ОРУЖЈЕ УБИЈЕНОГ НИЈЕ СЕ СМЕЛО ОДУЗИМАТИ: Крвопролића су била забрањена у цркви и другим светим местима

САМ НАЧИН и поступак извршења казне путем крвне освете почивао је на одређеним правилима, од којих се некад одступало зависно од прилика и околности.

Извршење казне крвном осветом почивало је на одређеним правилима, Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Црне Горе, Архиве цетињских музеја, Википедија, Фејсбук...

Освета се планирала на скупу на којем се већало о томе ко ће освету да изврши, када, где и како.  (У једној анкети Валтазара Богишића се каже: “Ако је у братству, скупе се увече те се договоре ко ће и како ће - ко ће освету да врши, а ко ће да уходи. Кад је иноплеменик, тад се скупи племенски збор на коме се све потанко развиди и назначи ко ће светити, ко ће уходити с које стране, кад на коме осветити... ”.

О доношењу одлуке да се освета изврши и избору осветника и жртве искључиво одлучују мушкарци.  То је било “нормално” с обзиром на сасвим инфериоран положај жене у црногорском друштву тога времена, која је имала дужности везане искључиво за кућу и имање. Зато је дужност освете била мушки посао и било је питање части изузети жену из те активности.  (Богишић у анкети каже да се није догађало у Црној Гори да се жена свети кад нема мушких глава у кући или братству,  али подстиче укорима и речју оне који треба да се свете. )

Неки истраживачи наводе да су освету у неким срединама, кад нема живих мушких глава, то радиле и жене.  (Због много ратова, међусобних обрачуна, глади и епидемија било је случајева да се нека кућа или цело братство по мушкој линији “истражи” чиме би дужност освете престала. У таквим случајевима дешавало се да жена освети мужа, брата или сина.

Иначе, жене ако нису биле удате и нису ступиле у брак носиле су мушку одећу и цео живот су биле посвећене извршењу освете, па су их њихови саплеменици уважавали као себи равнима.)

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Црне Горе, Архиве цетињских музеја, Википедија, Фејсбук...

ВРЕМЕ ИЗВРШЕЊА освете зависило је од околности, и како Богишић каже “Неко се освети и за мало дана, а неко неће ни за по године, или годину и више, ако се противник знаде чувати. Ако из малодушја неће ко да свети, то се одмах зна, па зато и не треба назначивати рока”.  Крвна освета не застарева, односно ни време ни догађаји не могу је избрисати. Не извршити освету значило је изложити се колективном проклетству и презиру савременика и потомака. Тим пре, што је у црногорском патријархалном друштву крвна освета била чин друштвене солидарности. Кад припадник једне групе буде убијен, а за убиство се не одговари убиством, солидарност као услов опстанка се доводи у питање. Тако, онај који треба да се свети, а то не уради изложен је казни и стиду.

У почетку, било је предвиђено да се крвна освета врши јавно, јер је могао неко да дугује две или више крви, па се морало знати ко је освету извршио. То је било, пре свега, питање мушког поноса. Осветник је био дужан да свој поступак јавно огласи како породица и братство убијеног не би били у заблуди ко је извршилац. Ово је било важно из разлога, о којем смо говорили, што је неко могао да дугује више крви, па су се други оштећени ако је “њихов” кривац убијен могли светити на осталим члановима родбине крвника. Зато је освета требало да буде јавна. Такође, сматрало се да је питање части и витештва убити крвника на јавном месту, као нпр. на пијацама, пазарима и јавним скуповима.

Сагласно схватању части и ратничког морала у Црној Гори, осветник није смео мучити жртву, скрнавити њено тело, убити је с леђа или учинити неку радњу која би “понизила” и обезвредила убијеног као личност.

* * * * * * * * * * * * *

Различити узроци убиства који су доводили до одмазде

ОРУЖЈЕ УБИЈЕНОГ није се смело одузимати, а његов леш осветник је морао положити на леђа, јер се сматрало понижењем да мушкарац не лежи на леђима  (”наузнак”), у блату и сл. Убијени није смео бити опљачкан, јер се такав поступак сматрао срамним чином и “бешчашћем”.

Као што је већ речено, освета се могла извршити на готово свим местима где се осветник и жртва сретну, осим у његовој кући или имању, јер би била повређена светиња госта, до чега се увек држало и што би значило енергичну реакцију не само братства и племена него и целе нације према осветнику. Такође, није се смела извршити освета у туђој кући, јер је такав поступак санкционисан двојако: с једне стране, дуговао би крв породици убијеног, а с друге стране домаћину куће у којој је убиство извршено.

Освета се није смела извршити у цркви, манастиру или другим светим местима јер би то значило богохуљење. Освета је, поред тога, била забрањена на заједничким јавним добрима, јер би у том случају осветник дуговао две крви породици убијеног и племену чије је добро уништено или злоупотребљено. По принципу објективне одговорности племе је одговорно за живот и интегритет свакога ко страда или буде повређен за заједничким добрима.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Црне Горе, Архиве цетињских музеја, Википедија, Фејсбук...

Освета као право и дужност није се “гасила” смрћу одабраног осветника, јер је обавеза прелазила на њихове потомке, или, ако их нема, на најближу родбину.

Најзад, освета као самосуд и казна, на неки начин, почивала је на вредносном кодексу црногорског патријархалног друштва. Није се спроводила на болесним и неурачунљивим људима, женама и деци. Уз то, морала је колико-толико бити реципрочна, мада нам црногорско искуство не говори да је увек било тако. Наиме, ако осветник не може убити “правог” крвника трудит ће се да убије што бољег “крвника”, - каже Богишић и наставља - “лично веома је тешко добавити да се на њему освета изврши, а доста пута крвник буде и ‘рђица‘ која убије добро човека. Тада га и ако може осветник убити неће, него тражи бољега од његове куће и братства, или ако је иноплеменик по племену и п степену”. 

СА СИМПАТИЈАМА се гледало на онога ко се освети угледном човеку и јунаку.  (Типичан пример десио се у Цетињу 25. јула 1890. год. када је убијен командир Цетињског батаљона Дворске страже Бошко Ников Мартиновић, отац каснијег министра војног и председника Владе Краљевине Црне Горе Митра Мартиновића. Убио га је Саво Почек, а разлог је што је Сава ошамарио у строју племеника Бошка Мартиновића. Тражећи освету за повређену част он није убио правог кривца већ најбољег из племена.)

Узроци који су доводили до убистава због којих је касније настајала крвна освета били су различити. Валтазар Богишић наводи: “отимање дјевојака и жена, недавање обећаних дјевојака, убијања лупежа при крађи, при означавању граница метоха, при свађи и много других прилика доводило (је) до убиства, а тим (је) већ крвна освета готова“.

Крвне освете због прељубе изазивале су крвопролића, општу несигурност и потхрањивале су племенски сепаратизам. Оне су су некад доводиле женин род и дом до “истребљења ”.

То је навело творца “Закона Отачаства” од 1833. год. (који, иако су остали на нивоу законског пројекта, изражавају прилике свога доба), да прељубу уврсте у ред најтежих кривичних дела и да за њу у члану 15, запрете смртном казном.

* * * * * * * * * * * * *

Прељуба жене срамота за мужа и читаво братство

ПО ОБИЧАЈНОМ праву жена која учини прељубу чини срамоту како мужу тако и њеном братству. Не само муж него и његово братство овлашћени су да кажњавају жену која ванбрачно преступи. Прељубник и отац женин у обавези су, сем тога, да превараном мужу за нанету срамоту, дају обештећење у виду новчане надокнаде. Жена - прељубница ставља се, некад, ван закона и прогони из земље.  (Сенат је одлуком од 17. децембра 1852. године пресудио да Крстиња жена Зека Прелова Иванишевића, због прељубе са Јовом Шпадијером, буде прогнана преко границе. “И који би је Иванишевић ”, каже се даље у пресуди Сената “ухватјо слободан је њој нос откинути за изглед другима”. Коначно да “... Јово Шутинов за нанесену срамоту, даде Зеку Прелову 70 талијера а Мирко Остојић,отац Крстињин, да да 30 талијера ... ”.) Међутим, жена није овлашћена да кажњава мужа кога затекне у прељуби.

Може га само напустити, ако му прељубу не опрости. Ако је неко затечен у прељуби са туђом женом, па од њеног мужа буде убијен, за то нико не одговара. ( Речено је “... ко врх туђе жене погине, од своје је руке погинуо”.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Црне Горе, Архиве цетињских музеја, Википедија, Фејсбук...

Такође, поред прељубе, један од узрока за изазивање крвне освете била је отмица жена од мужева, што је реметило ред, доводило до међуплеменских сукоба и ометало напоре државотворних снага на учвршћивању јавне власти. Зато су још у Законима Петра I (од октобра 1798. год. са допунама од 1803. год.) кривична дела против брака сврстана у ред најтежих кривичних дела. За оног, ко узме жену иза жива мужа предвиђена је најтежа казна - прогонство из земље и пленидба имовине. Свештеник који венча човека са женом иза жива мужа лишава се чина и прогони преко границе.  Воља жене која тим путем преступи и изврши прељубу, безначајна је и игнорише се. На њено тело и живот има право не само муж него и његови братственици.

ОТМИЦА ЖЕНЕ, била је присутна у Црној Гори нарочито од XVI до краја XVIII века. У анкети о правним обичајима, Богишићев известилац тврди да је отмица у Црној Гори, у раније доба, била веома честа и да је отмичаре поп некажњено венчавао, не питајући жену за њену вољу. При томе, отмица се није вршила унутар истог братства, а да ли ће до отмице жене у туђем братству доћи зависи од снаге братства коме жена припада. Ако је њено братство “јаче” и снажније од братства отмичара, отмица ће бити ређа, а ако до ње дође изазваће крвну освету. Зато се у Црној Гори (слично је у Херцеговини и Албанији) братство боји братства, да због отмице “не буде крви”. Снажно братство тешко ће допустити да се нека његова жена “уграби”. Отмица погађа интерес и право братства и племена над женом и непосредни је узрок за крвава разрачунаања између братственика отмичара и отете жене.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Црне Горе, Архиве цетињских музеја, Википедија, Фејсбук...

Међутим, крвну освету прате и друге штетне последице: паљење кућа, паљење стогова сена, пљачка летине, сеча воћњака и сл. Али, никада није забележен случај тровања бунарске воде или изворишта река.

Последице крвне освете биле су велике. Тако нпр. Марко Миљанов, у својим делима, забележио је: “Због крвне освете није било ни пазара, нити се земља обрађивала, палили су огњем све што се може уфатити, жита, сијена, куће врх фамилија обаљевали и зажижили, мостове на води ломили, винограде, смокве и свако воће ломили и сјекли, сјеме у баштину залудо се сијало - све га оштете, кад друго нема ломили цигле на куће камењем, тек нек прокапље врх чељади”.  Слично у Посланици Катуњанима од 18.XII 1882. год. пише и владика Петар I и каже да би за њих било боље (мисли се на Доњаке, прим Ј. Н.) “... да сте им десет или двадесет глава посјекли, него што су похарали и опаљени остали, јер да нијесу куће и остало изгубили, могли би се опет остала чељад некако окопиркати и одржат жива ... ”.  Овде се јасно наводи да је већа штета уништење имовине једног племена него да су убијени припадници заједнице. Код Црногораца (слично је и код Албанаца), кућа представља симбол живота генерација, континуитет рода и крвне везе и она одржава култ предака. Због тога запалити некоме кућу значи уништити његову моралну и физичку личност и изопштити га из средине у којој живи и где су живели његови преци.

* * * * * * * * * * * * *

Последица крвне освете - велике сеобе становништва

ОСИМ ПАЉЕЊА куће код крвне освете, крвнику се, како је речено, плени стока, уништава све што се у кући нађе, пустоше њиве, виногради, одузима вода за наводњавање и уништавају катуни. Међуплеменске борбе за одржавање и “отимање” катуна биле су, такође, један од узрока крвне освете. Због пљачки и освета и несређених прилика између племена онемогућавали су коришћење комунских испаша и катуна у Брдима, у граничном појасу између Брда и Северне Албаније. Морачани и Васојевићи, Ровчани и Пипери међусобно су се светили због тих катуна за испашу.

Једна од последица крвне освете била је и миграција становништва у Црној Гори и Северној Албанији. Сеобама су захваћена читава међусобно закрвљена племена и братства. Тако је, у близини Скадра од досељеника из Црне Горе, бегунаца од крви, настало велико насеље - Врака. И нека села на Скадарском језеру (Врањина) чине досељеници из Црне Горе који су се ту склонили од крви. Бегунци од крви оснивали су читава насеља око Ђаковице. На подручју Брда уз турску границу налази се велики број братстава која су тамо настањена бежећи од крви из других крајева или су из граничних крајева уз турску границу бежали ван Црне Горе због крви. Тамо где су од крви бежала читава села или братства њихова имовина је остајала пуста, куће затворене или запаљене. Бекство од крви завршавало се пљачкањем криваца и прогонством.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Црне Горе, Архиве цетињских музеја, Википедија, Фејсбук...

ВИШЕСТРУКЕ СУ биле последице крвне освете. Пре свега, она је појачавала локалну искључивост између појединих друштвених заједница (братстава и племена), али и изазивала велике људске и материјалне жртве. Сукоби Црногораца и становника суседних земаља доводило је до затварања пазара (турских и аустријских) што је изазивало глад у Црној Гори. Поред тога, крвна  освета је отежавала трговину између племена и нахија и уништавала и онако сиромашне производне могућности Црне Горе. (То је запазио и Петар I, па у својој посланици од 143 1808. год., саветује Његушима да се умире са Бјелицама и да се пре него се покољу међусобно, састану и плате једни другима шта је ко коме дужан, како би трговина могла да се мирно одржава преко њихове земље.)

Према подацима до којих је дошао Валтазар Богишић путем Анкете из 1873. год, у време припреме Опште имовинског законика, освета у Црној Гори је постојала све до прве половине XIX века, када су предузете енергичне мере на њеном искорењивању. На питање Богишића “Бива ли крвне освете као што је прије било, или су само остали какви њени остаци и који”- следио је одговор: “Не бива. Нема ни остатака, јер се остатком не може назвати то што суд строже казни онога који је послије, а не у она час, у једу убио крвника, јер тако бива и по другим мјестима мањим. Крвна освета је до тога ишчезла да кад суд не би ни казнио кривца, или би га господар помиловао, исто не би смио нико на убојици се светити, јер би тада још строжије био кажњен него да се прије тога осветио”.

На основу изложеног, може се закључити да је крвна освета као казнени институт стварањем државе и доношењем првих закона у време Петра I, и посебно књаза Данила и “фактички и номинално изгубила право грађанства и постала кривично дело, заштићено озбиљним казнама, некада и смртном”.

Препоручујемо

Друштво

0 1

МАРКО МИЉАНОВ И ВАЛТАЗАР БОГИШИЋ O КРВНОЈ ОСВЕТИ: Обичај који је умало истребио Црну Гору

17. 12. 2024. у 06:45

Друштво

0 1

ВРХ ПИРАМИДЕ ПРАВДЕ И ПРАВИЧНОСТИ: Валтазар Богишић и Марко Миљанов узидани у темељ наше културе

17. 12. 2024. у 08:00

Друштво

0 1

ИЗМЕЂУ МАНТИЈЕ И КОМИТСКОГ ГУЊА: Српска црква је улазила у огорчене сукобе и са својом државом

11. 12. 2024. у 16:00

Друштво

0 2

СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ - КАЗНА ЗБОГ БАНАТСКОГ УСТАНКА: Црква важан чинилац у обликовању Српске националне свести

11. 12. 2024. у 14:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације