НАТО ЈЕ ОРУЖАНА РУКА ЗАПАДНОГ ИМПЕРИЈАЛИЗМА: Интервју - професор Растко Мочник, словеначки социолог, за "Новости"

РЕЗУЛТАТИ обнове капитализма у постсоцијалистичким земљама су врло различити, чак у некима и није обновљен у целини, већ је само уведен у појединим секторима привреде и друштва.

Фото З. Јовановић

 Тако, рецимо Кина, комбинује етатистички начин са капиталистичким. Вијетнам има сличан, врло успешан модел, док су земље некадашње Југославије, бившег совјетског блока и СССР, обновиле капиталистички систем у целини.

Ово за "Новости" тврди словеначки социолог, професор Растко Мочник, један од најугледнијих интелектуалаца у некада заједничкој земљи. У Београду где је, иначе, годинама предавач на Факултету за медије и комуникацију, овога пута је боравио да би у САНУ, заједно са проф. Радетом Пантићем, учествовао на научном скупу "Вештачка интелигенција и престројавање интелектуалаца" и одржао предавање управо на тему обнове капитализма у Музеју Југославије.

- У Словенији, план је био да се створи буржоазија од домаћих капиталиста и политичке бирократије, али није успело због кризе из 2008. када нису били у стању да отплаћују кредите - објашњава саговорник. - Транснационални капитал покупио је тако најбоља предузећа, попут "Горења", "Лека", металуршке индустрије. "Крка" је побегла у Русију да би избегла европску регулативу и остала успешно словеначко предузеће. У Хрватској постоји комбинација сировог домаћег капитализма и транснационалног, мање-више мађарског.

- Тамо је највећа банка ОТП, која послује и у Словенији и у Србији, тако да је Мађарској пошло за руком да обнови утицај које је имала Аустроугарска и да га прошири. Не бих се усудио да говорим о Србији која има један хибридни модел, јер ваши читаоци боље од мене знају како је. Босна је "заглавила", јер има ту етничку поделу и владавину државних партија, иако се опоравила од рата, а Македонија је једина која на Балкану перманентно стагнира.

Фото З. Јовановић

Пре капитализма, имали смо самоправни социјализам и друштвено власништво. Са ове дистанце шта видите као предности и мане тог система који није опстао?

- Лично сматрам да је друштвено власништво нешто где је најдаље стигло човечанство у укидању приватног власништва. Радним колективима било је поверено да њиме управљају као добри домаћини, што је чак била и врло симпатична уставна формулација. Међутим, Југославија и није била социјалистичка земља у правом смислу, већ друштво у коме су истовремено били у току и социјалистички процеси и праксе, као и капиталистички, попут реформе из 1965. Педесетих и раних шездесетих Југославија је имала раст привреде и друштвеног стандарда. Онда су почели да експериментишу са тржишним социјализмом. То је имало капиталистичке последице - продубљавање разлика између севера и југа земље, повећавање социјалних разлика, док су раднички савети почели да воде предузећа као компаније. Осамдесетих је наступила глобална криза, па је центар капиталистичког система успевао да је преко дугова пребаци на периферију, где су биле све социјалистичке земље, које су, као и Југославија, упале у ту клопку. Јачао је притисак ММФ, који је тражио обнову капитализма и Југословени су са Крајгеровом комисијом то урадили још раних осамдесетих, мада се то звао програм дугорочне стабилизације. Сада видимо да је то било обнављање зависног, периферног капитализма у коме и сада живимо.

А до чега нас је довела актуална ситуација са глобалним капитализмом?

- До ратова, у Украјини, на Блиском истоку, у Африци... Општа слика је да евроатлантски басен, центар у коме је капитализам почео - Холандија, Британија, САД, са сателитима Канадом, Аустралијом, Новим Зеландом - сада у кризи. То је вероватно дефинитивна криза. Али, излаз није јасан. С друге стране, у азијском Пацифику, где су Кина, Вијетнам, Лаос, Камбоџа, Јужна Кореја, Јапан, ствара се нови центар, за који се још не зна хоће ли бити капиталистички или не. Не знамо шта ће се дешавати у Кини, где још доминира етатистички начин управљања и планска привреда. То је све неизвесно и што дуже то траје, неизвесније је по нас на периферији старог система, који сада има сужени хоризонт, јер је изгубио Азију, Африку, а највероватније ће и Латинску Америку. Остала му је могућност колонијалне зависности још само у јужној Европи, од Португалије до Грчке, али и Украјини и земљама бившег СССР, где се бије иста битка између имеријалистичког запада и Кине. Русија ту није фактор, није довољно јака, бар засада. То се односи и на земље које су ушле у ЕУ и НАТО. Али не и за Србију, која има суверенистичку политику, како то хоће погрдно да кажу у жаргону ЕУ, без обзира на то што и у свим уставима пише да је народ суверен.

Фото З. Јовановић

Били сте против уласка Словеније у НАТО?

- Још у оно време сам сматрао да НАТО није дефанзивна организација, већ оружана рука западног имеријализма који је декадентан. Што значи - опасан. Они су покупили источну и централу Европу, као и Балкан. Не смемо заборавити шта се десило Грчкој, као ни улогу коју је одиграла ЕУ у уништавању грчке привреде, државе и народа. Зато сам и тада био, и сада сам против НАТО. Нас у Словенији је сада то члнаство увукло у рат у Украјини.

Бавите се и когнитивним капитализмом, шта се све под њим подразумева?

- То је била једна мутација, у време када је изгледало да ће тај развијени, зрели, касни капитализам из центра извозити индустрију на периферију, где је јефтина радна снага, где нема еколошких регулација, где су режими корумпирани, а да ће за себе задржати само истраживање и развој, иновације, дизајн, интелектуалне, когнитивне делатности. Изгледало је као да се ствара нова класа - когнитивни пролетаријат. Идеологија је била да технологија, као општа тековина припада свима, па би преко интернета свако имао приступ ризници човечанства, свим текстовима, уметничким делима, друштвеној историји... А онда је капитал одговорио са ауторским правима и приватизацијом науке и културе. То је био контраудар и когнитивни модел више није могао да направи излаз из капитализма без крваве револуције.

У току је пета технолошка револуција, коју карактерише све већа примена вештачке интелигенције. Какав исход тога видите?

- Вештачка интелигенција ће избацити са посла један део когнитивног радништва и преузети неке послове, али углавном репродуктивне, јер, она ради само са материјалом који јој је убачен. Није креативна да смишља нове рачунарске програме, па делује унутар једног ограниченог хоризонта. Долазак вештачке интелигенције не доводи до изласка из капитализма. Неће бити револуције.

Као неко ко се бавио психоанализом, шта видите као највеће изазове за савременог човека?

- Данас је важније бавити се политичком економијом. Не треба бити ни психолог, ни психоаналитичар, да би се уочили ефекти атомизације друштва, његово разбијање на усамљене индивидуе. Људи су преоптерећени, под сталним стресом. Продужено је радно време, нема више никаквих регулатива, радничких права. Више нема ни радног права, све регулише грађанско право. Садашњи пролетери су углавом самостални предузетници, што је правна фикција. Немају заштиту која је некада постојала.

Популарна култура је место где се шездесетих, а код нас и осамдесетих, успоставила нека врста побуне...

- Била је то прва и једина југословенска култура која је створена одоздо. Постојала је и квалитена комерцијална, популарна култура, које се носталгично сећамо кроз старе шлагере, Опатијски фестивал, Филмски фестивал у Пули... Али, тај аутентични југословенски панк и рок, створен још седамдесетих, потрајао је и после разбијања федерације и одржао се деведесетих. И могуће је да ће на трагу тога нешто поново искрснути.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације