Морача, Пива, столећима су били жаришта побуне и отпора. Игуман Троноше Стеван Јовановић, потоњи Преподобни Стефан Троношки, архимандрит Студенице Василије Радосављевић, игуман манастира Каоне Пајсије Јовановић, архимандрит манастира Каленић Самуило Јаковљевић и јагодински прота Јован Миловић ималу су важне улоге у Кочиној крајини, у време Аустријско-турског рата (1788-1791). Манастири Раваница и Никоље кабларско и пре овог устанка били су у вези са Аустријанцима. Епископ бачки Јован Јовановић више пута је прелазио у Србију да би дизао људе на оружје. Када је устанак почео, на страни побуњеника и Аустрије била су чак и оба фанариотска, грчка епископа у Београдском пашалуку. Пошто су Аустријанци одлучили да са Турцима постигну мир, игуман Стефан Јовановић и остале црквене старешине узалуд су покушавали да их убеде да Србију узму под своју заштиту, или да се за њу постигне бар аутономија под турском влашћу.

И у два српска устанка 1804-1815. манастири Боговађа, Вољавча, Враћевшница, Каленић, Чокешина, Благовештење кабларско, Никоље кабларско, Студеница, Рача и други били су места молитве, скривања, али и окупљања, договора, Совјета, скупштина и оружаног отпора. Због тога су обесвећивани, спаљивани и разарани. Устанак је почео заклетвом на крсту проте Атанасија буковичког, у Марићевића јарузи, али га неће предводити фанариотске владике, као што су то чинили митрополити из куће Петровић у Црној Гори.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

Мирјански свештеници и монаси били су, међутим, први Карађорђеви дипломати, законодавци, војсковође и војници.

У СЕЧИ КНЕЗОВА 1804. погубљени су, поред осталих свештеника, Хаџи Ђера Матић, игуман манастира Моравца и Хаџи Рувим Нешковић, архимандрит манастира Боговађа. Они су били само први у низу мученика и исповедника за веру из тих година, све до потоњих Светитеља Пајсија Ристовића, игумана манастира Трнаве код Чачка и његовог сабрата Авакума, који су, због учешћа у Хаџи-Продановој буни, набијени на колац код београдске Стамбол-капије.

Међу најистакнутијим дипломатама и законодавцима из доба вожда Карађорђа и кнеза Милоша били су, поред осталих, прота Матеја Ненадовић, архимандрит манастира Рача Хаџи Мелентије Стефановић, архимандрит манастира Враћевшница и потоњи шабачки владика Мелентије Никшић, архимандрит Каленића Самуило Јаковљевић.

Карловачки митрополит Стефан Стратимировић, Карађорђев незванични саветник је, међутим, узалуд покушавао да заузда свештенство јужно од Саве и Дунава, да не учествује у бојевима са Турцима. Јунаштвом и ратничким умећем издвојили су се тада прота Матеја Ненадовић, поп Лука Лазаревић, Хаџи Мелентије Стефановић, прота Милутин Илић Гучанин, (сва четворица били су војводе), прота Никола Смиљанић из Бадовинаца, архимандрит Враћевшнице и потоњи београдски митрополит Мелентије Павловић.  Прота Милутин Илић Гучанин остао је упамћен по томе што је у двобоју одсекао главу сарајевског Орд-аге, док је архимандрита Мелентија Павловића, због његовог храбрења војске ударањем у добош у боју на Љубићу, Николај Велимировић прозвао „Мелентије Добошар“.  Нема сумње да је учешће Српске цркве у устанку из 1941. умногоме подсећало на њену улогу у два српска устанка из 1804-1815.

* * * * * * * * * *

Отпор Аустроугарској у Босни и Херцеговини

ОХРАБРЕНИ српским победама на Мишару и Делиграду, на устанак су се спремали и Срби у Босанској Крајини. Покретачи су били митрополит сарајевски Венедикт Краљевић и пушкар из Босанске Градишке Јован Јанчић Сарајлија; ослањали су се на попа Никодима из Свињара, попа Јову Турјачанина, попа Гавра из Турјака, на монахе манастира Моштаница и на друге народне старешине. Пошто је Јанчић, као главни вођа, убијен већ првог дана устанка, у септембру 1809, Турци су, у гушењу побуне, убијали све свештенике и кнезове које су могли да ухвате. Спаљен је и манастир Моштаница. Међу избеглом братијом биће и ђакон Авакум; са игуманом Генадијем, он ће тада стићи у Србију.  Поп Јовица Илић ће, међутим, подићи нову буну у крају око Дервенте и Градачца 1834. године, а поп Хаџи Петко Јагодић 1851. у околини Босанског Шамца и Требаве. У потоњим деценијама познате устаничке старешине биће и прота Стеван Аврамовић, поп Марко Поповић, поп Васо Ковачевић, поп Миле Ћулибрк.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

Херцеговачке устаничке старешине из реда свештеника по свему су биле сличне онима из Црне Горе. Поп и војвода Богдан Зимоњић био је један од вођа у устанку Луке Вукаловића (1852-1862) и главни командант у Херцеговачком устанку 1875-1878. Јеромонах манастира Дужи и архимандрит Цетињског манастира Нићифор Дучић, историчар и писац, учестовао је у устанку Луке Вукаловића, потом и у црногорско-турском рату 1862. године. У српско-турском рату 1876. био је командант добровољачког кора Ибарске војске, да би у рату 1877-1878. био командант усташких чета Јаворског кора.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

ИСТОРИЈИ отпора Српске цркве страним царствима и државама припада и сукоб митрополита Саве Косановића са аустроугарским властима у Босни и Херцеговини. Покушај придобијања за унију и притисак Римокатоличке цркве завршили су се његовим напуштањем Сарајева (1883-1885). Тој традицији припада и покрет народа, нарочито нижег свештенства у Босни и Херцеговини за одбрану школско-црквене аутономије (1896-1905).
Црква у Србији, од 1831. аутономна, а од 1879. аутокефална, улазила је, међутим, у сукобе и са својом државом. Према ономе што се данас зна, на захтев Аустроугарске, тек што је Србија стекла независност (1878), кнез и краљ Милан Обреновић и његов министар просвете и црквених дела Стојан Новаковић свргли су архиепископа београдског и митрополита Србије Михаила (1881), потом и све архијереје (1883). Двојна монархије је у овом српском митрополиту видела главну претњу стабилности свога режима у окупираној Босни и Херцеговини. О томе је лично министар спољних послова Аустроугарске гроф Хајнрих Хајмерле говорио српском краљу Милану Обреновићу.

* * * * * * * * * *

Српска духовна елита се школовала у Русији

МИТРОПОЛИТ Михаило је, заиста, још још као владика шабачки, у време турске власти над Босном и Херцеговином, сарађивао са вођама Срба у овим покрајинама.  Док је био митрополит Србије, преко њега је српском покрету у Босни и Херцеговини и Старој Србији стизала помоћ Руске цркве и руских словенофила. По речима Ђоке Слијепчевића, био је „аскет и борац у једној личности, молитвеник и национални револуционар“, који је све „конце словенске пропаганде на Балкану држао у својим рукама“.  „У његовим рукама скупљали су се сви конци покрета 1875-1878. Њега усташи питају за савет; од њега траже често пута упутства за поједине поступке, моле помоћ и туже се један на другога.“

Шира српска јавност је, и не знајући за Тајну конвенцију између кнеза Милана и Аустроугарске (1881), пратећи његову све наглашенију аустрофилску политику, као и покушај превођења сарајевског митрополита Саве Косановића на унију, свргавање митрополита и владика у Србији тумачила римокатоличким прозелитизмом Аустро-угарске.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

Званично, сукоб је избио због отпора српске јерархије покушају власти да се преко два закона из 1881. и 1882. Црква подреди држави. Суштински, имао је дубље корене: нове српске, на Западу школоване, световно усмерене елите су, преко рационалистички, западноевропски устројене државе, постепено мењале традиционални идентитет Српске цркве и културе.  Са друге стране, српска црквена, духовна елита васпитавана је, својим најзначајнијим делом, у Русији.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

КРАЉ МИЛАН и напредњаци свргли су митрополита Михаила. Он је био близак српским либералима који су, иако су њихове вође и идеолози школовани на Западу, у то време били проруски оријентисани и склони трагању за идеалним поретком у изворним, српским, демократским и самоуправним традицијама. Њихов најзначајнији идеолог, Владимир Јовановић се, заједно са Јованом Ристићем, сукобљавао са српским „Швабама“, дошљацима из Хабзбуршке монархије, који су српску државу покушавали да устроје према аустријским узорима. Чувена је била полемика Владимира Јовановића са Ђуром Даничићем, ментором Стојана Новаковића, у којој је Јовановић, због своје потраге за српским, традицијским узорима, био „Србенда“, док је Даничић био „готован“, спреман да се послужи готовим, „швапским“ обрасцима. Светозар Марковић, школован у Русији, некада присталица Владимира Јовановића, потом идеолог социјалистичког и радикалског покрета, борбу за самоуправу и демократију, против злоупотреба државног чиновништва, учинио је средиштем своје политичке идеологије. Док је Марковић био доктринарни противник Цркве, његов пријатељ, ученик и потоњи вођа радикала Никола Пашић доспеће под утицај митрополита Михаила, Николаја Данилевског и сличних руских писаца, у годинама заједничке емиграције. Тада су Пашић и митрополит Михаило, уз подршку руских словенофила, црногорског књаза Николе Петровића и претендента на престо у Београду, Петра Карађорђевића, припремали устанак и свргавање режима краља Милана.

* * * * * * * * * *

У Србији, у сукобу са државом, победила је црква

У РЕДОВИМА радикала било је много нижег српског свештенства.  Не случајно, Николај Велимировић ће, за време Првог светског рата, у доба најжешћих напада британских пропагандиста, хрватских политичара и српске опозиције на Николу  Пашића, бити његов близак сарадник, да би, у време Југославије, истицао Пашићеву религиозност и црквеност.

Велимировић је тада, поред осталог, цитирао речи италијанског дипломате Карла Сфорце коме је Никола Пашић, у разговору о папи и уједињењу цркава, рекао: „То је леп идеал, само ја сам за парламент, а нисам за аутократију, значи волим више закон црквених Сабора него закон једног непогрешног пастира.“

Сукоб Цркве и државе у Србији 1881-1889. завршио се победом Цркве, повратком митрополита Михаила у Србију и у митрополитско достојанство. Поздравни говор тада му је држао његов блиски пријатељ и сарадник, архимандрит Нићифор Дучић.  Суштински, међутим, дух времена је радио за западњачки усмерене београдске интелектуалце.

У добу уочи Првог светског рата, млади јеромонах Николај Велимировић постепено ће постајати оно што је митрополит Михаило био у другој половини 19. века. Тада је и Велимировић био „западњак“, али ће временом, суочен са ужасима Великог рата и руске револуције, као какав старозаветни пророк, све гласније подсећати секуларизовану, позападњачену, југословенску, српску елиту на изворе и порекло српске културе. 

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

У НАПАДУ Аустроугарске на Србију у Првом светском рату Николај Велимировић ће видети римокатоличку најезду, равну оној муслиманској, коју је Србија претрпела у позном средњем веку. Српски отпор тој најезди он је називао „устанком“: „Сто година трајао је српски устанак против Турака. Он се завршио у зиму 1912. год. Од тада почиње устанак против Аустроугарске“.

У духу те традиције, Николај је 1912. био свештенослужитељ у Врховној команди српске војске. У краткотрајним офанзивним акцијама на територијама Срема, Босне и Херцеговине, он је са српском војском, ушао 10. септембра 1914, у ослобођени Земун. Учестовао је у борбама и новембра 1914. године. Касније је, у Британији и САД, придобијао тамошње јавно мњење за српске ратне циљеве.

И остале црквене учеснике у потоњем устанку и драми 1941-1945. већ у Првом светском рату налазимо у сличним улогама. Тадашњи митрополит пећки и потоњи српски патријарх, Гаврило Дожић, учестовао је у септембру 1914, као добровољац, у продору Санџачке војске сердара Јанка Вукотића и Ужичке војске до Сарајева. Остатак рата он ће провести у заробљеништву.  Јеромонах Јосиф Цвијовић, који ће, као митрополит скопски управљати Српском Црквом у Другом светском рату, од 1912. до 1915. био је комита у саставу јединица Војводе Вука и Војводе Танкосића, да би од 1915. до 1918. био војни свештеник и учесник у српским мисијама у Русији и Енглеској.

Препоручујемо

Друштво

0 0

ДУБОК ТРАГ РАТНИХ СТРАХОТА: Свет је из оружаног сукоба изашао подељен на победнике и поражене

13. 11. 2024. у 12:00

Друштво

0 0

ПУТ У ОТАЏБИНУ КРОЗ ЧЕЛИЧНУ ЗАВЕСУ КУРШУМА: Пробој солунског фронта убрзао крај Првог светског рата

13. 11. 2024. у 13:00

Друштво

0 1

СРПСКИ НАРОД ОДБИО ДА БУДЕ ТРАЈНО ПОКОРЕН: Шта се дешавало последњих ратних година с обе стране фронта

13. 11. 2024. у 14:00

Друштво

0 1

РЕВИЗИОНИСТИЧКИ УДАР ПО ДИКТАТУ ПОЛИТИКЕ: Србија пред библијским искушењима одбранила своју независност

13. 11. 2024. у 15:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације